Iz struk­tu­re fil­ma ni­su uklo­nje­ni emo­ci­o­nal­ni pro­ce­si. Na­protv, is­tra­ja­va­lo se mno­go upra­vo na psi­ho­lo­škom do­ži­vlja­ju. Zbog to­ga je i na­slov­na ulo­ga po­vje­re­na Ve­ri Ba­ra­nov­skoj, ko­ja po­ti­če iz po­zo­ri­šnog kru­ga ko­me su pe­čat da­li, svo­jom igrom, hu­do­že­stve­ni­ci i Sta­ni­slav­ski. Uz to, Pu­dov­kin se opre­di­je­lio za po­et­ski re­a­li­zam, ta­ko da su od­mah na po­čet­ku iz­bjeg­nu­te mno­ge ne­po­treb­ne ap­strak­ci­je, pre­tje­ra­ne sti­li­za­ci­je, do­pi­si­va­nja i in­si­sti­ra­nja na raz­li­či­tim fi­zič­kim atrak­ci­ja­ma. Pro­ces ko­ji re­di­telj mo­ra da oba­vi pri­li­kom su­sre­ta sa fi­zič­kom stvar­no­šću od ko­je že­li da stvo­ri no­vu for­mu, ov­dje je već oba­vio sam pi­sac, ta­ko da se pred na­ma na­la­zi jed­na sin­te­ti­zo­va­na sli­ka svi­je­ta u ko­joj su ide­je re­vo­lu­ci­je do­mi­nant­ne u sve­mu ono­me što či­ne no­si­o­ci sa­mog zbi­va­nja. Pe­la­ge­ja Vla­so­va po­sta­je ta­ko iz­u­zet­no pla­sti­čan lik, pun to­pli­ne, nje­žno­sti, ali isto­vre­me­no, za re­di­te­lja i na­čin da sve ono što na­la­zi­mo u ro­ma­nu, bu­de sa­gle­da­no iz­nu­tra. To osta­vlja pro­sto­ra glu­mač­kom iz­ra­zu da­le­ko vi­še ne­go u svim osta­lim fil­mo­vi­ma ra­đe­nim tog tre­nut­ka.
Pu­dov­kin sma­tra da je upra­vo unu­tra­šnji do­ži­vljaj jed­na vr­sta te­žnje za ana­li­zom uti­ska i pot­pu­ni­jim sa­zna­njem, s tim što on sve­mu to­me do­da­je no­va zna­če­nja u kon­tek­stu svo­jih te­o­ret­skih po­stav­ki, sma­tra­ju­ći da glu­mač­ki iz­raz omo­gu­ću­je mon­ta­žu a ne da joj se svo­jom glo­bal­nom im­pre­si­jom su­prot­sta­vlja. Mon­ta­ža objek­ti­vi­zi­ra taj lič­ni iz­raz ti­me što vr­ši ana­li­zu sa­mog do­ži­vlja­ja, uno­si ja­sno­ću u od­no­se iz­me­đu po­je­di­nih lič­no­sti, kon­kre­ti­zu­je ih i da­je im od­re­đe­ni pro­stor. Ma ka­ko bio ide­a­li­zo­van u film­skom smi­slu, upra­vo za­to što je ve­zan za od­re­đe­ne lju­de, vri­je­me i ide­je, po­sta­je i sam sa­svim re­a­li­sti­čan. Isto­vre­me­no se pri­bli­ža­va­ju oni ka­dro­vi ko­ji su­ge­ri­šu Ijud­sku su­šti­nu sa­mom fi­zič­kom ak­ci­jom, ta­ko da mon­ta­ža ni­je spu­ta­na u is­ti­ca­nju di­na­mi­ke. Ti­me je iz­bjeg­nu­ta ide­a­li­za­ci­ja i osa­gu­ran ži­vot­ni pro­stor za ova­kvu li­te­ra­nu i film­sku tvo­re­vi­nu. Re­ži­ja je za­to in­si­sti­ra­la na raz­ra­di rit­mič­ke struk­ta­re zbi­va­nja, pre­ci­zi­ran je zna­čaj po­je­di­nač­nih emo­ci­ja. U do­me­nu psi­ho­lo­škog do­ži­vlja­ja ne osta­vlja se mno­go im­pro­vi­za­ci­ji. Ako sa­zri­je­va­nje svi­je­sti o ot­po­ru i oru­ža­noj re­vo­lu­ci­ji tre­ba da pra­ti­mo kroz psi­ho­lo­ški pre­o­bra­žaj li­ko­va, on­da je to i umjet­nič­ko sa­zna­nje na ko­je je Pu­dov­kin mi­slio ka­da je u svo­jim te­o­ret­skim pre­mi­šlja­nji­ma in­si­sta­rao na kon­struk­ci­ji vre­me­na i pro­sto­ra. On za­to ni­je po­šao od go­to­vih poj­mo­va, ne­go ži­vog Ijud­skog ma­te­ri­ja­la ko­ji se upra­vo kroz film stal­no mi­je­nja. Mon­ta­ža je tu, da krat­kim re­zo­vi­ma, mno­go­broj­nim de­ta­lji­ma bri­žlji­vo oda­bra­nim, ne sa­mo po­ka­zu­je tok do­ga­đa­ja, ne­go i stva­ra od­re­đe­ni kon­tra­punkt u ko­me sa­svim re­a­li­sti­čan ma­te­ri­jal do­bi­ja mno­go ši­re i uop­šte­no dej­stvo. U po­čet­ku, Pe­la­ge­ja Vla­so­va je skrom­na že­na ko­ja na­sto­ji da sa­ču­va svo­ga si­na. Sva je ob­u­ze­ta maj­čin­skom bri­gom ta­ko da ni­je svje­sna ko­jim se to ide­ja­ma na­dah­nju­je njen Pa­vle. U toj svo­joj na­iv­no­sti, ona ne umi­je da ga sa­ču­va, i hap­še­nje pri­ma kao te­žak po­raz i lič­nu sud­bi­nu. Pu­dov­kin je opi­su­je ve­o­ma dis­kret­no, po­ne­kad u ti­ši­ni, osa­mlje­no­sti i tu­zi, na­sto­je­ći da je ra­zu­mi­je ali i da na­či­ni od­re­đe­ni iz­raz. Te­ško je sva­koj maj­ci, pa i sa­moj Ru­si­ji, što nje­ni si­no­vi ča­me u vla­žnim za­tvo­ri­ma i pot­pu­noj ne­iz­vje­sno­sti.
(Na­sta­vi­će se)

Piše: dr Radoslav T. Stanišić