Piše: dr Radoslav T. Stanišić


Su­šti­na film­ske umjet­no­sti je u to­me što je ona — je­di­na — naj­spo­sob­ni­ja da „od­ra­zi stvar­nost i go­spo­da­ra te stvar­no­sti, čo­vje­ka”, ob­je­di­niv­ši nje­go­vu svi­jest i osje­ća­nja, svr­stav­ši u uop­šte­ni ob­lik: čo­vje­ka i ono što on vi­di, čo­vje­ka i ono što ga okru­žu­je, čo­vje­ka i onio što on sku­plja oko se­be. U sve­mu se tra­ži kraj­nja jed­no­stav­nost, sko­ro svi ka­dro­vi su emo­tiv­no mo­ti­vi­sa­ni, sim­bo­li su sva­ko­me ja­sni, aso­ci­ja­ci­je spon­ta­ne i ne­po­sred­ne.
Po­e­zi­ja je ta­mo gdje se pro­ši­ru­je na­še sa­zna­nje, gdje sli­ke po­sta­ju slo­že­ni­je i bo­ga­ti­je od sa­me fak­to­gra­fi­je. To su oni po­seb­ni ka­dro­vi u ko­ji­ma ži­vot do­bi­ja film­ski iz­raz. Zar Pu­dov­kin ne­pre­kid­no ne in­si­sti­ra na uvje­re­nju da su ovi su­štin­ski me­đu­pro­sto­ri i ka­dro­vi, isto ono što za pra­vog pje­sni­ka že­lje­ne ri­je­či. Kod nje­ga je pot­pu­no sa­zre­lo uvje­re­nje da sve mo­ra bi­ti du­bo­ko mo­ti­vi­sa­no i usmje­re­no, pa čak i sa­ma mon­ta­ža u ko­joj vi­di upra­vo tu kre­a­tiv­nu sna­gu, ko­ja do­bro kom­po­no­va­ne fo­to­gra­fi­je pre­tva­ra u film­sku re­al­nost. Pu­dov­kin ni­je že­lio da raz­ru­ši lje­po­tu dje­la Mak­si­ma Gor­kog, a sa­mim tim ni­je se upu­štao u avan­tu­ri­zam oko iz­mi­šlja­nja no­vih for­mi i pro­vje­re onih eks­trem­nih te­o­ret­skih sta­vo­va za ko­je je po­ne­kad iz­ra­ža­vao si­mi­pa­ti­je.
„Ma­ti” je va­lja­lo pro­svi­je­tli­ti i, na tra­ci, ri­je­či pre­tvo­ri­ti u vi­zu­el­ne do­ži­vlja­je dok se ne sto­pe u vi­šu re­al­nost. To je ujed­no zna­či­lo pri­hva­ti­ti osnov­ne mo­guć­no­sti iz­ra­za i slu­ži­ti se ja­snim, pre­gled­nim, ali iz­u­zet­no emo­ci­o­nal­nim film­skim je­zi­kom. To­me je, u ovom fil­mu, bi­lo pod­re­đe­no svje­tlo, kre­ta­nje ka­me­re i sam am­bi­jent. Ni­je se gu­bi­lo mno­go vre­me­na na ot­kri­va­nje no­vih film­skih za­ko­ni­to­sti – ov­dje Pu­dov­kin ne­ma pred so­bom te­o­ri­ju kao kraj­nji cilj već se usred­sre­đu­je na to, da mu ona bu­de sa­mo je­dan od na­či­na ka­ko da do­đe do svo­ga fil­ma. Mo­žda je na sve ima­la uti­ca­ja i at­mos­fe­ra u stu­di­ju ko­ji se pri­hva­tio re­a­li­za­ci­je ovog zna­čaj­nog pro­jek­ta. Go­to­vo jed­no­du­šni bi­li su svi za to, da se pre­va­zi­đu na­tu­ra­li­stič­ke ten­den­ci­je u sta­rom ru­skom fil­mu, po­ka­že in­te­re­so­va­nje i ra­zu­mi­je­va­nje za ide­je no­va­to­ra u do­me­nu for­me, ali i da se ide da­lje, kao uob­li­ča­va­nji­na ko­ja će do­ve­sti do iz­ra­za gdje će re­a­li­zam bi­ti pro­žet re­vo­lu­ci­o­nar­nim ro­man­ti­zmom i istin­skom po­e­zi­jom. Za Pu­dov­ki­na je ovo od iz­u­zet­nog zna­ča­ja u tra­že­nju sop­stve­nog stva­ra­lač­kog iden­ti­te­ta. Film „Ma­ti” Pu­dov­ki­nov je isto­vre­me­ni raz­laz sa Ej­zen­štej­nom, i ka­ko je sma­tra­li ne­ki film­ski kri­ti­ča­ri sa nje­go­vim pa­te­tič­nim in­te­lek­tu­a­li­zmom i ro­bo­va­nju sop­stve­nim za­blu­da­ma, ali isto ta­ko i od Kulj­šo­va i nje­go­vih te­o­ret­skih na­zo­ra. Ej­zen­štejn is­ti­če dru­štve­ni ka­rak­ter fi­ma ko­ji mu je pri­da­la dje­lat­nost so­vjet­skih umjet­ni­ka. Film­ska umjet­nost je pro­na­šla da je mo­gu­će – to su shva­ti­li so­vjet­ski film­ski no­va­to­ri – sred­stvi­ma ekran­skog umjet­nič­kog li­ka iz­ra­zi­ti fi­lo­zof­sku te­zu o re­vo­lu­ci­nar­noj prak­si kao po­du­da­ra­nju čo­vje­ka i okol­no­sti. Udov­kin je do­šao do svi­je­sti da je stva­ra­la­štvo ne­što vi­še ne­go te­o­ri­ja i da se čak, u okvi­ru tog že­ljo­nog i no­vog, mo­ra da na­đe sop­stve­ni iz­raz. Tu je i ori­gi­nal­nost fil­ma jer, sa­mo kroz emo­ci­o­nal­ne pod­sti­ca­je, mo­že­mo da do­đe­mo do kom­po­zi­ci­ja ko­je ni­su sa­mo skup obič­nih i po­zna­tih pred­me­ta, već mon­ta­žna cje­li­na ko­ja upra­vo ta­kvim po­ret­kom obez­bje­đu­je od­re­đe­no zra­če­nje, me­đu­sob­no do­pu­nja­va­nje i dej­stvo ko­je se ni­čim dru­gim ne da po­ka­za­ti.
(Na­sta­vi­će se)