PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Bor­ben i ne­po­pu­stljiv, To­do­ro­vić je čak do­šao u su­kob sa Pa­ši­ćem kad je ovaj do­pu­stio ne­kim ra­di­ka­li­ma da se upi­su­ju u vla­din klub iz kog je na­sta­la Na­pred­na stran­ka. Kao „pre­tje­ra­ni ra­di­ka­lac”, ka­ko je ra­do is­ti­cao za se­be, u dvo­ru su, sa­svim oprav­da­no, gle­da­li na nje­ga po­do­zri­vo i ni­je čud­no što su o nje­mu ima­li „naj­go­re mi­šlje­nje”. Da bi se ko­li­ko-to­li­ko oprav­dao, za­tra­žio je od kra­lja audi­jen­ci­ju, u ko­joj mu je, ni ma­nje ni vi­še, re­kao da je po ubje­đe­nju re­pu­bli­ka­nac!
To­do­ro­vić je uveo iz­raz sej­me­ni – za ču­va­nje jav­ne bez­bjed­no­sti i vla­da i sej­men­ska – za na­pred­njač­ku vla­du. Stal­no je na­pa­dao Ga­ra­ša­ni­no­vu unu­tra­šnju po­li­ti­ku. Ta­kav je bio nje­gov ra­di­kal­ski stav pre­ma re­ži­mu i Obre­no­vi­ći­ma. Ni­ma­lo dru­ga­či­ji bio je i od­nos Ra­di­kal­ne stran­ke pre­ma kra­lju i vla­di.
Bu­du­ći da li­be­ra­li vi­še ni­je­su bi­li na vla­sti, ra­di­ka­li se ni­je­su na njih ob­ru­ša­va­li. To­do­ro­vić pi­še da su na­pred­nja­ci „krv­ni ne­pri­ja­te­lji” ra­di­ka­la, oci­je­niv­ši ih kao naj­go­re re­ak­ci­o­na­re, a nji­ho­vu vla­du re­ak­ci­o­nar­skom i da­hij­skom. Ra­di­kal­na stran­ka i Na­pred­na stran­ka či­ni­le su „dva ne­pri­ja­telj­ska ta­bo­ra”. U „neo­b­u­zda­noj bor­bi” pro­tiv na­pred­nja­ka, ra­di­ka­li su išli ta­ko da­le­ko da su „od ta­jan­stve­nih čar­ša­va i sal­ve­ta na­pra­vi­li ta­ko­re­ći svo­je rat­nič­ke za­sta­ve, pa sa nji­ma jur­nu­li u na­rod”. Ka­sni­je je To­do­ro­vić uza­lud­no ubje­đi­vao kra­lja Mi­la­na da je sva­ki par­tij­ski rat ta­kav. Ra­di­ka­li su iš­če­ki­va­li ras­plet kao za­pe­ta pu­ška.
Ra­di pro­mje­ne usta­va, bi­lo je neo­p­hod­no sa­zva­ti Ve­li­ku na­rod­nu skup­šti­nu. Za Ra­di­kal­nu stran­ku, pi­sao je To­do­ro­vić, to je bi­lo pi­ta­nje „po­bje­de ili smr­ti”. Ra­di­ka­li su či­ni­li sve da do­đe do „iz­bor­nog Ko­so­va”, a na tim iz­bo­ri­ma Ra­di­kal­na stran­ka ima­la je da „po­bi­je­di ili umre”. U iz­bor­nu bor­bu ušli su sa fa­na­tič­nim agi­ta­ci­o­nim ža­rom. Ta­kvo sta­nje u ze­mlji sli­ko­vi­to je pred­sta­vio je­dan na­pred­njak: „Ra­di­ka­li su ov­dje pro­sto po­bje­snje­li; sve je to li­stom usta­lo, i od ra­di­kal­ske si­le pro­sto je ze­mlji te­ško”. Na sva­ku pro­mje­nu ko­ja im ne bi od­go­va­ra­la, i na sva­ki na­pad na njih, oni su bi­li sprem­ni da od­go­vo­re s „oruž­jem u ru­ci”. O po­šte­noj po­dje­li vla­sti, ka­ko su po­ne­kad is­ti­ca­li, te­ško da bi se iko sa nji­ma mo­gao spo­ra­zu­mje­ti.
Od­no­si iz­me­đu ra­di­ka­la i kra­lja Mi­la­na bi­li su iz­u­zet­no lo­ši. To­do­ro­vić je sle­de­ćim ri­je­či­ma is­ka­zao nji­ho­vu ne­tr­pe­lji­vost: „Bo­ri­li su se ci­je­log vi­je­ka! Kralj Mi­lan i srp­ski ra­di­ka­li bi­li su dva su­prot­na ele­men­ta, dvi­je sti­hi­je u ve­li­koj bor­bi, u ne­pre­kid­nom su­ko­bu.” Kralj Mi­lan je če­sto is­ti­cao da je ra­di­ka­li­zam u svo­joj is­klju­či­vo­sti bio sli­čan vjer­skom fa­na­ti­zmu. Za­to ni­je ni­ma­lo čud­no što je ra­di­kal­ska bu­ji­ca iza­zi­va­la strah i kod kru­ne i kod vla­sti. U raz­go­vo­ru sa To­do­ro­vi­ćem (1882) kralj je re­kao da će ra­di­ka­li­ma da­ti vlast sa­mo on­da kad bu­de ste­kao uvje­re­nje da im se ona mo­že po­vje­ri­ti. Evo ka­ko su na to od­go­vo­ri­li ra­di­ka­li.
U na­cr­tu ra­di­kal­skog usta­va, pri­zna­vao je sam To­do­ro­vić, bi­le su okr­nje­ne i iz­bri­sa­ne ne­ke pre­ro­ga­ti­ve kru­ne. Obre­no­vi­ći­ma se to uop­šte ni­je do­pa­lo.
Osi­lje­ni, oni ne sa­mo da su vla­da­ra iza­zi­va­li, već su mu se pod­smi­ja­va­li. Kad su ču­li za nje­go­vu iz­re­ku u vri­je­me Ti­moč­ke bu­ne da je „obu­kao či­zme”, ra­di­ka­li (vje­ro­vat­no Pe­ra To­do­ro­vić) pro­pra­ti­li su tu iz­ja­vu ovim ri­je­či­ma: „Na te pri­jet­nje Mi­la­no­ve mi smo se sa­mo pod­gur­ki­va­li, a za či­zme smo mu od­mah i či­kar­mu iz­ni­je­li, da pa­zi da ih ne na­pu­ni.” Iz­me­đu vla­da­ra i ra­di­ka­la po­sto­ja­la je du­bo­ka na­čel­na raz­li­ka i ona se ni­je da­la ni­čim iz­gla­di­ti ni uklo­ni­ti. Za­to je ras­cjep iz­me­đu kra­lja Mi­la­na i ra­di­ka­la bio pot­pun.
Iako je tvr­dio da Ti­moč­ka bu­na ni­je bi­la upe­re­na pro­tiv Obre­no­vi­ća, To­do­ro­vić je vje­ro­vao da bi u slu­ča­ju nje­nog uspje­ha kralj mo­rao da se od­rek­ne pre­sto­la. Da­kle, ne­po­sred­no ona ni­je bi­la po­dig­nu­ta ra­di ru­še­nja kru­ne, ali po­sred­no je­ste. Sto­ga ni­je ni­ma­lo za­ču­đu­ju­će što je kralj bio spre­man da se od­rek­ne kru­ne, ali ne i da se udru­ži sa ra­di­ka­li­ma. Ma­da je jed­nom pri­li­kom is­ka­zao ža­lje­nje što ra­di­ka­li ni­je­su htje­li da ga ra­zu­mi­ju, To­do­ro­vić je tvr­dio da su oni bi­li „dva svi­je­ta, me­đu ko­ji­ma za­jed­ni­ce ni­je mo­glo bi­ti''. Isto­ri­o­gra­fi­ja je pri­hva­ti­la mi­šlje­nje da je su­kob iz­me­đu kra­lja Mi­la­na i ra­di­ka­la bio ne­iz­bje­žan.
Svi na­ve­de­ni pri­mje­ri, iako po­ti­ču sa­mo iz pe­ra Pe­re To­do­ro­vi­ća, ja­sno po­ka­zu­ju oči­gled­ne pre­tje­ra­no­sti u sko­ro svim vi­do­vi­ma po­li­tič­kog dje­lo­va­nja ra­di­ka­la, pa je ra­zu­mlji­vo što je kralj Mi­lan u ra­di­ka­li­zmu vi­dio ve­li­ku opa­snost za Sr­bi­ju, a po­seb­no za di­na­sti­ju. Po­sta­vlja se pi­ta­nje za­što re­vo­lu­ci­o­nar­ne, so­ci­ja­li­stič­ke i re­pu­bli­kan­ske ide­je pro­ta­go­ni­sta, či­ji je naj­bo­lji pred­stav­nik Pe­ra To­do­ro­vić, ni­je­su do­ve­le re­žim i nje­go­ve no­si­o­ce u su­kob ka­kav je iz­bio iz­me­đu vla­de i ra­di­ka­la u vri­je­me Ti­moč­ke bu­ne? Od­go­vor je jed­no­sta­van. Za raz­li­ku od pret­hod­nih ide­ja, ra­di­ka­li­zam je osvo­jio srp­sko dru­štvo, pa je sto­ga bio pri­je­te­ća opa­snost po re­žim i di­na­sti­ju. Re­vo­lu­ci­o­nar­nost, so­ci­ja­li­zam i re­pu­bli­ka­ni­zam još du­go će osta­ti na mar­gi­ni srp­skog po­li­tič­kog ži­vo­ta 19. i 20. vi­je­ka. (NASTA­VI­ĆE SE)