Piše: Vukić Ilinčić


Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić je je­dan od naj­ob­da­re­ni­jih is­tra­ži­va­ča i je­dan od naj­bo­ljih po­zna­va­la­ca na­šeg se­ljač­kog dru­štva. On je naj­a­u­ten­tič­ni­ji iz­da­nak na­še tra­di­ci­je pro­u­ča­va­nja na­ro­da i pri­li­ka u ko­ji­ma je na­rod ži­vio u po­sled­nja dva-tri vi­je­ka. Kod Vu­ko­sa­vlje­vi­ća je pri­sut­no je­din­stvo ži­vo­ta i dje­la ko­je ka­rak­te­ri­še naj­zna­me­ni­ti­je lju­de srp­ske kul­tur­ne tra­di­ci­je.
Vu­ko­sa­vlje­vić je čo­vjek iz na­ro­da ko­ji se uz­di­gao do naj­ve­ćih vi­si­na ra­zu­mi­je­va­nja svo­ga vre­me­na i na­rod­nog bi­ti­sa­nja, di­je­le­ći sud­bi­nu na­ro­da u naj­te­žim nje­go­vim tre­nu­ci­ma. Iako je imao ne­po­sred­no lič­no is­ku­stvo o na­rod­nom ži­vo­tu, stal­no ga je si­ste­mat­ski do­pu­nja­vao.
Vu­ko­sa­vlje­vić je ob­i­šao mno­ga se­la, raz­go­va­rao sa se­lja­ci­ma i lju­di­ma ko­ji po­zna­ju se­o­ske obi­ča­je i pro­ble­me, ali je to do­pu­nja­vao ana­li­zom pi­sa­nih stu­di­ja i do­ku­me­na­ta – za­ko­na ko­ji su bi­li na sna­zi u od­re­đe­nom vre­me­nu u Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri, Her­ce­go­vi­ni, Ma­ke­do­ni­ji, ali i Hr­vat­skom Za­gor­ju i Pri­mor­ju.
Naj­po­u­zda­ni­je ocje­ne Vu­ko­sa­vlje­vi­će­vog dje­la da­li su nje­go­vi sa­vre­me­ni­ci i ko­le­ge, kao Ra­do­mir Lu­kić, ko­ji je na­pi­sao i pred­go­vor Vu­ko­sa­vlje­vi­će­vom dje­lu Isto­ri­ja se­ljač­kog dru­štva. Lu­kić, ina­če je­dan od naj­bo­ljih po­zna­va­la­ca srp­skog se­la i obi­ča­ja, du­bo­ko je pro­ni­kao u sa­dr­ži­nu Vu­ko­sa­vlje­vi­će­vog dje­la.
Kva­li­tet u na­uč­nom dje­lu Sre­te­na Vu­ko­sa­vlje­vi­ća, u od­no­su na mno­ge dru­ge ko­ji su se ba­vi­li pro­u­ča­va­njem dru­štve­nog ži­vo­ta na se­lu, sa­sto­jao se u to­me što je Vu­ko­sa­vlje­vić te­žio sin­te­zi i cje­lo­vi­tom pri­stu­pu se­ljač­kom dru­štvu, pri­stu­pu ka­rak­te­ri­stič­nom za so­ci­o­lo­ški me­tod. Nje­gov je na­uč­ni rad kru­na na­šeg tra­di­ci­o­nal­nog na­či­na pro­u­ča­va­nja na­rod­nog ži­vo­ta, naj­bli­ži pra­vom so­ci­o­lo­škom is­tra­ži­va­nju se­la. Da­na­šnji po­zi­ti­vi­stič­ki me­to­do­lo­ško-teh­nič­ki ri­tu­al u mno­go ve­ćoj mje­ri po­ka­zu­je svo­ju ne­moć da za­hva­ti su­šti­nu dru­štve­nog ži­vo­ta, po­go­to­vo on­da ka­da u dru­štvu po­sto­je iz­ra­zi­to tra­di­ci­o­nal­ni od­no­si i sa­dr­ža­ji. Po­zi­ti­vi­stič­ki pri­stup usred­sre­đen je na izo­lo­va­ne is­ku­stve­ne po­dat­ke či­ja je sa­znaj­na vri­jed­nost uto­li­ko ma­nja uko­li­ko je na­gla­še­ni­ji or­gan­ski ka­rak­ter cje­li­ne od ko­je su otrg­nu­ti.
Sa­vre­me­na so­ci­o­lo­ška is­tra­ži­va­nja se­la, do­kle god se­lo po­ka­zu­je spe­ci­fič­no­sti i tra­di­ci­o­nal­ne ele­men­te u se­bi, mo­ra­ju uva­ža­va­ti is­ku­stva tra­di­ci­o­nal­ne me­to­do­lo­gi­je.
Vu­ko­sa­vlje­vi­ćev me­tod pri­ku­plja­nja i tu­ma­če­nja is­ku­stve­ne gra­đe je ne­po­sred­ni na­sta­vak tra­di­ci­o­nal­nog na­či­na pro­u­ča­va­nja na­rod­nog ži­vo­ta ko­ji je kod Val­ta­za­ra Bo­gi­ši­ća i Jo­va­na Cvi­ji­ća do­sti­gao vi­sok na­uč­ni ni­vo i bio upot­pu­njen naj­bo­ljim is­ku­stvi­ma kla­sič­nog po­zi­ti­vi­zma, ali i isto­rij­ske ško­le pra­va ko­ja se usred­sre­đu­je na ra­zu­mi­je­va­nje naj­du­bljih slo­je­va na­rod­nog bi­ća.
Vu­ko­sa­vlje­vić ja­sno uoča­va da tra­di­ci­o­nal­ne teh­ni­ke pri­ku­plja­nja is­ku­stve­nih po­da­ta­ka ne­ma­ju isti efe­kat ka­da ih ko­ri­ste is­tra­ži­va­či ko­ji do­la­ze iz gra­da i ko­ji ne po­zna­ju sre­di­nu ko­ju is­tra­žu­ju, kao ka­da ih pri­mje­nju­ju iz­vr­sni znal­ci se­la.
Vu­ko­sa­vlje­vić je bio po­seb­no ob­da­ren po­sma­trač, sa bo­ga­tim lič­nim is­ku­stvom, ali i do­bar po­zna­va­lac men­ta­li­te­ta lju­di s ko­ji­ma je raz­go­va­rao. Imao je osje­ćaj za mje­ru do ko­je se mo­že ići u usmje­ra­va­nju raz­go­vo­ra, a da se ti­me ne na­ru­ši objek­tiv­nost sa­mih sa­dr­ža­ja.
(KRAJ)