Ro­man­tič­na ko­me­di­ja „Fren­ki i Džo­ni” na­sta­la po tek­stu ame­rič­kog dram­skog pi­sca Te­ren­sa Mek Ne­li­ja, a u re­ži­ji Tee Pu­ha­rić, iz­ve­de­na je na sce­ni Nik­šić­kog po­zo­ri­šta. Pred­sta­va je na­sta­la u ko­pro­duk­ci­ji Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du i Na­rod­nog po­zo­ri­šta Som­bor, a igra­ju Slo­bo­da Mi­ća­lo­vić i Igor Đor­đe­vić, dok glas ra­dij­skog spi­ke­ra pri­pa­da Mi­lo­šu Obre­no­vi­ću.
Glav­ni ju­na­ci su dvo­je usa­mlje­nih sre­do­vječ­nih lju­di – ne­si­gur­na ko­no­ba­ri­ca Fren­ki i ku­var Džo­ni, ko­ji je upra­vo iza­šao iz za­tvo­ra. Pri­je dvi­je i po de­ce­ni­je je sni­mljen i isto­i­me­ni film sa Mi­šel Faj­fer i Al Pa­ći­nom u glav­nim ulo­ga­ma, ko­ji je pre­ko no­ći po­stao hit.
Pre­ma ri­je­či­ma Slo­bo­de Mi­ća­lo­vić, ko­mad „Fren­ki i Džo­ni” je kon­ci­pi­ran vi­še kao ro­man­tič­na dra­ma, ne­go ko­me­di­ja.
- Ovim ko­ma­dom že­lje­li smo da uka­že­mo na otu­đe­nje i strah u emo­tiv­nim od­no­si­ma. Bo­ja­zan od ula­že­nja u ve­zu, brak, uop­šte za­zi­ra­nje od zbli­ža­va­nja, jer no­si­mo ožilj­ke od pret­hod­nih ve­za. Ka­da ste mla­di, ra­di­te to in­tu­i­tiv­no. On­da do­đe­te u go­di­ne u ko­ji­ma smo mi - tri­de­set pet ili tri­de­set šest. Ta­da je već po­treb­no mno­go vi­še da bi vas ne­ko za­in­te­re­so­vao. Pro­sto, u tim go­di­na­ma po­treb­no je da se ne­ko mno­go vi­še po­tru­di oko vas. Već zna­te ka­ko stva­ri funk­ci­o­ni­šu. Zna­te da sva­ka ve­za poč­ne li­je­po, i da se uglav­nom po­sli­je za­vr­ši lo­še. Pre­va­zi­ći to lo­še is­ku­stvo i po­vje­ro­va­ti u lju­bav, po­vje­ro­va­ti u to da po­no­vo mo­že ne­što da nam se de­si, ni­je ni­ma­lo la­ko. Sa dru­ge stra­ne, ta usa­mlje­nost ko­joj smo svi po­sta­li sklo­ni vr­lo je pro­ble­ma­tič­na. Do­đe­mo u tu po­zi­ci­ju da vi­še ne uče­stvu­je­mo ak­tiv­no u ži­vo­tu, već da ga po­sma­tra­mo. Za­to sma­tram da su na­ši li­ko­vi, Fren­ki i Džo­ni, na kra­ju dvo­je hra­brih lju­di. Upr­kos lo­šem is­ku­stvu usu­di­li su se da za­ko­ra­če opet u ne­što no­vo, opet u ne­što ne­po­zna­to. Na to­me smo i osta­vi­li kraj pred­sta­ve. Ne mo­že­mo da ka­že­mo da su ži­vje­li sreć­no do kra­ja ži­vo­ta. Ne. Oni sa­mo ima­ju do­bru pod­lo­gu da ži­ve za­jed­no, ka­že Mi­ća­lo­vić.
Pra­ve­ći po­re­đe­nje iz­me­đu ulo­ge u fil­mu i an­ga­žma­na u po­zo­ri­štu Mi­ća­lo­vić is­ti­če da je po­zo­ri­šte ži­va umjet­nost, te da je na fil­mu mo­gu­će sni­mi­ti ci­je­li ka­dar bez part­ne­ra, dok su u po­zo­ri­štu part­ne­ri uvi­jek osu­đe­ni je­dan na dru­gog.
- Po­zo­ri­šte je upr­kos svo­joj lje­po­ti su­ro­vo iz raz­lo­ga što se uvi­jek vi­di laž, vi­di se da to ne­što ni­je pro­šlo kroz glum­ca, a tre­ba­lo je. Po­zo­ri­šte uvi­jek, bu­di tu ne­ku vr­stu emo­ci­je. Ma ko­li­ko pu­ta da iza­đe­te na sce­nu sa istim ko­ma­dom, uvi­jek ima­te osje­ćaj da ne­što ni­je bi­lo ka­ko va­lja. Po­seb­na draž duo dra­me je u to­me da odr­ži­mo pa­žnju i pro­bu­di­mo emo­ci­ju kod pu­bli­ke. Pu­bli­ka nas oslu­šku­je i ako ne do­đe do raz­mje­ne ener­gi­je kao da se ni­je do­go­di­la, ka­že Mi­ća­lo­vić, na­po­mi­nju­ći da su ima­li sre­ću, što ih je re­di­telj pu­stio da do­ku­če ne­ke no­ve ni­jan­se i ča­ri ži­vo­ta.
L.N.