Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Iz­vu­ći Ho­lan­di­ju iz Evrop­ske uni­je, od­ba­ci­ti euro, za­tvo­ri­ti gra­ni­ce i za­u­sta­vi­ti imi­gra­ci­ju, na­ro­či­to mu­sli­ma­na – bio je pro­gram li­de­ra ho­land­ske opo­zi­ci­je zbog če­ga su ta­mo­šnji iz­bo­ri bi­li u fo­ku­su svjet­ske pa­žnje. Gert Vil­ders, evrop­ski klon Do­nal­da Tram­pa (ali bez sop­stve­ne po­slov­ne im­pe­ri­je i pra­te­ćih mi­li­jar­di), na­ja­vlji­vao je da će tri­jum­fo­va­ti, dok su u mno­gim evrop­skim pre­sto­ni­ca­ma stra­ho­va­li da će ta­las po­pu­li­zma za­po­čet la­ne ”bri­zla­zom” (na­ša ri­ječ za ”breg­zit”), a na­sta­vljen Tram­pom, po­sta­ti cu­na­mi…
Ho­lan­đa­ni, ne­na­vik­nu­ti na glo­bal­nu pa­žnju, iza­šli su u sri­je­du na bi­ra­li­šta u re­kord­nom bro­ju: od­ziv je bio 81 od­sto, naj­ve­ći u po­sled­nje tri de­ce­ni­je. I pre­su­di­li su. Is­hod je ta­kav da je nje­mač­koj kan­ce­lar­ki An­ge­li Mer­kel bio po­vod za neo­bič­nu tvit-če­stit­ku: ”Ho­lan­di­jo, ti si šam­pi­on”.
Ho­lan­đa­ni do­du­še ni­su Vil­der­sov pro­gram sa­svim od­ba­ci­li – osvo­jio je 13 od­sto gla­so­va i ti­me 20 po­sla­ni­ka u par­la­men­tu od 150 mje­sta, pet vi­še ne­go što ih je imao – ali su ipak gla­sa­li vi­še ra­zu­mom ne­go emo­ci­ja­ma. Vil­ders je dru­gi po sna­zi, ali po­što su se sve iole va­žne par­ti­je za­re­kle da s njim ne­će pak­ti­ra­ti u sa­sta­vlja­nju vla­de, osta­je ono što je i bio: buč­na opo­zi­ci­ja.
Ži­te­lji ”ze­mlje la­la” su, po obi­ča­ju, ras­po­di­je­li­li svo­je gla­so­ve: u utak­mi­ci čak 28 stra­na­ka – ova­ko bu­jan par­tij­ski plu­ra­li­zam je ta­mo­šnji spe­ci­ja­li­tet - naj­vi­še je do­bi­la ona sa­da­šnjeg pre­mi­je­ra Mar­ka Ru­tea, li­de­ra Na­rod­ne par­ti­je za de­mo­kra­ti­ju (VVD) – 33 po­sla­nič­ka mje­sta. Pred­sto­je da­kle mu­ko­trp­ni pre­go­vo­ri za sa­sta­vlja­nje ko­a­li­ci­je, ali po­što su Ho­lan­đa­ni na to na­vi­kli, ne­će bi­ti ve­li­ke dra­me.
Me­di­ji su po­sle pre­bro­ja­va­nja gla­so­va po­žu­ri­li da ova­kav is­hod pro­gla­se ”po­ra­zom po­pu­li­zma”. Ovi iz­bo­ri su sva­ka­ko bi­li test ”tram­pi­zma” u Evro­pi i na ne­ki na­čin je­su ša­mar po­pu­li­sti­ma. Ali da li je traj­ni ili pri­vre­me­ni, tek će se vi­dje­ti. I to br­zo: glav­na pred­sta­va je već sle­de­ćeg mje­se­ca u Fran­cu­skoj, po sud­bi­nu EU sva­ka­ko va­žni­ju od Ho­lan­di­je, gdje žen­ski klon Tram­pa, Ma­ri Le Pen, ima naj­ve­će iz­gle­de da tri­jum­fu­je u pr­vom kru­gu. Ka­ko će se pak pro­ve­sti u dru­gom, to je ve­ći znak pi­ta­nja. A u sep­tem­bru je još de­li­kat­ni­ji is­pit: iz­bo­ri u Nje­mač­koj, gdje kan­ce­lar­ka Mer­kel tra­ži če­tvr­ti man­dat i gdje de­sni­čar­ska ”Al­ter­na­ti­va za Nje­mač­ku” oče­ku­je da se do­mog­ne par­la­men­ta.
Ali sva­ka­ko je olak­ša­nje što je iz­o­stao ”efe­kat do­mi­na” od ko­ga se stra­ho­va­lo, je­dan sve­op­šti tri­jum­fa­li­stič­ki marš eks­tre­mi­stič­kih li­de­ra ra­di­kal­ne de­sni­ce, kse­no­fo­ba, pa i ra­si­sta. Po­ka­za­lo se da u po­li­ti­ci ne po­sto­je ša­blo­ni: sva­ka ze­mlja je pri­ča za se­be, na­ro­či­ta kom­bi­na­ci­ja eko­nom­skih i dru­štve­nih pri­li­ka, na­da i stra­ho­ve nje­nih ži­te­lja – i za­seb­nih iz­bor­nih pra­vi­la. Uz, ra­zu­mi­je se, jed­no op­šte mje­sto: da glo­bal­ni po­re­me­ća­ji, op­šta kri­za ka­pi­ta­li­zma, ne­ga­tiv­ne po­sle­di­ce glo­ba­li­za­ci­je i mi­grant­ski pri­ti­sak bez pre­se­da­na, ni­ko­ga ne osta­vlja­ju rav­no­du­šnim.
Pre­ra­no je da­kle da se sla­vi po­raz po­pu­li­zma – on je sa­mo ma­lo ulu­bljen - iako je ohra­bru­ju­će da su u Ho­lan­di­ji do­bro pro­šle dvi­je par­ti­je ko­je su kam­pa­nju vo­di­le na pro­e­vrop­skoj plat­for­mi. Uzro­ci po­ra­sta ”na­rod­nja­štva” (da opet upo­tri­je­bim na­šu ri­ječ) – ide­o­lo­gi­je ko­ja do­bar na­rod, po­sred­stvom ja­kog vo­đe, su­prot­sta­vlja se­bič­nim i ko­rum­pi­ra­nim eli­ta­ma, rav­no­du­šnim pre­ma pro­ble­mi­ma obič­nih lju­di - ni­gdje ni­su uklo­nje­ni. Ho­lan­đa­ni su me­đu­tim po­ka­za­li da ne vje­ru­ju da za to po­sto­je la­ka i br­za rje­še­nja.
Pa­du rej­tin­ga Vil­der­sa i ja­ča­nju Ru­tea do­pri­ni­je­li su me­đu­tim i ne­ki spolj­ni fak­to­ri ko­ji su za ho­land­ske bi­ra­če bi­li otre­žnju­ju­ći. Pri­je sve­ga (ne)oče­ki­va­ni kon­flikt sa Tur­skom, či­ji je pred­sjed­nik Ta­jip Er­do­gan, u ža­ru svo­je bor­be da na re­fe­ren­du­mu sle­de­ćeg mje­se­ca pro­mi­je­ni po­li­tič­ki si­stem ze­mlje i de fak­to stek­ne moć sul­ta­na, u Ho­lan­di­ju je, da bi agi­to­va­li u ta­mo­šnjoj tur­skoj di­ja­spo­ri, bez do­go­vo­ra sa vla­dom u Am­ster­da­mu po­slao čak dva svo­ja mi­ni­stra. Što je ak­tu­el­nom pre­mi­je­ru pru­ži­lo pri­li­ku da, se­dam da­na pri­je iz­la­ska na bi­ra­li­šta, po­ka­že svo­je pa­tri­ot­ske po­ten­ci­ja­le – i ne­zva­ne go­ste pro­tje­ra.
Ho­lan­di­ja, ze­mlja ko­ja je me­đu osni­va­či­ma EU, je­ste da­kle smi­ri­la Evro­pu, za šta su joj sa mno­gih stra­na sti­gle če­stit­ke. Onu Mer­ke­lo­ve već smo po­me­nu­li, a ogla­sio se i Žan Klod Jun­ker u ime Evrop­ske ko­mi­si­je, sla­ve­ći ”iz­ja­šnja­va­nje pro­tiv eks­tre­mi­zma” , fran­cu­ski pred­sjed­nik Fran­soa Oland je po­zdra­vio ”či­stu po­bje­du pro­tiv ra­di­ka­li­zma”. Re­a­go­va­le su i ber­ze: to što Vil­ders ni­je do­bio ono če­mu se na­dao bio je raz­log da in­ve­sti­to­ri po­ka­žu iz­vje­snu do­zu op­ti­mi­zma.
Ali bri­ge osta­ju: ovih da­na tre­ba da za­poč­ne for­mal­ni dvo­go­di­šnji pro­ces raz­vo­da sa Bri­ta­ni­jom, pra­će­nog unu­tra­šnjim pre­i­spi­ti­va­nji­ma pre­o­sta­lih 27 čla­ni­ca ka­ko da­lje – ka­ko u sop­stve­ne re­do­ve vra­ti­ti ugro­že­nu to­le­rant­nost i po­pu­li­stič­kim ti­ra­da­ma na­ru­še­nu ozbilj­nu po­li­ti­ku. I ob­no­vi­ti vje­ru u raz­lo­ge sop­stve­nog po­sto­ja­nja.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,,Po­li­ti­ke'')