Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Kad sam vi­dio da u na­stav­ku mog re­a­go­va­nja na felj­ton Dra­ga­na Ra­de­vi­ća „Bra­to­u­bi­lač­ki rat (Cr­na Go­ra 1941 -1945)” sli­je­di i nje­go­vo do­dat­no po­ja­šnje­nje oko „ulo­ge Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća Tem­pa i nje­go­ve (ne)uple­te­no­sti u li­kvi­da­ci­ju nje­go­vog bra­ta dr Lu­ke Vuk­ma­no­vi­ća” iskre­no sam se po­ra­do­vao jer sam se po­na­dao da će ta vi­še od 70 go­di­na sta­ra dvo­u­mi­ca ko­nač­no do­bi­ti epi­log.
Kad sam pro­či­tao i po­sled­nji re­dak tog pri­lič­no kon­fu­znog i ne­ka­ko zbr­da­do­li­sa­nog tek­sta, me­đu­tim, bio sam raz­o­ča­ran i u usti­ma mi je ostao blju­tav ukus pra­zni­ne i ne­do­re­če­no­sti, do­tle da sam bio u ve­li­koj di­le­mi da li op­šte da na­sta­vljam ovu igru „glu­vih te­le­fo­na” i pri­da­jem zna­čaj ovim, naj­bla­že re­če­no ne­u­spje­lim i ne­u­te­me­lje­nim po­ku­ša­ji­ma re­vi­zi­je isto­ri­je u tre­nut­ku ka­da su ključ­ni ak­te­ri i svje­do­ci si­šli i sa isto­rij­ske i sa ži­vot­ne sce­ne i vi­še ni­šta ne mo­gu da ka­žu u svo­ju od­bra­nu ni­ti da ko­men­ta­ri­šu ta „gro­mo­vi­ta” ot­kri­ća, na­vod­nu no­vi do­ku­men­ta­ci­ju iz ne­ka­kvih Ud­bi­nih i Ozni­nih ar­hi­va, či­ju adre­su i Ra­de­vić kri­je u de­vet ja­ma.
Ra­de­vić je do­bro za­klju­čio da su mo­je na­mje­re ča­sne, da sam ustao u od­bra­nu do­sto­jan­stva i ča­sti mr­tvih lju­di, od­no­sno da se ovim po­vo­dom si­gur­no ne bih ni ogla­ša­vao da je Sve­to­zar Vu­kam­no­vić Tem­po ko­jim slu­ča­jem još živ, ili da je ba­rem živ nje­gov si­no­vac, pro­fe­sor dr Če­do Vuk­ma­no­vić, sin po­pa Lu­ke, čo­vjek ko­ji je, valj­da, bo­lje od iko­ga znao šta mu je bi­lo sa ocem jer je uz nje­ga bio sve dok su ga po­ve­li na stre­li­šte.
Ra­de­vić mi naj­pri­je spo­či­ta­va da ja svo­je tvrd­nje te­me­ljim na „jed­no­stra­nim raz­go­vo­ri­ma i na­ga­đa­nji­ma”, a sam či­ni to isto. Raz­li­ka je ipak bit­na, jer sam ja sve naj­bit­ni­je što sam sa­da sa­op­štio u svom re­a­go­va­nju ob­ja­vio pri­je bez­ma­lo 24 go­di­ne, da­kle ka­da su još u pu­noj ži­vot­noj sna­zi bi­li i Tem­po i si­no­vac mu Če­do, ali i ne­bro­je­ni dru­gi svje­do­ci ovih do­ga­đa­ja, i ni­ko ni do da­nas ni­je po­mje­rio ni­jed­nu je­di­nu ri­ječ u toj pri­či.
Na dru­goj stra­ni i ja i sva­ko ko pra­ti ovu „po­le­mi­ku” mo­že­mo sa­mo na ri­ječ da vje­ru­je­mo Ra­de­vi­ću da je bi­lo ta­ko – da je on „kao mlad no­vi­nar Bor­be, kra­jem av­gu­sta osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka” (na­gla­sio B.S.) u vo­zu Ti­to­grad–Be­o­grad upo­znao Dra­gi­nju Dra­gu Vuk­ma­no­vić, su­pru­gu po­pa Lu­ke, da je sa njom na­du­go i na­ši­ro­ko raz­go­va­rao o sud­bi­ni nje­nog mu­ža i da mu je ona tom pri­li­kom, po­red osta­log, re­kla: „Bi­la su to zlo­sreć­na vre­me­na, si­ne. Sve­to­zar ni­ti je smio, ni­ti je mo­gao spa­si­ti Lu­ku... Je­dan­put mi je pri­znao da je ipak bio ta­mo i da je sve uči­nio ka­ko bi ga spa­sio, ali je na­re­đe­nje bi­lo da se mo­ra stri­je­lja­ti (na­gla­sio B.S).”
Da je mla­di no­vi­nar „Bor­be” ta­da sti­skao pe­tlju pa ob­ja­vio ovu eks­klu­ziv­nu, gro­mo­vi­tu tvrd­nju su­pru­ge po­pa Lu­ke Vuk­ma­no­vi­ća, da je još oti­šao i kod Tem­pa da ga pi­ta je li tač­no to što pri­ča nje­go­va sna­ha, ovog da­na­šnjeg raz­gla­ba­nja i na­ga­đa­nja o nje­go­voj ulo­zi u li­kvi­da­ci­ji bra­ta si­gur­no ne bi ni bi­lo.
Isti­ni za vo­lju, to bi bio sa­mo još je­dan, do­dat­ni ka­mi­čak u mo­za­i­ku ove ne­ve­se­le pri­če, jer je ona, ko ho­će po­šte­no da či­ta i bez zle na­mje­re da su­di, is­pri­ča­na u Tem­po­vim „Me­mo­a­ri­ma”, ne­bro­je­nim in­te­r­vju­i­ma i dru­gim ka­zi­va­nji­ma i na­ro­či­to u nje­go­voj knji­zi „Mo­ja po­ro­di­ca”, ko­ju je ob­ja­vio za ži­vo­ta i ko­joj do da­nas ni­ko ni­je ni po­ku­šao pri­go­vo­ri­ti.
Sa­da je la­ko, ali ni­je po­šte­no i mo­ral­no, „mr­tvom la­vu bro­ji­ti zu­be”...
Sju­tra: NI­JE TEM­PO
BIO ĐI­LA­SOV KU­RIR