Piše: dr Radoslav T. Stanišić


Ali, re­ži­ja ne pra­vi pre­br­za uop­šta­va­nja i za­to ko­ri­sti ovo ras­po­lo­že­nje, da bi pu­no po­ka­za­la pri­li­ke i at­mos­fe­rom ko­ja je vla­da­la me­đu ru­skim rad­ni­ci­ma i u na­ro­du, pri­je re­vo­lu­ci­o­nar­nih zbi­va­nja. Na­su­prot nje­nim emo­ci­ja­ma je na­si­lje, ko­jim se slu­ži voj­ska i po­li­ci­ja da bi ugu­ši­la sva­ko raz­mi­šlja­nje o ži­vo­tu i kr­va­vo se ob­ra­ču­na­la sa svi­ma oni­ma ko­ji že­le, ili otvo­re­no tra­že po­bu­nu i pro­mje­nu. Po­ste­pe­no se spro­vo­di asi­mi­la­ci­ja ova­ko po­ka­za­nog ma­te­ri­ja­la u li­ku sa­me Vla­so­ve da bi se i ona sa­ma su­o­či­la sa mno­go ši­rim i sna­žni­jim emo­ci­ja­ma ne­go što su nje­na tu­ga i lič­na ne­sre­ća. Ona shva­ta da je ne­prav­da, či­ja je žr­tva i njen sin, ne­što što se do­ga­đa u ži­vo­tu i vre­me­nu i da se ne mo­že bi­ti rav­no­du­šan. Po­ste­pe­no i sa­ma pri­hva­ta ide­je zbog ko­jih je njen sin u za­tvo­ru i na kra­ju fil­ma, vi­di­mo je me­đu rad­ni­ci­ma na uli­ci, gdje otvo­re­no pro­te­stu­je i pri­hva­ta cr­ve­nu za­sta­vu, iako joj u su­sret idu voj­ni­ci si­ju­ći na sve stra­ne te­ror i smrt. Njoj ni­je te­ško da se su­o­či sa ta­kvim po­ra­zom – ka­ko je ona pri­hva­ti­la za­sta­vu, od nje će ne­ko dru­gi – s ob­zi­rom da se na­rod umi­je­šao na vri­je­me i že­li i smrt da po­bi­je­di ži­vo­tom i svo­jom lič­nom hra­bro­šću. Pu­dov­kin ovaj sa­dr­žaj ne iz­la­že gru­bo, sa pre­tje­ra­nim in­si­si­ti­ra­njem na fi­zič­koj di­na­mi­ci ili de­kla­ra­tiv­no­sti.
Nje­go­va ka­zi­va­nja, čak i ta­mo gdje su op­šir­ni­ja, ni­su pu­ka re­či­tost, već je to je­dan fi­ni film­ski je­zik u ko­me ima ep­ske ši­ri­ne i in­tim­ne uz­ne­mi­re­no­sti, u ko­me se raz­mi­šlja i još vi­še do­ži­vlja­va, ta­ko da niz na­iz­gled be­zna­čaj­nih pred­me­ta, po­gle­da, sti­ska ru­ku, po­kre­ta i pri­gu­še­nog smi­je­ha, pro­ši­ru­ju re­di­telj­ska za­pa­ža­nja.
Pu­dov­kin je do­sle­dan se­bi, ta­ko da lič­no­sti u sve­mu psi­ho­lo­ški di­fe­ren­ci­ra, iz­gra­đu­je nji­ho­ve me­đu­ljud­ske od­no­se, a osta­vlja do­volj­no pro­sto­ra za re­vo­lu­ci­o­nar­nu ak­ci­ju. Ma­da je sve u zna­ku smr­ti, ni­ko se ne pla­ši i u fil­mu, sto­ga, po­sto­ji lajt-mo­tiv pro­lje­ća, le­da ko­ji pu­ca i ma­se ko­ja se kre­će ri­je­kom. Pro­mje­ne su ne­mi­nov­ne, to se ne­pre­kid­no va­ri­ra, pa se mo­že uze­ti kao re­fren u ovoj na­dah­nu­toj po­e­mi. Upra­vo na tom gi­ba­nju pri­ro­de, vi­dje­će­mo smrt mla­dog re­vo­lu­ci­o­na­ra nad ko­jim maj­ka ne­će da opla­ku­je i za­sta­ne. Ja­vlja se pr­kos i od­luč­nost da se si­no­vlje­ve ide­je pre­ne­su dru­gi­ma.
Fi­zič­ka smrt po­je­din­ca ne mo­že bi­ti kraj ovih re­vo­lu­ci­o­nar­nih pro­te­sta. Šta zna­če svi ti konj­ski ga­lo­pi, dje­lo­vi oruž­ja, sa­blje, vi­so­ki tor­nje­vi i zvo­ni­ci, svi­jet ko­ji zna­mo i ko­ji že­li da za­u­sta­vi vri­je­me kad sti­že pro­lje­će re­vo­lu­ci­je. Uno­se­ći u taj svoj re­a­li­zam po­et­ske ele­men­te, Pu­dov­kin ni­je či­nio ni­šta na­sil­no, jer mu je ne­pre­kid­no, sa­mo zbi­va­nje, bi­lo in­spi­ri­sa­no ljud­skim emo­ci­ja­ma. Nje­go­ve me­ta­fo­re osta­ja­le su u ovom am­bi­jen­tu, ras­pi­nja­le su se iz­me­đu onih su­ro­vih de­ta­lja pre­ko ko­jih se mo­ra­lo ići i ide­ja ko­je su iz­nad lič­ne sud­bi­ne i ovog stra­da­nja. Za raz­li­ku od Ej­zen­štej­na, ov­dje Pu­dov­kin ne te­ži iz­u­zet­nim efek­ti­ma, eks­plo­ziv­nim atrak­ci­ja­ma, bi­zar­no­šću, slo­že­nim sim­bo­li­ma ko­ji za­ma­glju­ju mi­sao i film či­ne ne­ra­zu­mlji­vim.
Sma­tra­li su da se o fil­mu kao o umjet­no­sti, ko­ja je „ne sa­mo jed­na­ka, već u mno­go če­mu i pre­va­zi­la­zi svo­ju sa­bra­ću, ozbilj­no po­če­li go­vo­ri­i­tii tek sa po­čet­kom upra­vo so­ci­ja­li­stič­ke fil­mi­ske umjet­no­sti”.
(Na­sta­vi­će se)