Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Iako se na sa­mom po­čet­ku svog „po­ja­šnje­nja” ogra­đu­je da on ne tvr­di da je Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Tem­po bra­to­u­bi­ca, Dra­gan Ra­de­vić, sve uz po­ziv na ne­ku de­pe­šu „vi­so­kog ofi­ci­ra Ozne”, iz­vje­snog Mom­či­la Kra­go­vi­ća, upor­no iz­vo­di za­ključ­ljak da je on bio u Slo­ve­ni­ji 19. ma­ja 1945. go­di­ne, da je bu­kval­no na­re­dio li­kvi­da­ci­ju 62 za­ro­blje­na sve­šte­ni­ka iz Cr­ne Go­re, pa i bra­ta Lu­ke me­đu nji­ma, i da je oda­tle do Be­o­gra­da, od­no­sno na gu­bi­li­šte, spro­veo i mitropolita cr­no­gor­sko-pri­mor­skog Jo­a­ni­ki­ja Li­pov­ca.
Umje­sto da­ljeg, uvje­ren sam be­smi­sle­nog spo­re­nja sa ova­kvom „isto­ri­jom”, evo jed­ne pri­če ko­je sam se sje­tio dok sam či­tao Ra­de­vi­će­va „po­ja­šnje­nja” i bro­je­ve ne­ka­kvih, na­vod­no eks­klu­ziv­nih, no­vo­pro­na­đe­nih do­ku­me­na­ta, bez ika­kvih do­ka­za o nji­ho­voj vje­ro­do­stoj­no­sti, bez struč­ne, na­uč­no-isto­rij­ske ve­ri­fi­ka­ci­je, ili ma­kar fo­to­ko­pi­je:
U lje­to 2009. go­di­ne, pri­li­kom osve­šta­nja no­ve cr­kve u do­njo­mo­rač­kom se­lu Ba­re, na tu svet­ko­vi­nu je ba­nu­la i jed­na in­di­vi­dua ko­ja, po mom uvje­re­nju, ne za­slu­žu­je da joj spo­me­nem ime u ovoj ozbilj­noj pri­či. Pred­sta­vlja­ju­ći se kao pro­fe­sor, dok­tor isto­rij­skih na­u­ka, pu­kov­nik, čo­vjek ko­ji „no­gom otva­ra” taj­ne ar­hve Ud­be i Ozne, pri­stu­pio je gru­pi lju­di ko­ji su sta­ja­li na pla­tou po­red no­ve bo­go­mo­lje. Me­đu nji­ma je, po­red osta­lih bio, sa­da, na­ža­lost, već po­koj­ni Du­šan Ni­kla­no­vić, čel­ni čo­vjek Udru­že­nja „Ot­kri­će­mo isti­nu”, naj­za­slu­žni­ji (po­seb­no u fi­nan­sij­skom smi­slu) da se te go­di­ne po­ja­vi knji­ga Sa­va Gre­go­vi­ća „Pu­caj, rat je za­vr­šen”. Ne­ko­li­ko ko­ra­ka sa stra­ne, oslo­njen na štap, sta­jao je pro­fe­sor dr Če­do Vuk­ma­no­vić, a ma­lo da­lje Sa­vo Gre­go­vić i ja.
No­vo­pri­do­šli „dok­tor isto­ri­je”, oči­gled­no zna­ju­ći či­me se ba­vi i ka­kvu knji­gu pri­pre­ma nji­ho­vo udru­že­nje, od­mah je po­čeo da „dr­ži čas” Ni­kla­no­vi­ću i osta­li­ma, da u ma­lom pr­stu ima sve o stra­da­nju čet­ni­ka i zbje­ga ko­ji je iz Cr­ne Go­re kre­nuo put Slo­ve­ni­je kra­jem 1944. go­di­ne, po­red osta­log da ima i spi­sko­ve od oko 35.000 stra­da­lih. Kad je raz­ve­zao pri­ču da on ima i ne­po­bit­ne do­ka­ze da je u ma­ju 1945. go­di­ne, za­jed­no sa mi­tro­po­li­tom Jo­a­ni­ki­jem Li­pov­cem u Aran­đe­lo­vac iz Slo­ve­ni­je do­ve­den i pop Lu­ka Vuk­ma­no­vić, Če­do Vuk­ma­no­vić, ko­jeg ovaj oči­gled­no ni­je po­zna­vao, pri­šao je gru­pi oko za­ja­pu­re­nog „isto­ri­ča­ra” i gla­sno mu od­bru­sio:
– Slu­šaj­te vi, go­spo­di­ne, to je laž i obič­na glu­post!
– Ali, go­spo­di­ne, ja za to imam do­ka­ze iz taj­nih ar­hi­va Ozne i Ud­be – ni­je se ovaj dao zbu­ni­ti.
– Ja sam pro­fe­sor dr Če­do Vuk­ma­no­vić, sin po­pa Lu­ke Vuk­ma­no­vi­ća, ko­ji je bio sa njim do po­sled­njeg sa­ta i valj­da ja bo­lje znam ka­ko je bi­lo i šta se de­si­lo sa mo­jim ocem. Po­na­vljam, to su la­ži i glu­po­sti i to vi­še ne­ću da slu­šam..!
Tre­nu­tak za­tim, ka­ko će se ka­sni­je is­po­sta­vi­ti, la­žni pro­fe­sor, la­žni dok­tor isto­rij­skih na­u­ka i la­žni pu­kov­nik, ostao je sam na le­di­ni.
– Da­le­ko ti li­je­pa ku­ća čim imaš ve­ze sa Ud­bom – re­kao mu je Du­šan Ni­kla­no­vić i pr­vi se uda­ljio od nje­ga...
Ne tvr­dim i ne­ću da na­ga­đam, da li, mo­žda, i do­ku­men­ti na ko­je se po­zi­va Ra­de­vić, po­ti­ču iz istog „ar­hi­va Ozne i Ud­be” na ko­ji se po­zi­vao ovaj sa­mo­zva­ni isto­ri­čar, mo­žda po­sto­ji vi­še ta­kvih ar­hi­va, ali mo­je je pra­vo da sum­njam sve dok se ne ozva­ni­či po­sto­ja­nje ta­kvih ar­hi­va i struč­no i na­uč­no ne ve­ri­fi­ku­je i ne po­tvr­di vje­ro­do­stoj­nost gra­đe ko­ja se u nji­ma ču­va.
(Kraj)