Piše: dr Radoslav T. Stanišić


U ta­kvom stva­ra­lač­kom po­ret­ku va­žno je da li je most od me­ta­la, da su san­te ve­li­ke i gru­be, ali da pu­ca­ju, pa čak i raz­bi­je­ni sat ima svo­ju funk­ci­ju i spe­ci­fič­no zna­če­nje. Ti­me što je iz­raz po­jed­no­sta­vio, što je cio film or­ga­ni­zo­vao oko dva bit­na punk­ta – za­tvo­ra i uli­ce, što se dr­ži ri­je­ke i bu­đe­nja pro­lje­ća, ni­šta ni­je po­re­me­tio u struk­tu­ri dje­la po­sta­vlje­nog na emo­ci­o­nal­noj pod­lo­zi ko­ja iz­u­zet­no i ne­po­sred­no dje­lu­je na gle­da­o­ca. Jed­no­stav­no, Pu­dov­kin je imao sna­ge da svo­ja te­o­ret­ska shva­ta­nja sa­o­bra­zi pri­ro­di fil­ma i iz to­ga je stvo­rio iz­u­zet­no nje­žno, ali bor­be­no i me­ta­fo­rič­no dje­lo, jed­no od naj­ljep­ših i naj­ta­na­ni­je ra­đe­nih u svjet­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji. Sve ono što je za­po­čeo na ta­ko bri­ljan­tan na­čin u fil­mu „Ma­ti”, Pu­dov­kin je ka­sni­je do­pu­nja­vao u fil­mo­vi­ma „Kraj Pe­tro­gra­da” i „Po­ta­mak Džin­gis-ka­na”. Pot­pu­no je ovla­dao kla­sič­nom dra­ma­tur­gi­jom, in­si­sti­rao na ja­sno iz­lo­ža­noj fa­bu­li, upe­ča­tlji­vim li­ko­vi­ma, psi­ho­lo­škim opi­si­ma i sin­te­za­ma kroz sa­mu mon­ta­žu.
Uz sve to, upor­no je se­bi i dru­gi­ma do­ka­zi­vao da stva­ra­la­štvo i te­o­ri­ja ne pro­ti­vr­je­če jed­na dru­goj, da se maj­sto­r­stvo ne ogle­da sa­mo u pa­žlji­vom ru­ko­va­nju spolj­nim iz­ra­žaj­nim sred­stvi­ma fil­ma, već da je mno­go va­žni­je pro­di­ra­ti u sa­mu ma­te­ri­ju, stva­ra­ti kva­li­te­te i te­ži­ti iz­ra­zu u ko­jem će sve to bi­ti sin­te­ti­zo­va­no u cje­lo­vi­tu i slo­bod­nu for­mu. Me­đu­tim, Pu­dov­kin se ni­je za­do­vo­ljio iz­u­zet­nim uspje­hom ko­ji je po­sti­gao nje­gov film „Ma­ti” i fil­mo­vi „Kraj Pe­ter­bur­ga” i „Po­to­mak Džin­gis-ka­na”. Po­no­vo se pri­klo­nio te­o­ri­ji, za­no­se­ći se svo­jim vi­zi­ja­ma o vre­me­nu i krup­nom pla­nu.To ga je uda­lja­va­lo od one pro­či­šće­ne po­e­zi­je, jed­no­stav­no­sti, emo­ci­o­nal­no­sti, pre­fi­nje­nog re­a­li­zma i div­nih kom­po­zi­ci­ja ko­je su ga pro­sla­vi­le kao ve­li­kog maj­sto­ra film­skog ekra­na. Na­sta­vio je sa eks­pe­ri­men­tal­nim mon­ta­žnim kom­po­zi­cij­ma do­ku­men­tar­nog ma­te­ri­ja­la i krat­kim ko­me­di­ja­ma. Pr­vi du­go­me­tra­žni igra­ni film bi­la mu je ekra­ni­za­ci­ja ro­ma­na „Ma­ti” Mak­sa­ma Gor­kog. Upo­re­do sa re­ži­jom na­sta­vio je da igra u svo­jim fil­mo­vi­ma i dje­li­ma dru­gih re­di­te­lja i da is­tra­žu­je te­o­ret­ske pu­te­ve iz­ra­za. Naj­zna­čaj­ni­ji su mu ra­do­vi iz te­o­ri­je mon­ta­že i re­ži­je. Sa Ej­zen­štej­nom, Dov­žen­kom i dru­gim re­di­te­lji­ma pri­pa­dao je kru­gu ko­ji je do­šao pod udar ad­mi­ni­stra­tiv­nih ogra­ni­če­nja tri­de­se­tih go­di­na, za vri­je­me uvo­đe­nja so­ci­ja­li­stič­kog re­a­li­zma i zbog to­ga vi­še go­di­na ni­je sni­mao no­ve fil­mo­ve. Svoj stvar­lač­ki opus za­vr­šio je isto­rij­skim re­kon­struk­ci­ja­ma i bi­o­graf­skim fil­mo­vi­ma.
Na­rav­no, pi­sac sce­na­ri­ja Za­hri ne­sum­nji­vo je mno­go do­pri­nio vri­jed­no­sti Pu­dov­ki­no­vih dje­la i pr­vih fil­mo­va, a sce­na­ri­sta Brik, pri­ja­telj Ma­ja­kov­skog, dao je od­lič­nu pod­lo­gu za Bu­ru nad Azi­jom. Nji­ho­vi sce­na­ri­ji, za raz­li­ku od ne­sre­đe­nog i pro­iz­volj­nog na­či­na po­je­di­nih so­vjet­skih re­di­te­lja, pred­sta­vlja­ju or­ga­ni­zo­van dra­ma­tur­ški rad, ko­ji do tan­či­na pred­vi­đa i uslvlja­va film­ski je­zik, na­ro­či­to mon­ta­žu. Ta so­lid­na i pre­ci­zna po­tka ne­ma za po­sle­di­cu da Pu­dov­kin u svo­joj re­ži­ji bu­de hla­dan i sra­ču­nat, već na­pro­tiv, da­je slo­bo­dan raz­mah i si­gur­nost nje­go­vom li­ri­zmu i hu­ma­nom osje­ća­nju.
Kao što li­je­po ka­že Mu­si­njak: „Dok je Ej­zen­štej­nov film krik, fil­mo­vi Pu­dov­ki­na su pje­sme”.
(KRAJ)