Pri­re­dio: Alek­san­dar Ću­ko­vić


Pje­sni­ci su ina­če po­ti­snu­ta stva­ra­lač­ka vr­sta, a srp­ski pje­sni­ci u Nje­go­še­voj Go­ri Cr­noj odav­no su po­sta­li no­si­o­ci „po­li­tič­ki ne­ko­rekt­nog” pre­dač­kog za­vje­ta, ko­ji ni­je mo­guć­no pre­po­de­si­ti pre­ma ak­tu­el­nim sklo­no­sti­ma i po­li­ti­ka­ma. Za­to su nji­ho­vi po­bor­ni­ci gur­nu­ti na krajnju mar­gi­nu jav­nog pro­sto­ra, bez ob­zi­ra na to što im, kao u slu­ča­ju Ran­ka Jo­vo­vi­ća, po vri­jed­no­sti, sle­du­je sre­di­šte. Ta­kvu skraj­nu­tu po­zi­ci­ju pje­snik Jo­vo­vić no­si kao na­sled­ni udes od mla­do­sti”, bi­lje­ži Dra­gan Ha­mo­vić, ured­nik zbor­ni­ka „Ran­ko Jo­vo­vić – pje­snik”, ko­ji je štam­pan po­vo­dom na­gra­de „Žič­ka hri­so­vu­lja”.
,,Či­ni se da je Jo­vo­vić vi­še či­ta­lač­ki pri­hva­ćen ne­go što je pro­u­čen i po­sta­vljen u pri­pa­da­ju­će po­e­tič­ko okru­že­nje. Ipak, za­hva­lju­ju­ći usmje­re­nom pre­ga­la­štvu i po­sto­ja­no­sti „Pje­snič­kih su­sre­ta na iz­vo­ru Pi­ve” Jo­vo­vi­će­va po­e­zi­ja već je ne­dav­no bi­la pred­met zbor­ni­ka ra­do­va, ko­jem se sa­da pri­klju­ču­je i usred­sre­đe­ni zbir kri­tič­kih či­ta­nja iz­ne­se­nih o Pre­o­bra­že­nju 2014. u Kra­lje­vu i Ži­či”, bi­lje­ži Ha­mo­vić.
– Slav­no je do­bi­ti ovu po­ve­lju, ovaj sim­bol slav­nih Ne­ma­nji­ća. Slav­na je Žič­ka hri­so­vu­lja. Slav­na je Ži­ča. Slav­ni su gra­di­te­lji ovog hra­ma – re­kao je Jo­vo­vić u be­sje­di po­vo­dom pri­ma­nja na­gra­de.
On do­da­je da Ste­fan Pr­vo­vjen­ča­ni di­še u ovoj hri­so­vu­lji. I nje­gov otac Ne­ma­nja. I nje­gov sve­ti sin Sve­ti Sa­va...
– U ovom ma­na­sti­ru ži­vi na­še ime – na­ša bor­ba ma­čem i bor­ba je­zi­kom. Na­ša, on­da, ču­de­sna sud­bi­na, na­ša mit­ska sna­ga, ko­ja je vi­te­ški, ljud­ski, vla­da­la ze­mljom i ne­bom u ovom di­je­lu svi­je­ta i ši­re... Mno­gi su pri­je me­ne do­bi­li ovo vi­so­ko pri­zna­nje. Evo i ja u ovim mo­jim te­škim i po­lu­mrač­nim go­di­na­ma, pri­mam ovo zna­me­nje kao po­hva­lu Po­e­zi­ji mo­ga du­ha, ko­ji je pod mo­jim ime­nom to is­pi­sao. Po­e­zi­ja ko­ju sam ja iz­mu­cao Slo­bo­da je i Po­sr­ta­nje. Ta­ko ne­ka­ko i pre­ži­vlja­va Srp­ski rod. Bi­jed­no i bed­no bi­lo je ži­vje­ti i mi­sli­ti i bi­ti pje­snik i pe­snik u ze­mlji bez te­me­lja, bo­lje re­ći, u ze­mlji na te­me­lji­ma an­ti­hri­sta. Da­nas se, da­će Bog, vra­ća­mo te­me­lji­ma Ne­ma­nji­ća, Pe­tro­vi­ća, Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Ma­da ve­li­ki broj Sr­ba ne­vjer­ni­ka, ma­lo­vjer­ni­ka, i da­lje mo­zga i sa­nja za to­ta­li­tar­nim si­ste­mom, ka­ko u Sr­bi­ji ta­ko i u Cr­noj Go­ri. Još pje­va­ju pje­sme raz­brat­ni­ce, vr­šlja­ju po na­šim ško­la­ma sa svo­jim la­žnim udž­be­ni­ci­ma, ble­be­ću i ave­ta­ju stra­nim, do­ma­ćim je­zi­ci­ma... i se­ka­ju se i ur­la­ju – Kre­ni ko­lo da kre­ne­mo... ali, mr­tav je to soj­ne­soj. Bo­gu hva­la, što je ovo, i što sam ov­de. I hva­la va­ma što me, mo­žda, ču­je­te.
Ako je isti­na, iz­gle­da da je­ste – da sam ro­đe­ni Srp­ski Pje­snik, on­da sam i pje­snik Čo­vje­čan­stva. Svi su va­lja­ni srp­ski pje­sni­ci pje­sni­ci čo­vje­čan­stva. U ovom ča­su, u ovom mut­nom ča­su, od­go­vo­ri­ću – NE­KA MI NE BU­DE NI­ŠTA OPRO­ŠTE­NO – be­sje­dio je Jo­vo­vić.
Ured­nik zbor­ni­ka Ha­mo­vić na­gla­ša­va da su ne­ki od vo­de­ćih zna­la­ca sa­vre­me­ne po­e­zi­je, po­put Ra­di­vo­ja Mi­ki­ća i Jo­va­na De­li­ća, po­tvr­di­li i još pre­ci­zni­je ocr­ta­li sta­tus udje­la Ran­ka Jo­vo­vi­ća u obi­lju vri­jed­no­sti na­še pje­snič­ke sa­vre­me­no­sti. Mla­đi tu­ma­či su, do­da­je on, po­nu­di­li svo­jim iza­bra­nim pro­blem­skim raz­ma­tra­nji­ma vri­jed­ne pri­lo­ge u iz­u­ča­va­nju Jo­vo­vi­će­ve po­e­zi­je.
Po­čast is­tak­nu­tom pje­snič­kom sa­vre­me­ni­ku uka­za­li su svo­jim osvr­ti­ma Vla­di­mir Di­mi­tri­je­vić, Alek­san­dar B. La­ko­vić, Se­li­mir Ra­du­lo­vić i Že­li­drag Nik­če­vić, kao i Va­si­li­je Do­ma­zet, Ana Gvo­zde­no­vić, Dan­ka Spa­so­je­vić, Ka­ta­ri­na Ja­bla­no­vić, Vla­dan Baj­če­ta i So­nja Mi­lo­va­no­vić.
Ha­mo­vić za­klju­ču­je da se ,,i pje­snik u zbor­ni­ku ogla­sio is­po­vjed­no i tem­pe­ra­ment­no, u is­ka­zi­ma od lir­skih pro­tiv­reč­ja”. Ha­mo­vić je ovu knji­gu na­zvao ,,zbor­ni­kom o pje­sni­ku bor­cu”. Ovaj felj­ton do­no­si osvr­te iza­bra­nih auto­ra o dje­lu Ran­ka Jo­vo­vi­ća.
Na­sta­vi­će se