Dnevna štampa Marketing Redakcija Kontakt
Stojanović prećutao ženinu firmu * Potjernica za aktivistom DPS-a * Povratkom Fronta završena priča o vanrednim izborima * Presudiće Mikov glas * Stojanović prećutao ženinu firmu * Supermen * Krnja demokratija
ISSN 1800-6299
  Izdanje: 07-12-2017

Porudzbenica
Rubrike
Pogledajte

Strip Dana

Strip

Riječ Dana
Vesna Medenica, predsjednica Vrhovnog suda:
– Može li sudija sa platom od 650 eura da sačuva moralnost? Ne može.

Vic Dana :)

Hronologija braka:
Prve tri godine on govori, a ona sluša.
Sledeće tri godine ona govori, a on sluša.
Od sedme godine braka oni govore a komšije slušaju.
Na kraju oni govore, a sudija se krsti.

Uđe kauboj Džo u kafanu i za šankom ugleda barsku damu, a oko nje četvoricu kauboja. Gleda on, gleda, pa odjednom trgne pištolj, ubije četvoricu kauboja i zatim priđe barskoj dami i kaže:
– Kako to da tako lijepa dama stoji ovdje sasvim sama?

Trinaest polaznika policijske škole polagali za radno mjesto policajca i skupila se komisija. Stali oni u red, kad će komisija prvom od 13:
Daj nam ti reci jednu marku auta.
Ovaj prvi kao iz topa kaže JAGUAR, a ovaj drugi nije odmah shvatio pa kaže FEBRUAR. Treći MART, i tako oni svi redom, a ovaj dvanaesti kaže DECEMBAR. Trinaesti sav se izgubio, gleda u komisiju i sav drhti pa pruži ruku komisiji i kaže:
– Srećna Nova godina!







Arhiva
Dan:
Mjesec:
God:

Razno
Uclani se

Feljton - datum: 2017-12-03 ZAPIS IZ BANJANA: DA LI JE SLAVNI AMERIČKI GLUMAC ROBERT MIČAM BIO PO OCU CRNOGORAC? (15) Knjiga čovjeka čini čovjekom Dragiša Mićunović: rad čovjeka čuva od tri velika zla – od dosade, od gladi i od poroka i to bi prvenstveno morali imati na umu mladi ljudi...
-Pi­še:Bu­do Si­mo­no­vić

Ge­te je re­kao da je sva­ki čo­vjek, ne sa­mo pi­sac, du­žan i oba­ve­zan da pod­sti­če ra­dost u ži­vo­tu, a knji­ga je u to­me ne­za­mje­nji­va. U njoj se na­la­ze te smjer­ni­ce i pu­to­ka­zi ko­ji vo­de ka sreć­ni­jem, ve­dri­jem ži­vo­tu, ve­li Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić iz ba­njan­skog se­la Đur­đev Do, ob­ja­šnja­va­ju­ći svo­ju lju­bav pre­ma knji­zi i fa­na­tič­nu upor­nost ko­ju već vi­še od jed­ne de­ce­ni­je is­po­lja­va u či­ta­nju i za­pi­si­va­nju tih „smjer­ni­ca i pu­to­ka­za”.
Ja osje­ćam da me či­ta­nje i za­pi­si­va­nje li­je­puh mi­sli, po­ru­ka i pod­u­ka ču­va­ju da ne po­gri­je­šim u ži­vo­tu i ne skre­nem na stran­pu­ti­cu, da ne za­ga­zim u ne­ke po­ro­ke ko­ji ne mo­gu do­ni­je­ti ko­ri­sti ni me­ni ni mo­joj po­ro­di­ci, ko­ji ne vo­de u ne­ku sreć­ni­ju bu­duć­nost.
Me­ni se či­ni da vi­še ne bih mo­gao ni­je­dan mi­nut ži­vje­ti u bes­po­sli­ci. Ako se de­si da baš i ne­mam ne­kog po­sla i oba­ve­ze u do­ma­ćin­stvu, ja to od­mah is­ko­ri­stim da ne­što pro­či­tam ili za­pi­šem od onog već pro­či­ta­nog. Znam ja da je ovo era in­ter­ne­ta, da lju­di sve vi­še pri­bje­ga­va­ju in­ter­ne­tu i na taj na­čin po­ku­ša­va­ju do­ći do od­re­đe­nih sa­zna­nja, ali mi­slim da je knji­ga ipak ne­za­mje­nji­va kao ne­ras­ki­di­vi spoj pro­šlo­sti i sa­da­šnjo­sti ko­ji nas upu­ću­je ka ljep­šoj i sreć­ni­joj bu­duć­no­sti.
Mi­slim da me u toj mo­joj lju­ba­vi pre­ma knji­zi vi­še ni­šta ne mo­že ome­sti, da ću i da­lje, dok god me bu­de slu­ži­lo zdra­vlje i po­ro­dič­na sre­ća, či­ta­ti i za­pi­si­va­ti – ne­ka osta­ne trag te mo­je lju­ba­vi i stra­sti. I ni­je mi za­do­volj­stvo da sa­mo ja pro­či­tam i znam već že­lim da ta sa­zna­nja po­di­je­lim i sa dru­gi­ma ta­ko što ću ih za­pi­si­va­ti, s na­dom da će to ne­ko ipak ne­ka­da pro­či­ta­ti. Jer, knji­ga je me­ne do­sta pro­mi­je­ni­la, uvje­ren sam na­bo­lje, i na­dam se da će pro­mi­je­ni­ti i dru­ge, da bi u tom po­gle­du i mo­ji za­pi­si mo­gli bi­ti ne­ko­me od ko­ri­sti.
Ja sam, po­na­vljam, sve ovo do sa­da ra­dio lič­no za se­be i za svo­ju du­šu i ne znam da li će to ika­da iko­ga mo­ga za­ni­ma­ti i pri­bli­žno odu­še­vi­ti ka­ko je me­ne odu­še­vi­lo. Sve ovo je, da­kle, do sa­da bi­la ne­ka mo­ja taj­na, ne­što što zna i na od­re­đe­ni na­čin tr­pi sa­mo mo­ja su­pru­ga, jer čak ni mo­ja dje­ca u pot­pu­no­sti ne zna­ju šta sam sve i ko­li­ko to­ga pro­či­tao i za­pi­sao.
Ne mo­gu se tač­no sje­ti­ti, ali ne­ko je mu­dro re­kao – i to sam si­gur­no ne­gdje pro­či­tao: rad čo­vje­ka ču­va od tri ve­li­ka zla – od do­sa­de, od gla­di i od po­ro­ka. Mla­di čo­vjek pr­ven­stve­no, ne bi se, pri­je sve­ga, smio pre­pu­sti­ti ne­kim stra­sti­ma ko­je bi ga mo­gle po­ve­sti u po­ro­ke, pa i u sve ono što do­no­si ne­rad. To mu si­gur­no ne­će do­ni­je­ti sre­ću u ži­vo­tu i za­to bi mo­rao ko­ri­sti­ti sva­ki slo­bo­dan tre­nu­tak da či­ta ta ve­li­ka, re­mek dje­la, na ko­ji­ma su se uči­li i vas­pi­ta­va­li, sta­sa­va­li svi ti ve­li­ki umo­vi ko­ji su ne­kad po­ho­di­li ili još ži­ve na ovom svi­je­tu. Ako ta­ko po­stu­pa mla­di čo­vjek, si­gur­no je da će se­be iz­gra­di­ti i po­sta­ti ve­li­ka i sta­bil­na mo­ral­na lič­nost, po­sta­ti čo­vjek.
Ho­ću na kra­ju još jed­nom da se vra­tim i pod­sje­tim na Ge­tea. On je u „Fa­u­stu” za­pi­sao: „Kad iz na­še ba­čve ra­zu­ma poč­ne ta­log da te­če, ovo­me svi­je­tu bi­će zad­nje ve­če...” A u jed­nom za­pi­su iz Ita­li­je on ka­že: „Ne mo­gu tvr­di­ti kao si­gur­no da će ovaj svi­jet ne­kad po­sta­ti jed­na sreć­na cje­li­na, ali sa si­gu­r­no­šću mo­gu tvr­di­ti da će ovaj svi­jet ubu­du­će bi­ti jed­na ve­li­ka bol­ni­ca, a lju­di će jed­ni dru­gi­ma bi­ti hu­ma­ni­tar­ni bol­ni­ča­ri...”
Či­ni mi se, na­ža­lost, da se do­sta to­ga već u ovom vre­me­nu ob­i­sti­nju­je, ako se uzme u ob­zir sta­nje zdra­vlja lju­di i nji­ho­va stra­da­nja, to što su lju­di sprem­ni­ji i br­ži da jed­ni dru­gi­ma či­ne zlo ne­go do­bro. Sje­ti­mo se sa­mo ko­li­ko je u svi­je­tu bi­lo ra­to­va u mi­nu­lom vi­je­ku, ko­li­ko se i da­nas ra­tu­je, gi­ne i stra­da od oruž­ja.
K r a j


Ko ne pra­šta, ka­je se...

Iako je ta­ko i to­li­ko op­sjed­nut knji­gom, Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić ni u jed­nom tre­nut­ku, či­ni se ni kad spa­va, ne za­bo­ra­vlja pri­ču o sud­bi­ni stri­ca Ga­ja i ve­li­ku mi­ste­ri­ju ko­ja oba­vi­ja nje­go­vu po­ro­di­cu, pr­ven­stve­no da li je sla­vom ovjen­ča­ni ame­rič­ki glu­mac Ro­bert Mi­čam za­i­sta nje­gov sin. On se na­da da će isti­na, ka­kva god da je, jed­nom ipak is­pli­va­ti, ali je uvje­ren da je i do te za­go­net­ke do­veo ne­ki ljud­ski ne­spo­ra­zum i ne­sprem­nost za pra­šta­nje kao naj­ve­ću i naj­spa­so­no­sni­ju ljud­sku vr­li­nu, je­di­nu zbog ko­je se čo­vjek ni­kad ne ka­je. Pri­tom on opet pod­sje­ća na Ge­te­o­vu mi­sao: „Čo­vjek ko­ji mo­že da pre­tr­pi uvre­du, ne uvri­je­di bu­da­lu i ne na­lju­ti se­be, pa­met­ni­ji je od osta­lih...” Ga­jo Mi­ću­no­vić, po sve­mu su­de­ći, ni­je mo­gao da pre­tr­pi i opro­sti...


Ko ne bri­ne o og­nji­štu...

Do­pa­lo mi se – ve­li Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić – ono što Ja­kov Ig­nja­to­vić ka­že na jed­nom mje­stu: ko se bri­ne o og­nji­štu, ne­ka se slo­bod­no ne bri­ne za po­tom­stvo. I do­da­je: onaj ko či­ta uvi­jek će ima­ti spa­so­no­snu mi­sao ka­ko da iza­đe iz ne­ke si­tu­a­ci­je...

Najčitanije danas

INFO

Zaštitnika prava čitalaca Dan-a

OMBUDSMAN

kontakt:

ombudsman@dan.co.me

fax:

+382 20 481 505

Pogledajte POSLOVNIK

Pratite rad OMBUDSMANA

Pogledajte IZVJEŠTAJE

Karikatura DAN-a
Karikatura
Pogledaj sve karikature >>>

Najčitanije - 7 dana


 

Prognoza dana

 



 

Developed by Beli&Boris - (c) 2005 "Dan"