Ka­da uđe­te u ga­le­ri­ju „Klub“ Cen­tra sa­vre­me­ne umjet­no­sti Cr­ne Go­re na pr­vu lop­tu, i to ne sa­mo za­to što se u njoj na­la­ze i ko­šar­ka­ške lop­te, po­mi­sli­će­te da ste ušli u ne­ki mi­ni džim. Mje­sto gdje ne­ko sa­mo što ni­je kre­nuo sa vje­žba­njem. Na to do­dat­no aso­ci­ra či­nje­ni­ca da su u ga­le­ri­ji ras­po­re­đe­ni ko­šar­ka­ški koš, lop­te, mje­sto za is­te­za­nje, pro­stir­ka za jo­gu... i na svi­ma njim na­la­zi se i ti­je­lo umjet­ni­ce či­ja je iz­lo­žba. Tač­ni­je, na­la­ze se fo­to­gra­fi­je Te­o­do­re Nik­če­vić od­štam­pa­ne u pri­rod­noj ve­li­či­ni, a ko­je je ona raz­mje­sti­la na raz­li­či­ta mje­sta. Umjet­ni­ca je ovu iz­lo­žbu in­sta­la­ci­ja na­zva­la „Cham­pion“.
Ka­ko u tek­stu pra­te­ćeg ka­ta­lo­ga pi­še isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Lji­lja­na Ka­ra­džić, ova po­stav­ka u ne­ko­li­ko se na­sla­nja na nje­ne do­sa­da­šnje ra­do­ve. Jer, i da­lje Nik­če­vi­će­va, do­da­je kri­ti­čar­ka, apo­stro­fi­ra fe­no­me­ne per­cep­ci­je, ilu­zi­je, krh­ko­sti ide­ni­te­ta, lič­nih sje­ća­nja i smr­ti. No, sa po­stav­kom „Cham­pion“, is­ti­če Ka­ra­dži­će­va, umjet­ni­ca pra­vi i kon­cep­tu­al­ni po­mak:
- Po­e­ti­zo­va­na i este­ti­zo­va­na at­mos­fe­ra iz­lo­žbe „Cham­pion“mo­že se osje­ti­ti, ra­zu­mi­je­va­ti i tu­ma­či­ti na vi­še ni­voa, a da se ne is­cr­pe svi nje­ni slo­je­vi.Ip­ka, nje­na ključ­na od­red­ni­ca je fo­to­gra­fi­ja – auto­por­tret. Zbog sta­tu­sa ko­ji ima i kao „ti­je­lo“ i kao „re­pre­zen­ta­ci­ja“, fo­to­gra­fi­ja je za­si­gur­no po­ve­za­na sa smr­ću, pi­še te­ro­e­ti­čar fil­ma Kri­sti­jan Mec. Ne­po­sred­na i ko­nač­čna, ne­iz­bje­žni je znak ne­pre­sta­nog­ni­zmi­ca­nja, od­su­stva ili gu­bit­na – za­pi­sa­la je Ka­ra­dži­će­va iz­me­đu osta­log, do­da­ju­ći da je ta­kva i umjet­nost Te­o­do­re Nik­če­vić..
Či­nje­ni­cu da je in­sta­la­ci­ja sva u du­hu vje­žba­nja, što do­dat­no po­ja­ča­va i na­ziv iz­lo­žbe isto­vje­tan po­zna­tom svjet­skom bren­du sport­ske opre­me, za­ni­ma­lo nas je u ko­joj mje­ri se ba­vi­la pi­ta­nji­ma tje­lo­vje­žbe, a u ko­joj se po­stav­ka in­sta­la­ci­ja mo­že po­sma­tra­ti i kao vje­žba du­ha. Nik­če­vi­će­va od­go­va­ra:
- Na ne­ki na­čin i do­vo­dim u ve­zu ti­je­lo s vje­žbom, ko­ja u su­šti­ni ni­je ne­što što bi ra­dio per­for­mer. Po­ku­ša­vam u stva­ri da po­ka­žem li­ce i na­lič­je stva­ri. Ove fo­to­gra­fi­je ni­je­su po­sta­vlje­ne na na­čin na ko­ji smo na­vi­kli da ih gle­da­mo, naj­če­šće fron­tal­no sa zi­da, is­pred nas, već su ovo prin­to­vi, dvo­stra­no re­za­ne fo­to­gra­fi­je, a ko­ji se naj­če­šće ko­ri­sti u re­klam­ne svr­he, ne­što što je ra­blje­no, i upu­će­no i do­stup­no svi­ma – ka­že Nik­če­vi­će­va. Ovim pri­ka­zi­ma-fo­to­gra­fi­ja­ma i ti­je­lo ko­je je pri­ka­za­la iz­gu­bi­lo je svo­ju tro­di­men­zi­o­nal­nost, ono što ga kao ta­kvo od­re­đu­je u pro­sto­ru, a opet, za­dr­ža­lo je skulp­tu­ro­lo­ški ka­rak­ter, do­da­je Nik­če­vi­će­va.
- Li­je­pa stvar kod fo­to­gra­fi­je je­ste što je uvi­jek na ivi­ci da li je ne­što ili ni­je stvar­no pri­sut­no, da je ne­što po­jav­no. I tu se po fo­to­gra­fi­ja­ma mo­že iden­ti­fi­ko­va­ti me­ne. Po­red to­ga, tu su i sport­ski objek­ti, a ko­ji bi tre­ba­lo da na­gla­se da bi ti­je­lo tre­ba­lo da ima jed­nu sjaj­nu de­fi­ni­ci­ju, ne­što što će su­tra bi­ti bo­lje, ne­što što obe­ća­va pro­gres, po­put po­zna­tih bren­do­va. Ta­ko nam re­ci­mo i sa­mo kon­zu­mi­ra­nje ne­čeg ta­kvog obe­ća­va ne­ki na­pre­dak, ne­ki pro­gres., vi po­sta­je­te ili se osje­ća­te bo­ljim. A, me­ni je bio cilj da po­ka­žem sve ono što je su­prot­nost tog ma­te­ri­jal­nog u od­no­su na to ti­je­lo ko­je se sli­va i flu­id­no te­če kroz sve ove objek­te i spra­ve – ob­ja­šnja­va umjet­ni­ca.
To pre­li­va­nje ti­je­la, bez vo­lu­me­na, bez tre­će di­men­zi­je, je­ste ka­ko bi pot­pu­no na­gla­si­la is­pum­pa­nost ti­je­la, a ka­ko bi se raz­mi­šlja­lo o pro­sto­ru sa­mog ti­je­la. Ka­ko do­da­je, na ovaj na­čin, is­klju­ču­ju­ći ga, ona je to dvo­di­men­zi­o­nal­no ti­je­lo uve­la u pro­stor pred­me­ta i pro­stor ga­le­ri­je, i na taj na­čin po­ka­za­la nje­go­vu tro­šnost u od­no­su na ono što ga okru­žu­je.
Ujed­no, ovo je i pri­ča o na­šoj sa­vre­me­noj pre­op­te­reć­no­sti ti­je­lom.
- Pi­ta­nje ti­je­la i fo­to­gra­fi­je su ak­tu­el­ne te­me ko­je da­nas pri­pa­da­ju sva­kom. Fo­to­gra­fi­ju ima­mo u te­le­fo­ni­ma, i onu ko­ju pra­vi­mo sa­mi i ko­ju pre­u­zi­ma­mo, i ona pri­pa­da svi­ma, i ja je ta­ko i ko­ri­stim, kao sop­stve­nu autor­sku i ovu dru­gu ko­ju ski­dam s in­ter­ne­ta. Ta­ko i ti­je­lo, ne­ko o nje­mu pro­mi­šlja na du­ho­van ili emo­tiv­no-men­ta­lan na­čin, dok dru­gi vi­še bri­nu o de­fi­ni­ci­ji tij­la. No, či­ni mi se da ćeo svi do­ći do slič­nih rje­še­nja – ka­že Nik­če­vi­će­va.
Iz­lo­žba se mo­že po­gle­da­ti na­red­ne dvi­je sed­mi­ce.
Ž.J.


Gle­daj­mo iz dru­gog ugla

Umjet­ni­ca na­gla­ša­va da je glav­ni cilj po­zva­ti lju­de-po­sma­tra­če na dru­gi na­čin gle­da­nja.
- Per­cep­ci­ja je ne­što što je svoj­stve­no svi­ma na­ma. I za­to na­čin na ko­ji gle­da­mo stva­ri, na­ro­či­to ako ih iz­o­kre­ne­mo, ako gle­da­mo ono is­pod ili iz­van je­ste taj ugao, na­ša po­zi­ci­ja ko­ja nas od­re­đu­je – ka­že Nik­če­vi­će­va.