Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


Tak­mi­če se dvi­je par­ti­je i SD bu­de tre­ći – to je vic či­ji je tvo­rac Jan­ko Mi­la­to­vić a ko­ji u ra­znim va­ri­ja­ci­ja­ma kru­ži gra­dom pod Tre­bje­som na­kon iz­bo­ra u ne­dje­lju. Ili što bi moj pri­ja­telj Pe­tar Dra­ško­vić re­kao: U eti­mo­lo­škom smi­slu od ne­va­že­ćih li­sti­ća je­di­no je uspio da bu­de ne­va­žni­ji Ivan Bra­jo­vić.
Ono što je, iz­me­đu osta­log, va­žno je­ste da je isti­na is­pli­va­la. Po­ka­za­lo se ma­sov­nim boj­ko­tom i kri­ža­njem gla­sač­kih li­sti­ća od stra­ne Nik­ši­ća­na na ne­djelj­nim lo­kal­nim iz­bo­ri­ma da Mi­lo Đu­ka­no­vić i DPS go­di­na­ma vla­da­ju ovom ze­mljom bez po­dr­ške naj­ve­ćeg di­je­la nje­nih gra­đa­na. Da li je isti­na va­žni­ja od či­nje­ni­ce da se vlast ipak ni­je pro­mje­ni­la? In­te­re­sno ni­je, etič­ki je­ste. Bor­bu je lak­še na­sta­vi­ti ka­da po­ka­že­te isti­nu i se­bi i dru­gi­ma. Ka­da po­ka­že­te isti­nu nje­mu – da smo MI broj­ni­ji ne­go ON.
Za­mi­sli­te znoj na če­lu dik­ta­to­ra ko­ji je jav­no obe­ćao da će na iz­bo­re iza­ći 60% Nik­ši­ća­na sa pra­vom gla­sa. Za­mi­sli­te one ti­pič­ne une­zvi­je­re­ne po­kre­te gla­vom ka­da je vi­dio ko­li­ko je lju­di iz svog gra­da ozna­čio kao iz­daj­ni­ke nekoliko da­na pri­je iz­bo­ra. Za­mi­sli­te sti­ska­nje dla­na o dlan, ko­lu­ta­nje du­gih pal­če­va jed­nog oko dru­gog ka­da je vi­dio ko­li­ko i me­đu oni­ma na ko­je ima uti­ca­ja ima onih ko­ji­ma ma­kar stid ne do­pu­šta da nji­hov glas u ova­kvim uslo­vi­ma ode nje­mu. Za­mi­sli­te ka­ko je bri­tva za­ma­hao, sa­da već otu­pje­lim ru­či­ca­ma na ob­ja­šnje­nja Gr­bo­vi­ća i svi­te ko­ja se pot­pi­su­je nje­go­vim ime­nom da su uči­ni­li sve što su mo­gli, da su is­cije­di­li su­vu dre­no­vi­nu u Nik­ši­ću ali ni­su mo­gli do­se­ći 50%. Po­sle to­ga te­ra­pi­ja za smi­re­nje tra­gom no­sne du­plje i opet mir ko­ji tre­ba pri­ka­za­ti. Ali ko­ji dik­ta­tor­ski po­gled ne mo­že da za­dr­ži. Isi­ja­va iz nje­ga ne­mir ko­ji će sve vi­še i vi­še po­sta­ja­ti ne­moć.
Ne­moć po­put ne­mo­ći onih lju­di ko­ji su u ne­dje­lju na bi­rač­kim mje­sti­ma ob­ja­šnja­va­li ka­ko vi­ša si­la ne da po­je­di­nim čla­no­vi­ma nji­ho­ve po­ro­di­ce da iza­đu, ina­če bi iza­šli. Ne­moć po­put ne­mo­ći onih ko­ji iz­bo­re shva­ta­ju kao dan u kom tre­ba da po­dig­nu put­ne tro­ško­ve a ne dan u kom od­lu­ču­ju oni o bi­lo če­mu. Ne­moć po­put ne­zna­nja onih ko­ji do­đu i na bi­rač­kom mje­stu pi­ta­ju da­je li se tu no­vac za ono što su oba­vi­li. Ne­moć po­put la­ko­mo­sti čla­no­va DPS-a iz Nik­ši­ća ko­ji su pi­sa­li se­bi put­ne tro­ško­ve iz gra­do­va u ko­jim naj­ma­nje po­sled­nje po­la go­di­ne ni­su ni bi­li. Sve je to ne­moć. Ne­moć. A moć je u isti­ni. A isti­na je da ve­ći­na gra­đa­na Nik­ši­ća ne po­dr­ža­va Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Za če­ti­ri go­di­ne mno­gi su se toj isti­ni pri­dru­ži­li. Sa­da tre­ba kre­nu­ti u nje­nu od­bra­nu iz svih oruž­ja.
Nik­šić je dao opo­zi­ci­o­noj bor­bi i opo­zi­ci­o­nom je­din­stvu je­dan kva­li­tet vi­še. Za­jed­nič­ki skup opo­zi­ci­je u Nik­ši­ću ko­ji je odr­žan u pe­tak pred iz­bo­re oba­ve­zu­je i po­zi­va na od­go­vor­nost u za­jed­nič­kom dje­lo­va­nju i u pe­ri­o­du ko­ji je pred na­ma, pe­ri­o­du ko­nač­nog ras­ple­ta i po­bje­de nad Mi­lom Đu­ka­no­vi­ćem i nje­go­vom or­ga­ni­zo­va­nom kri­mi­nal­nom gru­pom ko­ja se­be zo­ve DPS. Taj ras­plet po­či­nje pre­tva­ra­njem opo­zi­ci­o­nih sku­po­va u pro­te­ste i se­lid­bom iz sa­la na uli­ce. Gre­ške po­put stu­pa­nja u pre­go­vo­re sa dik­ta­to­rom ko­je su pra­vlje­ne na­kon 24. ok­to­bra 2015.go­di­ne ne bi smje­le ni­ka­da vi­še da se po­na­vlja­ju. Nik­šić nas je u ne­dje­lju na to oba­ve­zao. U ne­dje­lju u ko­joj je imao dug i na­po­ran dan na bi­rač­kim mje­sti­ma i že­sto­ku bor­bu. Jed­ni su se bo­ri­li za oču­va­nje svo­jih pr­lja­vih po­zi­ci­ja i svog car­stva sno­bo­va u Nik­ši­ću a dru­gi su se bo­ri­li za čast. Ne­ko bi re­kao da ne­ma­mo ni­šta od to­ga. Ima­mo - po­ka­za­li smo da u Nik­ši­ću ima vi­še ča­snih lju­di ne­go fu­ka­ra. Ni­je to ma­la stvar. A čim ih je vi­še u Nik­ši­ću, vi­še ih je i u Cr­noj Go­ri. Do slo­bo­de!