Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Ras­ko­li ko­ji go­di­na­ma po­tre­sa­ju po­li­tič­ku sce­nu Cr­ne Go­re u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va ni­je­su re­zul­tat unu­tar­par­tij­ske bor­be oko pro­gra­ma, ka­ko se to uvi­jek že­li pred­sta­vi­ti, već vje­či­ta bor­ba za pre­vlast po­je­di­na­ca i gru­pa ko­je pre­ten­du­ju da uz po­moć funk­ci­ja se­bi obez­bi­je­de bo­lji sta­tus.
U toj bor­bi pr­vi stra­da­ju po­je­din­ci ko­jih je, na­ža­lost, u po­li­tič­kim par­ti­ja­ma naj­ma­nje, a ko­ji sve vri­je­me po­li­tič­kog ra­da na­sto­je bi­ti svo­ji, što je u ova­kvoj Cr­noj Go­ri naj­te­že. Gra­đa­ni, ko­nač­no, iz sve­ga tre­ba da iz­vu­ku po­u­ku i shva­te da je vo­đe­nje par­ti­je, a po­seb­no dr­ža­ve, isu­vi­še ozbilj­na stvar ta­ko da ne tre­ba svoj glas da po­vje­ra­va­ju ma­ni­pu­lan­ti­ma ko­ji su do ju­če pri­ča­li jed­no, da­nas dru­go, a sju­tra će ne­što tre­će. Na­ro­či­to ne oni­ma ko­ji se uvi­jek u ova­kvim pri­li­ka­ma ogla­ša­va­ju da­ju­ći po­dr­šku jed­ni­ma ili dru­gi­ma, ne da bi mi­je­nja­li svi­jet već da bi da­li do zna­nja svo­jim omi­lje­nim li­de­ri­ma da su na nji­ho­voj stra­ni. Ka­da sam jed­nog par­tij­skog či­nov­ni­ka pi­tao ko­ji mu je pred­sjed­nik bio naj­bo­lji, bez raz­mi­šlja­nja je re­kao: “Ovaj sa­da­šnji“. Ne­ki mo­ji pri­ja­te­lji ko­ji ga bo­lje po­zna­ju ka­žu da je ta­ko go­vo­rio i za onog pret­hod­nog. Po­ne­kad se pi­tam da li smo kao dru­štvo i po­je­din­ci to­li­ko po­sr­nu­li da ta­ko br­zo mi­je­nja­mo mi­šlje­nja, a da se bar za tre­nu­tak ne po­sra­mi­mo onih ko­ji su nam go­di­na­ma vje­ro­va­li i uka­zi­va­li po­vje­re­nje ko­je je po­je­din­ci­ma do­ni­je­lo ne ma­le pri­vi­le­gi­je, ali i da li smo mo­gli ra­ni­je uči­ni­ti ono što smo sa­da uči­ni­li da bi spri­je­či­li go­to­vu šte­tu?! U da­na­šnjem svi­je­tu po­li­tič­kih pro­sti­tut­ki ko­je su ju­če pri­ča­le jed­nu, a da­nas dru­gu pri­ču, naj­tra­gič­ni­je je što oni s ta­kvom pri­čom ne gu­be ni­šta, na­pro­tiv, i da­lje ču­va­ju pri­vi­le­gi­je do ko­jih su do­šli vje­štom glu­mom to­bo­žnje po­sve­će­no­sti do­bru gra­đa­na, od­no­sno čla­no­va par­ti­je u či­je ime oba­vlja­ju vi­so­ke par­tij­ske i dr­žav­ne funk­ci­je.
Znam mno­go onih ko­ji su od me­ne bra­ni­li ne­ke biv­še li­de­re ka­da bih uka­zi­vao na nji­ho­ve, po me­ni, po­gre­šne po­te­ze, a po­tom ka­da im je to po­sta­lo pro­fi­ta­bil­no i jav­no i taj­no vo­di­li kam­pa­nju pro­tiv njih, ne­pri­mje­re­nu lju­di­ma, kao što se i ovih da­na ga­dim ne­kih na­zo­vi po­li­ti­ča­ra po Cr­noj Go­ri ko­ji na jav­noj sce­ni pot­pi­su­ju tu­đe iz­ja­ve i sa­op­šte­nja, ka­ko bi bla­ti­li one u ko­je su se ko­li­ko do ju­če kle­li. To­li­ku vr­stu li­ce­mjer­ja je­di­no mo­že­mo sre­sti na po­li­tič­koj sce­ni Cr­ne Go­re. To za one ko­ji iz­bli­za po­zna­ju vo­de­će po­li­ti­ča­re iz ra­znih pe­ri­o­da ži­vo­ta ni­je iz­ne­na­đe­nje, jer se u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va ra­di o lič­no­sti­ma ma­lih do­me­ta, ali i ljud­skih kva­li­te­ta. U sve­mu je naj­tra­gič­ni­je sre­sti one obič­ne, ča­sne i po­šte­ne čla­no­ve po­li­tič­kih par­ti­ja ko­ji zbu­nje­ni sta­njem u svo­jim stran­ka­ma ni­ka­ko da shva­te šta su stvar­ni raz­lo­zi to­li­kih ras­ko­la.
No, ne tre­ba gu­bi­ti na­du, jer još ima lju­di ko­ji­ma su ri­ječ, do­sto­jan­stvo i obraz bit­ni­ji od lič­ne ko­ri­sti, ma ka­kva i ko­li­ka god ona bi­la.