Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Ima to­me ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. Či­ni mi se da je go­di­ni­ca bi­la 1979. Bi­jah star sve­ga šest lje­ta i ži­vje­li smo u onoj zgra­di kod no­ve po­šte, u Uli­ci 29. no­vem­bar. Taj tre­nu­tak pam­tim, a mi­slim da je dan bio obla­čan.
Naš stan je gle­dao na sje­ver i na jug, mi­slim, pro­zo­ri su s tih stra­na svi­je­ta pri­ma­li svje­tlost. Onaj u so­bi je gle­dao na jug i na bi­je­lu zgra­du. Is­pred nje je bi­lo pje­sko­vi­to dvo­ri­šte, lje­ti pra­šnja­vo, zi­mi blat­nja­vo. Go­to­vo uvi­jek je bi­lo dje­ce ko­ja su se igra­la lop­tom, kli­ke­ri­ma, a ri­jet­ki sreć­ni­ci su vo­zi­li po­ni bi­ci­klo sa sve fa­rom i di­na­mom.
Elem, tre­nut­ka to­ga, ko­ji mi je ostao u sje­ća­nju, Mi­ko vik­nu: ,,Eno ga Šo­bić!‘‘. Svi uku­ća­ni po­tr­ča­še do ovog pro­zo­ra u so­bi. Po­tr­čah i ja. Dok sam se ona­ko naj­ma­nji i naj­mla­đi pro­bio do pro­zo­ra, uspjeh vi­dje­ti sa­mo ko­su ko­vr­dža­vu ka­ko uma­če u ulaz. Ko je sad pa Šo­bić? Sva­ka­ko ni­je bio ni Pr­le, a ni Ti­hi, te ga ubr­zo za­bo­ra­vih.
Ne­ka­ko u to vri­je­me, po­če se na ra­di­ju emi­to­va­ti jed­na pje­sma u ko­joj se po­mi­nja­še ne­ka Aj­ša. Ubr­zo je po­če­še pje­vu­ši­ti svi, pa i moj otac, ona­ko u ša­li. Za­pam­tio sam stih – ‚‘a ni­je zna­la da sam pje­snik‘‘...
Pro­đo­še otad go­di­ne, ja ne­što kao od­ra­stoh, ro­ken­rol me uhva­ti pod svo­je, po­čeh sni­va­ti sne mu­zi­kant­ske.
Da pri­bli­žim mla­di­ma vri­je­me ta­da­šnje – ne bi­ja­še ovih ču­da da­na­šnjih, in­ter­ne­ta, kom­pju­te­ra i lu­cid­nih te­le­fo­na. A ni dru­štve­nih mre­ža. Ve­li­ko je ču­do bi­la spra­vi­ca ko­ja se zva­še ka­se­to­fon! U se­bi je krio i ra­dio pri­jem­nik, pa se sa ra­di­ja mo­gla na ka­se­tu sni­mi­ti omi­lje­na pje­sma i po­sle slu­ša­ti sve dok je tra­ka mo­gla iz­dr­ža­ti.
Jed­nog je­se­njeg po­po­dne­va kad bi­jah sam u ku­ći, uklju­čih ka­se­to­fon. U nje­mu ka­se­ta cr­na bi­ja­še, a pre­ko nje na­ran­dža­sti pa­pir na kom pi­sa­še ime iz­vo­đa­ča i spi­sak pje­sa­ma. Na spi­sak se ni­sam oba­zi­rao, jer je bi­la sa­dr­ži­na pre­sni­mlje­na. Ka­se­to­fon je imao svo­je stal­no mje­sto na da­sci po­red pro­zo­ra. Sjed­nem na sto­li­cu, pri­ti­snem dug­men­ce i mu­zi­ka kre­nu. Ne sje­ćam se svih pje­sa­ma ko­je su tad is­pu­ni­le do­sa­du je­se­njeg sun­ča­nog po­po­dne­va, ali jed­nu pam­tim ve­o­ma, i ka­sni­je sam je bez­broj pu­ta od­svi­rao ka­o ka­fan­ski svi­rač...
Uvod na kla­sič­noj gi­ta­ri. A on­da glas ja­san, čist, pri­ja­tan - do­sad­no mi sam u sta­nu, dok slu­šam plo­če i gle­dam u zrak... ja gle­dah kroz pro­zor u su­sjed­nu zgra­du. Dok spre­mam is­pit i vje­žbam gi­ta­ru, je­dem sen­dvič uz te­tra­pak...
Pje­snik me neo­sjet­no uvu­če u svo­ju pri­ču, že­lio je da vi­di Ma­ri­ju i če­kao da mu ne­ki rad­nik sa gra­đe­vi­ne da znak je li Ma­ri­ja iza­šla iz auto­bu­sa.
Do kra­ja pje­sme na­vi­jah da se Ma­ri­ja po­ja­vi i pje­sni­ku oda­gna tu­gu.
Pje­sma se za­vr­ši, trg­nuh se i vra­tih u svo­je do­sad­no po­pod­ne i u svo­jih do­sad­nih pet­na­est ili še­sna­est go­di­na, ne pam­tim baš. Pr­va mi­sao bi­ja­še da pri­ti­snem dru­go dug­men­ce na ka­se­to­fo­nu, da tra­ku pre­mo­tam na po­če­tak pje­sme. Da je ču­jem još jed­nom. I čuh je, ne jed­nom...
Pro­đe ne­ko­li­ko go­di­ni­ca od tog po­po­dne­va, iz­ra­stoh u mom­ka ko­ji se već bri­je, otac mi u knji­ža­ri ,,Mla­dost‘‘ ku­pi gi­ta­ru. Upo­znah Ba­ta­na, uči­te­lja gi­ta­re, i za ne­ko­li­ko mje­se­ci na­por­nog vje­žba­nja, pro­svi­rah ja. Sa­vla­dah mo­lo­ve i du­ro­ve, mol­ske i dur­ske ska­le, do­mi­nant­ne sep­ta­kor­de, di­mo­ve i ma­je­ve. Po­čeh sam sa ka­se­ta ,,ski­da­ti‘‘ pje­sme i ma­šta­ti o ve­li­kim na­stu­pi­ma. ,,Ulo­vih‘‘ sa ra­di­ja sko­ro sve Mi­la­di­no­ve pje­sme – ‚‘Od dru­ga do dru­ga‘‘, ‚‘Opet kri­vi tip‘‘, ‚‘Sve­to­za­ra Mar­ko­vi­ća 39‘‘, ‚‘Ma­ri­ju‘‘ i dru­ge. Ali mi je ona ,,Aj­ša‘‘ iz dje­tinj­stva uvi­jek bi­la ne­gdje s kra­ja mi­sli, a ni­ka­ko da je sret­nem. Do jed­ne zim­ske ve­če­ri kad smo Že­ca i ja pri­pre­ma­li re­per­to­ar za dvi­je gi­ta­re. Bi­ja­še tad 1994. go­di­na. Pi­tah ga da li zna tu pje­smu, po­me­nuh onaj stih ,,ni­je zna­la da sam pje­snik‘‘. ‚‘Da, znam je‘‘, re­če Že­ca. Mi­slim da je imam na ne­koj ka­se­ti, ka­za, i za­ko­pa po ku­ti­ji. Iz­dvo­ji jed­nu i pru­ži mi je. Evo ti, no­si je ku­ći. Sta­vim je u džep jak­ne, je­dva če­ka­ju­ći da je ču­jem.
I čuo sam je, ne­što ka­sni­je. Ni­sam znao ni ka­ko po­či­nje, al‘ ra­ču­nah, pre­po­zna­ću je. I pre­po­znao sam Aj­šu od­mah. Ni sad ne znam ka­ko je do­ve­doh, one no­ći do stu­dent­ske so­be... do­tad sam čuo sve hi­to­ve ju­go­slo­ven­ske pop-rok sce­ne, ne­ke i svi­rao, ali ova pje­sma osta­vi na me­ne uti­sak kao ni­jed­na do­tad. I do sad. Mi­la­din je u njoj opje­vao po­znan­stvo i lju­bav s mla­dom že­nom či­ji je čo­vjek ra­dio za nje­mač­ku mar­ku i, mo­glo bi se re­ći da do­ga­đaj kao ta­kav ni­je nov. ALI kad to Mi­la­din is­pje­va... je­ste je­din­stven. Iz sva­kog sti­ha, iz sva­kog to­na iz­bi­ja pla­men, va­tra bi­je iz zvuč­ni­ka, slu­ša­lac osta­je bez da­ha. Sva­ka sli­ka iz pje­sme je ja­sna kao sun­čan dan, sa pje­sni­kom se pre­ži­vlja­va sva­ki tren. I onaj kod kom­ši­je igra­li su kar­te, ču­le su se psov­ke i ga­la­ma. Mla­dost, skri­ve­na lju­bav u iz­najm­lje­noj so­bi, kao sli­ka vr­hun­skog maj­sto­ra pred oči­ma slu­ša­o­ca. Što Mi­la­din i je­ste. Ovih da­na maj­sto­ru je uru­če­na na­gra­da. A tre­ba­lo je i mno­go ra­ni­je. Po­sle ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja po­ja­vio se na te­le­vi­zi­ji. Mi­la­din Šo­bić. Pje­snik ko­ji se ni­ka­da ni­je eks­po­ni­rao, a uz či­je pje­sme su ra­sle ge­ne­ra­ci­je. Pje­snik či­ji se sti­ho­vi zna­ju na­pa­met. Umjet­nik ko­ji, uz Vi­ta i Živ­ka, či­ni tro­jac ko­jim se po­no­si grad pod Tre­bje­som. Ne­pre­va­zi­đe­ni Mi­la­din.