Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić


Sva­šta mo­že sta­ti u jed­nu sa­svim ma­lu džep­nu pri­ču. Mo­že se mno­go na­gu­žva­ti čak i u ma­ju­šni za­dže­pak ili pri­dže­pak, a ka­mo­li u džep. Ma­li ka­kvi je­smo, za­slu­ži­li smo i ma­nju pri­ču od ove ma­ju­šne džep­ne pri­če. A ni­šta ne bi ima­lo smi­sla, a po­naj­ma­nje ma­la džep­na pri­ča, kad ne bi bi­lo ve­ćih lju­di od džep­nih ju­na­ka. Sto­ga, i ovo­ga pu­ta, po­na­daj­mo se slam­ci spa­se­ni­ja ko­ja se lju­lju­ška na ko­vi­tla­cu ri­je­či što is­pi­su­ju ono spa­so­no­sno i uz­na­da­no: čast iz­u­ze­ci­ma...
Džep­na pri­ča je ska­ska o džep­noj dr­ža­vi dže­pa­ro­ša ko­ji su na­pra­sno od­lu­či­li da po­sta­nu dr­žav­ni­ci. Džep­na pri­ča je ka­ža o džep­nim dr­žav­ni­ci­ma ko­ji su osta­li ono što je­su, iako žu­de da bu­du ono što ni­je­su i što ne mo­gu bi­ti...
Sve je u džep­nom iz­da­nju u ovoj na­šoj džep­noj pri­či. Sve što ni­je mo­glo da sta­ne u džep na­šlo se iz­van i iz­nad ove ma­ju­šne za­stid­ne džep­ne pri­če. Sve što je bi­lo ve­će od ma­log pro­ždr­lji­vog dže­pa do­ži­vje­lo je tu­žnu sud­bi­nu u ovoj naj­tu­žni­joj džep­noj pri­či od svih džep­nih pri­ča na ovom dže­pa­ro­škom svi­je­tu...
Džep­ni ju­na­ci iz džep­ne pri­če su skro­ji­li sve pre­ma svo­joj dže­pa­ro­škoj žud­nji. Ne po­sto­ji u džep­noj pri­či ni­šta sku­plje od dže­pa i ni­šta jef­ti­ni­je od tu­đeg ži­vo­ta. Naj­ve­ća vri­jed­nost u na­bre­kloj džep­noj pri­či je pre­pu­njen džep i is­pra­žnje­no pam­će­nje. U džep­noj pri­či je sve za­ši­ve­no i za­man­da­lje­no osim dže­pa­ro­ša ko­ji­ma su dže­po­vi je­di­na mje­ra i raz­mje­ra u džep­nom ži­vo­tu...
U džep­noj pri­či džep­ni ju­na­ci ne dr­že ru­ke u svo­jim, već u tu­đim dže­po­vi­ma, a svo­je dže­po­ve pr­o­gla­ša­va­ju za na­ci­o­nal­no bla­go i dr­žav­nu sve­ti­nju. Sva­ki sim­bol džep­ne dr­ža­ve mo­že da sta­ne u džep džep­nih dr­žav­ni­ka. Sve se u džep­noj dr­ža­vi odav­no iz­gu­bi­lo ili se za­gu­bi­lo u nji­ho­vim dže­po­vi­ma. Svi oni ko­ji su Cr­nu Go­ru pro­gla­si­li za džep­nu go­ru ope­lje­ši­li su sve dže­po­ve i opu­sto­ši­li sve ži­vo­te onih ko­ji su vje­ro­va­li džep­nim lju­di­ma u džep­nim vre­me­ni­ma...
Sve je pra­zno u na­šoj ma­loj džep­noj pri­či, osim pu­nih dže­po­va pra­znih džep­nih ju­na­ka. Ne po­sto­ji ni­šta u ovoj di­vo­ti džep­nog for­ma­ta što ma­kar jed­nom ni­je za­vr­ši­lo u ne­či­jem dže­pu. Ne­či­ji džep je je­di­na ne­iz­mjer­na ve­li­či­na u na­šoj ma­loj džep­noj tu­žba­li­ci. Ve­le­po­sjed­nik ve­le­dže­pa je sve str­pao u svoj ču­do­tvor­ni džep. Oni ko­ji su u nje­go­vom dže­pu zna­ju šta je du­bi­na, ši­ri­na i vi­si­na, jer im je nje­gov ču­do­tvor­ni džep je­di­na pu­či­na, je­di­no ne­bo i je­di­na sve­ti­nja dže­pa­ro­škog tra­ja­nja...
Ma­li dže­po­vi mo­gu po­sta­ti ve­ći od džep­ne dr­ža­ve, na­da­ju se svi oni ko­ji se za­kli­nju sa­mo u svoj džep i u tu­đi ži­vot. Ka­da džep­ni ju­na­ci ula­ze u džep džep­nog nad­ju­na­ka dr­že obje ru­ke u dže­po­vi­ma u stra­hu da će osta­ti i bez ru­ku i bez dže­po­va. Gla­va džep­nih ju­na­ka vr­ti se u džep­nom ko­lu u ko­je se te­ško ula­zi i iz ko­jeg iz­la­za ne­ma. Osta­li za­vi­dlji­vo be­če u lu­du vr­te­šku na­da­ju­ći se da će im ne­ko po­nu­di­ti po­lu­pra­zan džep za po­lu­pu­nu gla­vu. Uosta­lom, džep­na isto­ri­ja nas uči da je bo­lje za­vr­ši­ti u pra­ši­ni pu­nih dže­po­va ne­go sa pu­nim dže­po­vi­ma pra­ši­ne...
Ne po­sto­ji u džep­noj dr­ža­vi ve­će mi­li­ne od pu­nog dže­pa i stra­šni­jeg pro­klet­stva od džep­no­ga zja­pa. Dže­pa­ro­ši zna­ju da džep ka­zu­je ci­je­nu čo­vje­ku i da se čo­vjek pre­ma dže­pu ka­zu­je. Sit­než u dže­pu, tr­pež u džep­nom ži­vo­tu. Sva­ka krup­na pri­ča u no­voj džep­noj isto­ri­ji po­či­nje i za­vr­ša­va se u ve­li­kom dže­pu. Sva­ki za­go­vor­nik džep­ne isto­ri­je ima sa­mo jed­nu je­di­nu mi­si­ju: da na­pu­ni ve­li­ki džep i po­sta­ne ma­li nad­čo­vjek ili da sa svo­jim ma­ju­šnim dže­pom i još ma­njim sr­cem po­sta­ne ma­kar bak­šiš u ve­li­kom dže­pu ve­le­dže­pa­ro­ša...
Za­to su u ovoj ma­loj džep­noj pri­či iz­gu­bi­li svi oni ko­ji su se ne­ka­da dav­no po­na­da­li da ma­la dr­ža­va ni­je isto što i džep­na dr­ža­va. Ma­la dr­ža­va ko­ja je svo­ju ve­li­či­nu tra­ži­la u ve­li­kim stva­ri­ma po­sta­la je džep­na dr­ža­va jer je sve što je ima­la str­pa­la u dže­po­ve onih ko­ji su je ubi­je­di­li da je bo­lje bi­ti nu­la na tu­đem ne­go vri­jed­nost na sop­stve­nom ra­ču­nu. Ta­ko su džep­ni ju­na­ci od ma­le dr­ža­ve na­pra­vi­li dr­ža­vu iz ra­ču­na u ko­joj se go­vo­ri džep­nim sra­ču­na­tim je­zi­kom i u ko­joj se mo­li sra­ču­na­tom bo­gu u džep­noj iz­ra­ču­na­toj cr­kvi u ko­joj ra­ču­no­dej­stvu­ju ura­ču­na­ti po­po­vi ko­ji us­po­sta­vlja­ju svo­je ra­ču­ne...
Je­zik nam je, kao i ži­vot u džep­noj dr­ža­vi, po­stao pu­sta ra­ču­ni­ca. U toj i ta­kvoj pu­stoj ra­ču­ni­ci ne po­sto­ji lju­bav, ako ni­je džep­na, ni­ti isti­na ako se ne mo­že ku­pi­ti. Ne po­sto­ji ni prav­da uko­li­ko ni­je iz­ra­ču­na­ta ni slo­bo­da ako ni­je za­ku­plje­na...
Jed­nom, ne­ka­da, za­vr­ši­će se i ova džep­na pri­ča i na kra­ju će, umje­sto lo­gič­ne tač­ke, sta­ja­ti pre­kri­že­na nu­la kao spo­men na sve one ko­ji su od sve­ga ovo­ga na­pra­vi­li tu­đu ra­ču­ni­cu za sop­stve­ni džep...

(Autor je knji­žev­nik)