Do­bit­nik pre­sti­žne knji­žev­ne na­gra­de ,,Me­ša Se­li­mo­vić” Mir­ko De­mić, iz Kra­gu­jev­ca, pro­mo­vi­sao je u bje­lo­polj­skom Cen­tru za kul­tu­ru svoj naj­no­vi­ji ro­man „Ću­ta­nja iz Go­re”. Pro­gram je upri­li­čen u okvi­ru „Raz­go­vo­ra”, ko­je za­jed­no or­ga­ni­zu­ju Cen­tar za kul­tu­ru i JU Rat­ko­vi­će­ve ve­če­ri po­e­zi­je sa naj­i­stak­nu­ti­jim stva­ra­o­ci­ma iz re­gi­o­na.
Ro­ma­no­pi­scu, pri­po­vje­da­ču i ese­ji­sti iz Kra­gu­jev­ca, ne­dav­no je uru­če­na na­gra­da „Me­ša Se­li­mo­vić”, za ro­man za ko­ji je mo­ti­va­ci­ju na­šao u na­rod­noj pje­smi „Ka­lu­đer­sko vre­lo”, ko­ju je za­pi­sao pro­ta Ni­ko­la Be­go­vić.
– Na­rod­ni pje­vač je na svoj prost je­zik pre­veo dvi­je ključ­ne stva­ri u sva­koj re­li­gi­ji, stvar­nje i uni­šta­va­nje svi­je­ta. Te dvi­je sli­ke su me pod­sta­kle i na­ve­le da na­pi­šem ro­man „Ću­ta­nja iz Go­re”. Svi mi u na­šim vre­me­ni­ma sa­mo smo plod ne­če­ga što je bi­lo is­pred nas. Mi smo dio jed­nog la­na­ca ko­ji je bes­kra­jan. Dio ne­spo­ra­zu­ma i žr­tve pred­ra­su­da i to je ono što sam pri­ka­zao ovim pe­tok­njiž­jem – ka­zao je De­mić.
On je do­dao da je ulo­ga knji­žev­no­sti upra­vo da uka­že na slo­že­nost me­đu­ljud­skih i me­đu­na­ci­o­nal­nih od­no­sa. Za mje­sto rad­nje u svom dje­lu iza­brao je lo­ka­li­tet Pe­tro­va Go­ra, zbog ko­ri­je­na sa Ba­ni­je, ali te­ma je po­tak­nu­ta i su­ko­bi­ma i ne­ra­zu­mi­je­va­nji­ma na­ro­da na tom pro­sto­ru.
– Tu su pri­je sve­ga dvi­je mit­ske lič­no­sti. Po­ma­lo i isto­rij­ske, gdje je sa jed­ne stra­ne ka­lu­đer Pe­tar, ko­ji je ta­mo na­vod­no stvo­rio svi­jet, a dru­ga što je to grob po­sled­njeg hr­vat­skog kra­lja. I za­to sam ura­dio pri­ču da pi­tam mr­tve šta mi­sle o ži­vi­ma i sop­stve­nom ži­vo­tu – ka­že De­mić.
Kroz Pe­tro­vu Go­ru, ko­ja je pu­na sim­bo­li­ke u svo­joj isto­ri­ji, po­ku­šao je da po­i­gra­va­ju­ći se sa mi­to­vi­ma Sr­bi­je i Hr­vat­ske, is­pri­ča pri­ču o nje­nom na­stan­ku.
– To je pod­zem­na pri­ča, ko­ja se de­ša­va u utro­bi Pe­tro­ve Go­re – po­ja­snio je De­mić.
Autor do­da­je da je se­bi do­zvo­lio da is­pri­ča sve­ve­re­me­nu pri­ču voj­ni­ka ko­ji se iz­ra­u­bo­van vra­ća iz ra­ta, do­la­ze­ći na ru­bo­ve dru­štva. Tu je i pri­ča o Dru­gom svjet­skom ra­tu i mo­men­tu ka­da se na­rod krio od usta­ša u Pe­tro­voj Go­ri, sa ču­ve­nom par­ti­zan­skom bol­ni­com i ze­mu­ni­com sa ra­nje­ni­ci­ma.
– Mno­go je na­ro­da iz­gi­nu­lo, a mno­go ze­mu­ni­ca sa ži­vim lju­di­ma je za­tr­pa­no. Pri­pre­mam, ka­že De­mić, no­vi ro­man, sa te­mom u ko­joj je ju­nak ro­đen u Su­bo­ti­ci, i ži­vio je na gra­ni­ci iz­me­đu 17. i 18. vi­je­ka. Bio je je­dan od naj­ve­ćih pu­sto­lo­va na Bal­ka­nu. Bio je Hu­sar u Ma­đar­skoj, na dvo­ru Ma­ri­je Te­re­zi­je, ali i na dvo­ru Bur­bo­na, Polj­skom dvo­ru, pre­ten­dent za pre­sto u Cr­noj Go­ri… Uče­stvo­vao u ustan­ku na Kri­tu i Por­tu­ga­lu. Do­šao sam slu­čaj­no do nje­ga, i za­to sam že­lio da is­pri­čam pri­ču, ali i oni­ma ko­ji nam pu­sto­še ži­vo­te, ali i uži­va­ju na na­na­šim glu­po­sti­ma. Bi­će to sta­rin­ski ro­man, ali ću go­vo­ri­ti i o na­šem vre­me­nu – po­ja­snio je De­mić.
On je kon­sta­to­vao da ga po­mi­nja­nje Bi­je­log Po­lja aso­ci­ra na ve­li­ke pi­sce Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća, Ri­sta Rat­ko­vi­ća i Ća­mi­la Si­ja­ri­ća.
M.NO­VO­VIĆ


Do­bit­nik ugled­nih pri­zna­nja

Mir­ko De­mić je ro­đen 1964. go­di­ne u Gor­njem Kla­sni­ću, kod Gli­ne. Ob­ja­vio je knji­ge pro­ze: „Ja­bu­ke He­spe­ri­da”, ro­ma­ne „Ću­ta­nja iz Go­re”, „Slam­ka u no­su”, „Ći­li­bar, med, osko­ru­ša”, „Apo­kri­fi o Fur­tu­li”, „Slu­ge hi­ro­vi­tog lu­čo­no­še”, „Po(v)rat­nič­ki re­kvi­jem Tre­zve­nja­ci na pi­ja­noj la­đi”, pri­po­vi­jet­ke „Mol­ski akor­di” i „Ata­ka na Ita­ku”. Po­red to­ga ob­ja­vio je ne­ko­li­ko knji­ga ese­ja i pri­re­đi­vač­kih knji­ga. Za knji­gu pri­po­vi­je­da­ka „Mol­ski akor­di” do­bio je An­dri­će­vu na­gra­du, za ro­man „Tre­zve­nja­ci na pi­ja­noj la­đi” na­gra­du „De­jan Me­da­ko­vić”, a za ro­man „Ću­ta­nja iz Go­re” na­gra­du „Me­ša Se­li­mo­vić”.