Bo­že po­mo­zi u šta se mi pre­tva­ra­mo. Sve se pro­mi­je­ni­lo ali na go­re, ne­ke stva­ri vi­še i ne pre­po­zna­jem. Kad se sje­tim sa­mo ka­ko je li­je­po mo­je dje­tinj­stvo bi­lo. Ko­li­ko je tu bi­lo ma­šte, ko­li­ko je tu bi­lo no­vih iz­mi­šlje­nih iga­ra i fo­ra, ni­ko­me se ni­je išlo ku­ći. Naj­go­ra stvar je mo­gla da se de­si da te maj­ka sa bal­ko­na zov­ne „ku­ći­ii“, a on­da se svi na­pra­vi­mo glu­vi, da bi do­bi­li na vre­me­nu da obr­ne­mo još je­dan krug igri­ce. Me­tri i me­tri la­sti­ke, sli­či­ce, kre­de, hu­la­ho­po­vi, lut­ki­ce, pu­ške, pec­ka­li­ce i sa­ti pro­ve­de­ni pra­ve­ći met­ko­ve za iste. Pa on­da „pu­valj­ke” i ču­ve­na ko­šće­la ko­ja nam je ra­đa­la mu­ni­ci­ju. A on­da kad smo po­ra­sli igra­li smo pla­no­va, žmur­ki, pra­vi­li smo pred­sta­ve za kom­ši­luk (ula­zni­ca je bi­la ko­li­ko ­ko da pa­ra) a on­da pra­vac Ham­za na sla­do­led, bo­zu i ču­ve­ni ka­ča­mak. Ih ka­ko je bi­lo li­je­po, pa nam to tra­je po par da­na jer je ku­gla sla­do­le­da bi­la pri­lič­no jef­ti­na, pa ko­ki­ce i še­ćer­na vu­na, a naj­bo­lji od sve­ga, ipak, bu­rek. Mi smo bi­li ge­ne­ra­ci­ja do­bre, sreć­ne, si­te dje­ce. Na­ma ni­je fa­li­lo ide­ja da se igra­mo, stal­no smo ne­što ino­vi­ra­li, pe­nja­li se po dr­ve­ću, bra­li ši­šar­ke, za­vla­či­li se po po­dru­mi­ma uzi­ma­li ma­či­će, a on­da svi kod dr jer bi se od istih ošu­ga­li i do­bi­li cr­ve­ne pe­ča­te i li­je­či­li nas ka­ne­ste­nom. „Ali, maj­ko, to ima i Mi­ljo, Su­ki, Ani­ta“, bi­li su glav­ni iz­go­vo­ri ili oprav­da­nja, jer tad je bi­lo je­din­stvo ono što nas je či­ni­lo po­seb­ni­ma. Ne­što ni­ko ni­je gle­dao ko­je imaš pa­ti­ke na no­ga­ma i ko­li­ko ko­šta­ju, ma­nje se obra­ća­la pa­žnja na to i ko je ka­kav đak i đe mu ta­ta ra­di, vi­še se vo­di­lo ra­ču­na da se do­bro pro­vo­di­mo i da ima­mo do­bru eki­pu za iz­me­đu dvi­je va­tre ili olim­pi­ja­du. Ta­da je bio bi­tan onaj ko­ji je naj­bo­lje od­ra­đi­vao „pu spas za sve nas“. Di­je­li­li smo šta­piće i bom­bo­ne, sve ku­će su bi­le ku­će dru­ga­ra, sva­ka maj­ka bri­nu­la o svoj dje­ci iz dvo­ri­šta a sva­ki otac bio he­roj i onaj ko­ji po­ma­že oko teh­nič­kog vas­pi­ta­nja. Svi smo no­si­li star­tas pa­ti­ke, ima­li ke­ce­lje, do­bi­ja­li va­ške i to ni­je bi­la sra­mo­ta, jer va­ška ide na či­sto. No­si­li smo sen­dvi­če za uži­nu, ima­li smi­je­šne sli­ke u al­bu­mi­ma, pra­vi­le smo ko­la­če od bla­ta, cr­ta­ni film u 19 i 15, pa u kre­vet. Na­še maj­ke su bi­le pri­rod­ne, mi­ni­val ili ti traj­na je bio vrh nji­ho­vih pro­mje­na, po­ne­kad i pra­me­no­vi. Oče­vi su ku­po­va­li jed­nom u ko zna ko­li­ko go­di­na auto­mo­bi­le, po­što­vao se kom­ši­ja i ku­po­vao hljeb i mli­je­ko za po­la kvar­ta. Ni­smo smje­li da ka­že­mo „ne­ću, ne znam i ne mo­gu”, go­ste smo po­zdra­vlja­li i pra­vac u svo­ju so­bu, a pa­re od ro­đen­da­na i da­ri­va­nja ču­va­le su maj­ke i ni­je nam pa­da­lo na pa­met da se to­me su­prot­sta­vi­mo. A da­nas. A da­nas je sve dru­ga­či­je, ne­ka­ko je sve iz­gu­bi­lo ne­ki re­do­sljed. „Ao, maj­ko bra­te, maj­ko dru­že, sma­raš”. Da­nas je sve vje­štač­ko. Vje­štač­ki lju­di, a dje­ca kao hi­bri­di. Ne mo­gu po­go­di­ti ko­li­ko ko ima go­di­na. Gru­di se no­se ko od­li­ko­va­nja a ima sa­mo pet­na­est go­di­na, već sje­di u lo­ka­lu i pi­je nes ka­fu. Na­ma je u to do­ba još od ka­fe ra­stao rep. Sa dva­de­set već su tu svi­le­ne tre­pa­vi­ce, ugra­đe­ni nok­ti, ko­sa. Či­ni mi se ne­ki su pr­vi put upo­zna­li sa pet­na­est bal­sam u mo­je pe­ro, jer je šam­pon od ko­pri­ve bio za­kon. Da­nas se spa­va do pod­ne i svi­ma je do­sad­no. Te­le­fo­ni su dru­go­vi, ta­ble­ti su dru­ga­ri­ce. Ne­ma od­ra­nih ko­lje­na i po­ci­je­pa­nih hu­la­hop­ki. Da­nas se no­se ča­ra­pe do is­pod član­ka i dje­ča­ci no­se uske far­mer­ke kao he­lan­ke, ču­pa­ju obr­vi­ce i idu re­dov­no na de­pi­la­ci­je. Sve je ovo oti­šlo u per­šun. Lju­di se ne dru­že, ne pam­te po mi­ri­su ili na­vi­ka­ma, pi­ju se vir­tu­el­ne vaj­ber ka­fe, ka­če sli­ke i vi­še ni­ko ni­ko­me ne ne­do­sta­je. Sun­ce si­ja i ki­še pa­da­ju sve kao i u mo­je pe­ro, ali dje­ca vi­še ne ki­snu i ne šljap­ka­ju ba­ri­ca­ma. Sa­mo Pe­pa, a i ona je pre­sta­la. Ni­šta vi­še ni­je kao pri­je. Ni čo­ko­la­da čak. Bra­co i Se­ka i Naj­ljep­še že­lje, a sa­da mi­li­on njih al` se re­dov­no ku­pu­je Mil­ka ja­go­da jer je naj­jef­ti­ni­ja. Eto u to smo se pre­tvo­ri­li.
Ajd po­zdra­vljam vas i vo­lim.
Va­ša no­stal­gič­na Bi­se­ni­ja