-Piše: Aleksandra Vuković

„Sunce pravde slovesno
i ti mirto slavljenička,
nemojte, molim vas,
zaboravljati moju zemlju!“ (Odiseas Elitis, „Dostojno jest“ 1959)
Poznatu poemu „Dostojno jest“ nobelovac Odiseas Elitis objavio je 1959. godine, poslije jedanaest godina pisanja. Pet godina kasnije, 1964, prvi put je izveden oratorijum „Dostojno jest“, stihova Elitisovih i muzike slavnog Mikisa Teodorakisa.
„Sunce pravde“, jedna od najpoznatijih pjesama ovoga „narodnog oratorijuma“, ujedno je, takoreći, i himna grčke ljevice. Nema skupa, koncerta, protesta na kome je grčki narod ne pjeva. I u Grčkoj, i na koncertima van nje. A šta je, u stvari, Sunce pravde slovesno? Upokojeni arhiepiskop atinski i cijele Grčke Hristodulos dao je, svojevremeno, kratko objašnjenje ovih stihova: „Sunce pravde je Isus Hristos, a mirta slavljenička je naša Bogorodičica.“. Odiseas Elitis u svojoj poeziji slavio je svoju zemlju i svoj jezik („jezik mi dadoše grčki“), a njegova je zemlja istovremeno i antička i vizantijska i slobodarska... „Sunce pravde slovesno“ fraza je iz Božićnog tropara i ono zaista jeste Isus Hristos, ali to Grcima ljevičarima nimalo ne smeta. Veliki narod, onaj od koga je sve počelo, nema potrebe da bježi od sebe. U svakom trenutku svjestan je svoje istorije, tradicije, kulture, jezika.
Stanovnici druge zemlje, koja se takođe nalazi u kolijevci evropske civilizacije, čini se kao da su zaboravili šta je pravda. Suncu pravde, Bogu (pravde) obraća se gotovo svaki narod u svojoj himni, moli mu se da čuva pravdu i poredak kome čovječanstvo teži, da pomogne u borbi protiv nepravde. Ali toj zemlji, utvrdili su oni koji njome vladaju, nisu potrebni ni Bog ni Sunce. Njihova nova himna, za razliku od stare koja je Boga molila da čuva pravičnoga Knjaza („Dobrim blaga, zlijem stroga; krsta, doma, slobode zaštitnika revnosnoga – hrani nam Ga, Gospode!“), ne bavi se filozofskim suptilnostima. Ona prosto konstatuje da je te ljude rodilo stijenje njihove zemlje i da su oni sami (sudeći po dosadašnjoj praksi svakako ne svi, već samo odabrani) „čuvari njenoga poštenja“. Sunce pravde slovesno, Boga pravde, ideju pravde, u našoj Crnoj Gori zamijenili su samoproglašeni čuvari poštenja, koji su time sebi omogućili i veliki manevarski prostor. Kao čuvari poštenja oni su iznad roda, iznad zemlje, iznad opšteg poretka, iznad samog poštenja, jer oni ne samo da čuvaju, već i određuju šta su poštenje i istina i pravda. Sunce pravde slovesno, u Crnoj Gori zamijenila su beslovesna bića tame. I u pravosuđu i u svemu duhovnom, moralnom, istorijskom. Čak je jadno crnogorsko pravosuđe još i najmanja šteta koja je nanesena ovome narodu. Jeste pravna država preduslov demokratije, ali sve dok jedna zemlja ima ljude koji su toga svjesni, trenutno odsustvo pravde nije njen kraj. Mnogi veliki narodi bili su u nekim periodima žrtve terora, vojnih diktatura, nepravde i ropstva. Teška vremena dolazila su i prolazila. Ali kada jednom narodu počnu nasilno da otimaju, jedno po jedno, sve ono što ga čini tim što jeste: jezik, tradiciju, istoriju, religiju, mitove, koliko mu je vremena ostalo? Koliko vremena treba da prođe do trenutka kada taj narod više neće znati ni šta je, ni ko je, a kamoli da će moći da uspostavi pravnu državu? Čini se da Crnogorci s velikom lakoćom pristaju na beslovesnu tamu. „Nema naroda“, kažu neki. Međutim, može li uopšte u ovakvoj zemlji i „imati“ naroda, može li narod sam pokazati da ga ima? Da nije, ipak, problem u onima koji bi trebalo da stanu na čelo toga naroda, jer neko na čelo mora stati? Crnogorski narod ne pjeva Suncu pravde slovesnom, ali veoma dobro zna i šta je ljudska dužnost najsvetija, i ko je branič crkve i plemena. I vidi on sasvim jasno da „čuvari poštenja“ njegove zemlje „za pravilo ludost izabraše“, ali oni koji bi trebalo da ga povedu u bitku protiv ludosti kao da ne shvataju opasnosti koje nam prijete. S vremena na vrijeme pomenu sramno priznanje lažne države Kosovo, ćirilicu, istorijske falsifikate, ugroženu SPC, Njegoša, ali sve ostane na pominjanju. Njihova bitka svela se na doskočice u lažnoj skupštini, u koju čas ulaze, čas iz nje izlaze, čas je priznaju, čas je ne priznaju. I tako godinama.
S druge strane, poziv na „bitku za pravnu državu“ od strane onih koji vrše selekciju ludosti i proglašavaju za pravila jedan njihov dio, mudrom crnogorskom narodu ne može biti prihvatljiv. Narod želi pravdu, ali onu koja se tiče i kulture i vjere i istorije i pokradenog referenduma (ne zato što ne voli svoju zemlju, već da bi se zdravo krenulo). A borcima za novu Crnu Goru, selektorima pravila-ludosti, ne trebaju ni naša kultura, ni vjera ni istorija. Ni filozofske ideje, ni pjesnici čiji su stihovi lijepoj riječi učili mnoge generacije Crnogoraca. Jedino što njih zanima jeste pun frižider. Da li zbog nedostatka klasičnog obrazovanja, zdravog razuma, zbog neshvatanja ideje demokratije, ili zbog (eventualnih) prihoda sa strane, kojima pune te svoje glasovite frižidere, oni pozivaju u borbu za ekonomski raj koji će, reklo bi se, časkom stvoriti i u kome neće biti mjesta za ideološke besmislice. Raj bez ideja, bez legende, bez vjere. Raj – frižider. Plan procvata te rajske Crne Gore nije detaljno izložen, ali se budućnost može naslutiti: naša djeca, kada se ne klanjaju božanstvu frižideru na novom „Obodin” mauzoleju na Lovćenu, pisaće isključivo doktorate iz ekonomije (u kojima će ključne riječi biti: muć, guć, ić, ćago, ćeka, ćera...), a u slobodnom će vremenu srkati dojč u nekom od kafića otvorenom u hramu SPC. I tada više neće postojati niko ko bi i pomislio da poviče „jezik mi oteše srpski!“ niti da pomene vladiku Rada...
Narod čeka. S ogorčenjem prati šta mu se dešava. Više se plaši novih istina u koje ga ubjeđuju, nego praznog frižidera. Ne što će njega ubijediti, nego se plaši za svoje potomke. Korak po korak, našeg roda izdajice uspjeće ono što vjekovima nisu uspijevali stranci. Narod čeka da bude pozvan da se odbrani, jer ako ne odbrani sebe i svoje ideale, dobro on to zna, biće niko kome će i frižider biti prazan. Dokle će čekati?

---