-Piše: Boris Jovanović

Iako ti se čini, moj mrčo, da je odavno mrklo i da se nesvitanje neće završiti nikada, ne navikavaj se na mrklinu...

Ako podlegneš, ako utuliš lampicu koju si rođenjem dobio, ako zatreskaš praporcima svejednoće, ako hitneš koplje u bunjište, ako okačiš obraščić i životić o klin, tek je onda mrklo...

Onda je baš mrklo i tebi i nama i svima... osim kobajagi njima kojima je mrklina jedina svjetlost i koji odavno uživaju u sopstvenom mraku...

Zbog toga je važno da se ne navikneš, nego da istraješ u sopstvenom mučnom nenavikavanju...

Vuci jedan kamen, a drugu kamenčinu guraj uzbrdačke kao dupli Sizif, samo se ne navikavaj na mrklinu i na ovo crno mrkalište, moj mrčo!

Kad bi znao koliko je to važno i kako je to od presudne važnosti, ne bi trebalo niko da te opominje i da ti podbada živu ranu nenavikavanja...

Ako se navikneš, baš smo ga onako totalitarno ugasili...a kad se ugasi mala žeravica, više nema toga ko će joj ugašenoj vratiti vatrenu žišku...

Kad utule i poslednju svjetličicu, kad se pomokre po poslednjoj žeravi, tek tada će proglasiti potpunu pobjedu...

A šta li je njihova pobjeda ako nije trijumf naopakosti i orgija zlosti...

Zato je važno da se ne navikneš, voljeni mrčojlo, i da ne isturiš bijelu krpu sramote iznad svoje prignute čuture i iznad svih naših smućkanih čuturica...

Navikneš li se, podaš li se kao radodajka njihovoj animalnosti, njihovom besramju, zaskoči li i na tebe njihova pomama, njihovo crno pregojeno čudo, biće to kraj ovoga kraja koji se još uvijek nije okončao...

Blizu smo kraja, voljeni mrčo, ali sve od tebe zavisi...

Jer, oni neće udariti točku, ako se ti na točku ne navikneš.

Dok god im točku pretvaraš u zapetu, ima nade za pretrajavanje...

Budeš li nastavio i kad svi stanu, možda će i oni stanuti nastaviti...

Budeš li se još koji put pridigao iz smrdljivog razbojišta, možda će se pridići i poneki živi mrtvac...

Možda će krenuti za tobom ili će te makar stuljnim pogledom pozdraviti...

Budeš li opet krenuo uzaludnom okretaljkom, možda se nešto i u nama preokrene i okrene...

Jer, važnija je i tvoja uzaludnost od njihovih velikih djela koja su uzaludnija od svake uzaludnosti...

Jer, važniji je tvoj lomni uzbrdni koračaj od njihovog uzobadalog stampeda koji će se sjuriti tamo odakle je krenuo-u totalni mrak i nigdinu...

Jer, bitniji je tvoj pogled ka istinitom vrhu nego naopaki vrh na kojem su se oni ovako lešinarski zašiljili.

Bitniji je tvoj silazak na dno dna, nego njihovo propinjanje ka vrhu vrhova koji je niži od najdubljeg dna...

Eto zašto što je važno da se ne navikneš... Važno i tebi i nama. Važno i njima koji će možda jednom podnositi raport nekom njihovom repatom bogu, nekoj njihovoj ožijeloj svijesti i povampirenoj savjesti...

Može biti da će se i oni postidjeti pred tobom, samo ako se ne navikneš...

A ako se nepostidni i ne postide, postidjećeš se ti ako se navikneš, jer ti sigurno znaš i za stid i za sram...

Pa da se ne bi postidio i posramio i pred najgorim od najgorih, ne navikavaj se, moj mrčo!

Ako se navikneš na njihovu lupeštinu, nijesi bolji nego gori od njih...

Ako se navikneš na njihove laži, veći si lažov od najvećeg i glavnog lažova...

Ako se navikneš na njihove nesojluke, priznaćeš da si u nesojluku nadmašio i onog nesoja nad nesojima...

Ako se navikneš na njihovo poštenje, raskrstio si sa svačim, pa i sa poštenjem...

Ako se navikneš na njihovo čovjekovanje, ispisao si se sa onog najvažnijeg i najmalobrojnijeg spiska...

A taj spisak je njihova zastidna muka i radosna patnja tvoja...

Na tom spisku su oni koji se ne navikavaju.

Pa i iako si jedini preostali na spisku, ne navikavaj se.

Možda će se još poneko upisati svojim oživjelim životom...

(Autor je književnik)

---