Na­si­lje, ugnje­ta­va­nja, mu­če­nja sva­ko­ja­ke pri­ro­de ko­ja se kri­ju iza če­ti­ri zi­da od­li­ke su sa­vre­me­nih po­ro­di­ca. Mo­že­te pro­mi­je­ni­ti teh­ni­ku i po­kuć­stvo, ali ne i at­mos­fe­ru... uz pla­zma TV ste za­dr­ža­li i di­vlja­ka. Iako ne po­sto­je va­lid­ni po­da­ci ni­ti bli­ži uvi­di, ne­ka­ko uvjer­lji­vo zvu­či pri­ča, od­ša­pu­ta­na od uva do uva, da je zlo­sta­vlje­nih fa­mi­li­ja sve vi­še.
Že­ne su naj­če­šće di­rekt­ne žr­tve, a dje­ca upi­ja­či aran­žma­na od ja­da... u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma i klin­ča­di­ja bu­de ci­lja­no mal­tre­ti­ra­na. Mon­stru­mi ko­ji ži­ve po na­šim kom­ši­lu­ci­ma su iz da­na u dan broj­ni­ji. Sko­to­vi ko­ji sop­stve­ne ne­u­spje­he i ne­za­do­volj­stva “li­je­če” tla­če­njem naj­ro­đe­ni­jih. A ima i onih ko­ji su se us­pe­li na lje­stvi­ci sla­ve i pa­ra, pa pre­bi­ja­nja či­ne iz hi­ra - re­kre­a­tiv­no, zbog odr­ža­va­nja ho­bi­ja. Tu su ma­tri­cu usvo­ji­li od svo­jih oče­va, na­sil­nih uja­ka ili stri­če­va si­le­dži­ja... Sta­ri za­na­ti te­ško umi­ru. A ni­je za­ne­mar­lji­va ni sku­pi­na onih muž­ja­ka ko­ji su ja­do­vi bi­li či­ta­vog ži­vo­ta - pa že­nid­bom od su­pru­ge na­pra­vi­li vre­ću pe­sni­ča­ru, da bi ja­ča­li sla­ba­šna m.da.
Znam da ču­je­te ra­zno­li­ke be­sje­de, da pra­ti­te me­di­je, da ima po­žr­tvo­va­nih ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja i spo­sob­nih zva­nič­nih in­sti­tu­ci­ja - no, sa ovim zlom se te­ško iz­bo­ri­ti. Raz­log je su­ma­nut: žr­tve ili ta­je ra­ne, ili se pla­še da raz­ot­kri­ju bez­um­ni­ka, ili što je još go­re - vra­te mu se u ra­lje. Zna­te li da kod nas, u ne­kim mje­sti­ma, maj­ke raz­u­vje­ra­va­ju kćer­ke da se za­dr­že u “rod­sku ku­ću”, uče­ći ih da iz­dr­že, is­tr­pe i na­sta­ve da ku­va­ju i pe­ru no­ge mu­že­vi­ma - istim oni­ma što ih tu­ku gaj­ta­nom od pe­gli... sve sa­mo zbog jed­nog bit­nog ci­lja “šta bi se­lo na to re­klo?” ako bi se raz­ve­la ili ute­kla.
Zbog se­la, da ne puk­ne bru­ka, da se ne pro­ču­je i ne pri­ča - ze­mlja nam od­je­ku­je od pri­gu­še­nih kri­ka. Oda­svud je­ca­ji... ni­ot­ku­da li­ka. Gla­ve za­bi­je­ne u ja­stuk su iz­gle­da je­di­na utje­ha za žr­tvu. A u Cr­noj Go­ri, sva­ka tre­ća že­na je pu­na mo­dri­ca... po­red fi­zič­kog, tr­pi men­tal­no i ver­bal­no sla­ma­nje ka­rak­te­ra. Ne­ke od njih se uju­tru na­šmin­ka­ju da pri­kri­ju ožilj­ke, na­vu­ku ne­pro­zir­ne ko­šu­lje, no­se na­o­ča­ri ši­ro­kih okvi­ra... kre­ću u ku­po­vi­nu da su­pru­ga do­če­ka­ju sa što bo­ljim ruč­kom. Da mu uli­ju ko­ji no­vi gram sna­ge, ka­ko bi ih tu­kao ja­če. Ju­re iz mi­nu­ta u mi­nut s po­sla ili pi­ja­ce - da ne po­mi­sli maj­mun da je išla da se kur­va.
Ne­ke sklo­ne dje­cu ka­ko umi­ju i gdje mo­gu, pa na se­be pre­u­zi­ma­ju por­ci­je ba­ti­na ko­je je be­sram­nik na­mi­je­nio i za po­rod... Tre­će šu­te - pla­ču i pe­ru. Ko­mi­ka ove tra­ge­di­je se uple­la u sam čin igra­nja ulo­ga: ma ko­li­ko te bo­lje­lo i ko­li­ko god te lo­mio, mo­raš da pe­glaš i po­spre­maš. To je tvo­ja du­žnost do­ma­ći­ce i do­bre su­pru­ge. Ne za­bo­ra­vi da si se uda­la... mo­raš bi­ti mu­če­ni­ca.
Opet, ni­ti jed­na ni­je sprem­na da go­vo­ri o is­ku­stvu sa na­si­ljem i o ži­vo­tu sa krv­ni­kom. Mo­žda se­stri, ku­mi ili ne­koj oso­bi od po­vje­re­nja ot­kri­je uža­snu taj­nu, pu­nu sti­da... ni­ka­ko bra­tu, ocu ili po­li­caj­cu. Da se stva­ri ne is­kom­pli­ku­ju i ot­mu kon­tro­li. Ko­ja iro­ni­ja, a? Ka­da po­sta­neš sa­u­če­snik u zlo­či­nu nad so­bom. Gro­zna sli­ka iz po­ro­dič­nog al­bu­ma.
Vje­ruj­te mi, ima i onih ko­je sma­tra­ju da su sa­me od­go­vor­ne za na­si­lje, jer ne vo­de do­volj­no ra­ču­na o po­na­ša­nju... pa ga, ve­le, iza­zi­va­ju svo­jim ne­pro­mi­šlje­nim po­stup­ci­ma?! Ta­kve mi­sle da po­sto­je si­tu­a­ci­je ka­da je fi­zič­ko na­si­lje oprav­da­na re­ak­ci­ja.
Jad­na ne­bi­la, ako mo­raš da pa­ziš ka­ko ho­daš, ko­li­ko uda­ha uzmeš to­kom sa­ta, ili šta od pro­gra­ma gle­daš - on­da se ni­si do­bro uda­la. Bje­ži gla­vom bez ob­zi­ra!
Žr­tva si ka­da ti se to do­go­di pr­vi put. A ka­da od­lu­čiš da pre­ću­tiš, da se vra­tiš i na­sta­viš da ži­viš u za­jed­ni­ci sa na­sil­ni­kom, on­da pre­ra­staš pr­vo­bit­nu eti­ke­tu - pa od žr­tve po­sta­ješ omo­gu­ći­vač. Ta­ko mu pro­du­ža­vaš do­zvo­lu za na­si­lje.
Znaj da za­slu­žu­ješ bo­lje - ali ni­ko ti se okre­nu­ti ne­će, ako ne po­zo­veš u po­moć i za­tra­žiš uto­či­šte. A za­šti­te ima po­svu­da. Čak i ta­mo gdje se ne na­daš.
U na­šoj tra­di­ci­ji, osim gu­sa­la, za­dr­ža­lo se vas­pi­ta­va­nje mla­đih na­ra­šta­ja (po­seb­no dje­ča­ka) gdje sta­ri pod­u­ča­va­ju ka­ko se “kro­ti ne­po­slu­šna že­na”. Ako mi­sliš da se tr­plje­njem iz­bo­riš s ti­me, grd­no si po­gri­je­ši­la... Ni tvo­joj ba­bi ni­je po­šlo za ru­kom. I da­lje se gu­sla.
To je na­šem na­ro­du osta­lo od Tu­ra­ka... ka­žu da sa­mo oni bo­lje tu­ku že­ne od ov­da­šnjih mu­ška­ra­ca. (Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić