Pi­še: To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki


Pri­pre­ma­ju­ći se za svjet­ski dan, u po­čast ma­ter­njih je­zi­ka, na­ža­lost, u dru­štvu u kom po­sto­je gra­đa­ni pr­vog i dru­gog re­da, pa i je­zik ko­ji je „slu­žbe­ni“ i u „slu­žbe­noj upo­tre­bi“, kad je „be­slo­ve­sna igra oli­gar­hi­ja“ oko je­zi­ka kraj­nji do­met raz­vit­ka ovog dru­štva, na­šao sam se u di­le­mi da li da „sa­dr­žaj­no ću­tim“ u stra­hu za go­lu eg­zi­sten­ci­ju, kao što to či­ni ve­ći­na mo­jih ko­le­ga, ili da kri­tič­ki pro­go­vo­rim o sve ne­za­vid­ni­jem, go­to­vo „otu­žnom po­lo­ža­ju srp­skog je­zi­ka i još otu­žni­jem po­lo­ža­ju ći­ri­lič­nog pi­sma u Cr­noj Go­ri“, ko­jem je, naža­lost, na­mi­je­nje­na ne­iz­bje­žna sud­bi­na (sa­mo)za­ti­ra­nja. Jer ja, mo­je ko­le­ge i moj na­rod, zvao se on „cr­no­gor­skim ili srp­skim“, kao „go­vor­ni­ci srp­skog je­zi­ka“, sa­mo pri­vid­no „po­la­že­mo pra­vo na srp­ski je­zik“, u dru­štvu u ko­me su „da­ta sva pra­va pod uslo­vom da se ne ko­ri­ste.“ U dru­štvu ko­je „pre­pra­vlja isto­ri­ju je­zi­ka“ kao kraj­nju tač­ku svog gro­mo­gla­sno na­ja­vlji­va­nog „de­mo­krat­skog pu­ta u Je­vro­pu“. I umje­sto na­stav­nog pred­me­ta „Ma­ter­nji je­zi­ci sa knji­žev­no­šću“, kao što to ra­de ne­ka evrop­ska ci­vi­li­zo­va­na dru­štva, sa od­go­va­ra­ju­ćim pro­gram­skim sa­dr­ža­ji­ma, sa­da ima­mo per­fid­no na­met­nut „Pred­met­ni (ni­je na­stav­ni!) pro­gram“ za (na­stav­ni) pred­met „Cr­no­gor­ski je­zik i knji­žev­nost“ (Mi­ni­star­stvo pro­svje­te i spor­ta, Za­vod za škol­stvo, Pod­go­ri­ca, 2011.), sa „do­go­vor­nim pri­vi­dom rav­no­prav­no­sti“ i ta­ko bur­lesk­nim na­zi­vom u skra­će­nom ob­li­ku u škol­skim dnev­ni­ci­ma ra­da, ko­ji se je­di­no mo­že pi­sa­ti kao „Crn.- srp, bos. i hrv. jez. i knj.“, kao i na­ziv pred­me­ta, (ka­žu fa­kul­ta­tiv­no!) „Al­ban­ski je­zik i knji­žev­nost“, ta­mo gdje su Al­ban­ci ve­ći­na. Ta­ko su, ovim „či­nom“ dru­ge je­zič­ke za­jed­ni­ce (ne)zva­nič­no dis­kri­mi­ni­sa­ne i de­gra­di­ra­ne, za­pra­vo sta­vlje­ne u ne­rav­no­pra­van po­lo­žaj, po već mno­go pu­ta pro­vje­re­nom si­ste­mu, jed­ni­ma maj­ka, a dru­gi­ma ma­će­ha. To je, na­ža­lost, „iz­u­zet­no vi­sok ni­vo svi­je­sti dru­štva“ u ko­me Ta­ko­je­vi­ći i Šup­ko­vi­ći do­bi­ja­ju na­ci­o­nal­na pri­zna­nja, od na­gr(a)da do na­ci­o­nal­nih (sus)pen­zi­ja, štam­pa­ju­ći ih, na ta­ko „dis­kri­mi­ni­sa­nom cr­no­gor­skom je­zi­ku i sna­žno po­ti­snu­tom la­ti­nič­nom pi­smu“ u hi­lja­da­ma pri­mje­ra­ka, dok se dru­gi spa­lju­ju na „lo­ma­ča­ma pre­ćut­ki­va­nja od stra­ne, ta­ko sa­mo­pre­hva­lje­nih jav­nih ser­vi­sa i gla­si­la“, ko­ja su po­ne­kad stra­šni­ja i od sa­me po­mi­sli da to mo­že bi­ti „ti­ha na­ja­va No­ći du­gih no­že­va.“
O to­me svi udru­že­no ću­te. Ću­te ustra­še­ni pro­fe­so­ri „ma­ter­njih je­zi­ka“. Ću­te pro­svjet­ne in­sti­tu­ci­je i usta­vo­bra­ni­te­lji. Ću­ti i za­štit­nik ljud­skih (pi­tam se: či­jih?) pra­va. Ću­ti „li­je­pa i vječ­na nam“ bo­gom­da­na po­zi­ci­ja.
O opo­zi­ci­ji da ne go­vo­ri­mo. Uisti­nu, „ide­al ovo­ga dru­štva o pot­pu­noj rav­no­du­šno­sti pre­ma sve­mu što nam se do­ga­đa ko­nač­no je ostva­ren,“ da bi, pri to­me, i sam cilj po­stao ap­strak­ci­ja. Da­kle, u ime pro­kla­mo­va­ne ide­je o „ari­jev­ski či­stom Cr­no­gor­cu“ uklju­če­na je „cr­no­go­ri­za­ci­ja je­zič­kog bla­ga“, ne za­u­sta­vlja­ju­ći se na „ne­u­tral­noj“, evrop­ski pri­mjen­lji­voj va­ri­jan­ti. Oli­gar­hi­ja na vla­sti u spre­zi sa bo­ga­to pla­će­nim je­zič­kim „iz­vr­ši­o­ci­ma“, ko­ji su vjer­ni ide­ji ono­li­ko ko­li­ko im bu­du is­pla­ći­va­ne apa­na­že, ko­ji se, go­to­vo pre­ko­noć, (sa­mo)pro­iz­vo­de od ka­pla­ra u ge­ne­ra­le, pro­vla­če ob­lik tzv. „to­ta­li­tar­ne de­mo­kra­ti­je“, ko­ja u svo­joj bi­ti sa­dr­ži pot­pu­nu kon­tro­lu svih ni­voa dru­štva, mal­te­ne kon­tro­lu svi­je­sti sva­kog po­je­din­ca.
Mo­ram da pri­znam da me u ovom na­mjer­no pro­iz­vo­đe­nom je­zič­kom ga­li­ma­ti­ja­su po­vre­me­no zna da utje­ši, Jan Pa­ran­dov­ski, je­dan od naj­zna­čaj­ni­jij sti­li­sta polj­ske knji­žev­no­sti, kad god pad­nem du­hom, a to mi se do­ga­đa, na­ža­lost, sve če­šće, ka­da ka­že, „da u isto­ri­ji još ni­je bi­lo dru­štva ko­je ni­je mo­glo da pla­ća svo­je pu­kov­ni­ke, po­li­caj­ce i či­nov­ni­ke, ali još se ni­je ro­di­lo dru­štvo ko­je bi pla­ća­lo i svo­je pje­sni­ke.“
Imao sam sre­ću (ako je to ne­ka­kva sre­ća ima­ti mu­ku s ri­je­či­ma!), da pi­šem. Ne ka­žem da stva­ram, jer ma­lo je de­mi­jur­gi­je me­đu na­ma. Mno­go vi­še pi­sa­nja. U sva­kom slu­ča­ju, bio pi­sac ili ne, pri­pa­dam onoj sve rje­đoj gru­pa­ci­ji lju­di, ko­ji iz­me­đu ži­vo­ta u pri­vi­le­gi­ja­ma, ali ne­is­pu­nje­nog du­hov­nim sa­dr­ža­jem i ži­vo­ta ši­ka­ni­ra­nja, ugro­že­ne eg­zi­sten­ci­je i bes­per­spek­tiv­no­sti u ovom dru­štvu, iz­a­bi­ram ovaj dru­gi, s ne­skri­ve­nom ra­do­šću, da sam tim či­nom na­šao se­be. Ostao sam vje­ran su­šta­stvu srp­skog je­zi­ka upra­vo ona­ko kao što to ra­di li­te­rar­ni ju­nak, Lu­ta­ju­ći Bo­kelj, na­šeg su­gra­đa­ni­na, pi­sca, Ni­ko­le Ma­lo­vi­ća, ko­ji „još uvi­jek mi­sli na srp­skom“. Upra­vo, na tom, da­nas ta­ko zdu­šno pro­ka­že­nom je­zi­ku u Cr­noj Go­ri, u dru­štvu gdje čo­vje­ku još je­di­no pre­o­sta­je da pro­ku­ne svo­je po­ri­je­klo.
Za­to, smi­jem li da ka­žem da sam imao sre­ću da mi­slim i osje­ćam na srp­skom je­zi­ku. Da sam gra­dio Zi­da­ni­cu od sno­va, za­di­vljen pred tim bes­kraj­nim ču­dom svi­je­ta li­te­ra­tu­re ko­ja je na­sta­ja­la u nje­go­vu po­čast. Slu­že­ći jed­nom i dru­gom, iskre­no i pre­da­no, po­če­sto sam osta­jao bez da­ha. I, ne šte­de­ći se­be, gra­dio i pre­pra­vljao, (na)do­gra­đi­vao i ka­le­mio što je bi­lo za ka­le­mlje­nje, a od­ba­ci­vao su­ve gra­ne je­zi­ka, bez da­ha i kr­vi ovo­vre­me­no­sti, upra­vo kao što to sam je­zik ra­di.
Iz ču­do­tvor­nog zda­nja je­zi­ka usi­sa­vao sam po­zi­tiv­ni na­nos tvo­re­nja, i po­ne­kad, sa­mo po­ne­kad bio sre­ćan što sam uspi­je­vao da is­ko­ri­stim ener­gi­ju tvo­ra­štva pri­ro­de, ko­ja ni­je „sa­mo ono što se do­bi­ja od dru­gih, već i ono što se pre­da­je dru­gi­ma“, kao bes­kraj­na i ta­ko ču­de­sna „igra sta­kle­nih per­li“. Osta­jao sam, vje­ruj­te na ri­ječ, pred tim ču­dom od je­zi­ka, bez da­ha, pred svim onim sna­žni­je i ljep­še is­ka­za­nim u ovoj, či­ni se, vječ­no pre­po­zna­tlji­voj, a za­um­noj igri sjen­ki, ko­je tek do­đu, da bi ću­te­ći oti­šle sa po­zo­r­ja svi­je­ta što ži­vot zna­či, gdje ni­je ve­li­ka šte­ta što jed­ni ša­pa­tom go­vo­re, no što se dru­gi ur­li­kom spo­ra­zu­mi­je­va­ju.
Pri­klo­nio sam se po­o­dav­no, go­to­vo ne­svje­sno, ovim ti­šim i ne­pri­mjet­ni­jim. Jer, ka­ko da ne za­sta­nem i za­mi­slim se, u ti­ši­ni i go­to­vo ću­te­ći, pred za­vjet­nom vo­ljom Ve­zi­ra Ju­su­fa, pred nje­go­vim tra­gič­nim spo­zna­njem da je u „ću­ta­nju si­gur­nost“. Ka­ko da ne pru­žim ru­ku Me­ši­nom Svi­je­tlu vje­re? Ka­ko da ne tu­gu­jem nad „Pla­vom grob­ni­com“? Ka­ko u Di­so­vim „Na­šim da­ni­ma“, da ne pre­po­znam na­še do­ba? Ili, Pe­ki­će­vo „Vre­me ču­da“? Ka­ko da ne za­sta­nem pred ne­stvar­nom Lov­ćen­skom ka­pe­lom, ko­jom je be­smrt­nik do­šao na ko­rak do ne­be­sa? Ko­me, ka­ko pro­šli, ta­ko i sa­da­šnji be­sram­ni­ci oti­ma­ju pra­vo da vo­di di­ja­log sa bo­žan­skim u se­bi.
Ka­ko se ne pre­da­ti „Stra­ži­lo­vu“ Cr­njan­skog i oslu­ški­va­ti „ ka­ko pod­zem­ni, to­skan­sko-stra­ži­lov­ski, ta­ko i ne­be­ski, po­svu­da isti, da­mar svi­je­ta“? Jer, o, Bo­že moj, „već dav­no pri­me­tih da se, sve raz­li­va,/ što na br­da zi­dam, iz vo­da i obla­ka...“
Ka­ko se ne za­be­zek­nu­ti i osta­ti bez da­ha pred Ve­ne­ci­jan­skom cr­kvom „San­ta Ma­ria del­la Sa­lu­te“? I ka­ko osta­ti či­tav po­sli­je La­zi­nog, sta­rač­kog, bo­la? Po­sli­je bez­nje­ni­ce, ko­ja će iz­nje­dri­ti, ako ne naj­ljep­šu, on­da po­si­gur­no naj­me­lo­di­o­zni­ju pje­smu srp­skog je­zi­ka.
Ka­ko se sve to, i još mno­go to­ga, ko­je ne mo­gu sa­da po­me­nu­ti, na­ta­lo­ži­lo u mo­joj po­me­te­noj du­ši, iz ko­je će se po­tom po­ne­što iz­vr­ca­ti na naj­či­sti­jem srp­skom je­zi­ku.
Je­su li svi oni po­me­nu­ti i ne­po­me­nu­ti moj „rod ko­ji se po du­ši iz­a­bi­ra“? Rod ko­ji „sa­njam“, ili ko­ji mi se „do­ga­đa“? Ko­me sam da­ri­vao se­be, a ko­me ostao du­žan? Mo­žda sam po­naj­vi­še ostao du­žan srp­skom je­zi­ku, sa ko­jim sam di­je­lio hlad­no­ću i bol ovo­ga svi­je­ta. Jer, čo­vje­kov ži­vot, „ni­je ono što (čo­vjek) pre­ži­vi, već ono če­ga se sje­ti, i ka­ko se sje­ti da to is­pri­ča dru­gi­ma.“ A sje­ćam se i, na­ža­lost, znam mno­go to­ga što su ne­po­me­ni­ci či­ni­li i što či­ne srp­skom je­zi­ku vi­še od dva-tri vi­je­ka...