Što se me­ne ti­če, „sva­nu­lo’’ bi mi pri­je vre­me­na kad bih ovaj da­na­šnji, osmo­mar­tov­ski dan u cu­gu pre­spa­va­la. Ako bi ne­ko, ipak, že­lio da me pro­bu­di iz mr­tvog sna, i da mi ’’ne­što’’ če­sti­ta, ili čak i po­klo­ni, ne­ka se po­tru­di da to ni slu­čaj­no ne uči­ni. To bi mi bio naj­dra­ži po­klon.
Ne vo­lim Osmi mart- Dan (ne­kih) že­na. Spa­dam u (na­dam se ) po­ve­ću gru­pu onih ko­je sva­ke go­di­ne, tog da­tu­ma, re­zig­ni­ra­no i bi­je­sno po­sta­vlja­ju isto pi­ta­nje – „Bo­že, ko li ga iz­mi­sli”?! A ’’iz­mi­sli­la’’ ga je nje­mač­ka fe­mi­nist­ki­nja i ko­mu­nist­ki­nja Kla­ra Cet­kin (1857.- 1933.), ko­ja se bo­ri­la za pra­va že­na od 1889. go­di­ne, a pred­log je jav­no iz­ni­je­la tog av­gu­sta u na­rod­noj ku­ći, da­nas po­zna­toj kao „Ung­dom­shu­set‘‘. Pr­vo obi­lje­ža­va­nje da­na bi­lo je 18. mar­ta 1911. go­di­ne u Austri­ji, Nje­mač­koj , Švaj­car­skoj i Dan­skoj, dok su ga pra­ti­le mno­ge de­mon­stra­ci­je uz fe­mi­nist­ki­nje ši­rom Evro­pe. Kao me­đu­na­rod­ni dan že­na, Osmi mart (po pr­vi put tač­no od­re­đen da­tum), pri­hva­ćen je 1917. go­di­ne. Uje­di­nje­ne na­ci­je su od 1975. go­di­ne, ko­ju su pro­gla­si­le za Me­đu­na­rod­nu go­di­nu že­na i slu­žbe­no po­če­le obi­lje­ža­va­ti Me­đu­na­rod­ni dan že­na. Ma­lo isto­rij­skih po­da­ta­ka ni­je ni­kad na­od­met, ali da se ipak vra­tim na ovu na­šu, da­na­šnju „ša­re­nu la­žu’’. A ona ni­je ni­ma­lo ni cvjet­na, ni mi­ri­sna. Po­ku­ša­će da­nas mno­gi da nam ra­znim po­go­le­mim bu­ke­ti­ma za­ba­šu­re i za­ša­re­ne si­vu sva­ko­dne­vi­cu. Bez ijed­ne dru­ge ni­jan­se. Ni­je Osmi mart je­di­ni dan ka­da se to ra­di. Iz­mi­sli­li su raz­ne da­ne ne­če­ga. Sva­ki dan je sa­mo la­žna ma­ska sle­de­ćeg „ne­kog’’ da­na. Svi su oni na­kin­đu­re­ni i no­se ne­ka­kvo ve­li­ko slo­vo „D’’ . Ja sam, ipak, za one „obič­ne’’ ka­da ja ne­ko­me ne­što po­klo­nim, i ne­ko me­ni, sa­mo zbog to­ga, jer nam je ’’ta­ko do­šlo’’.
Pro­či­tah ovo i pre­kr­stih se: „Da­nas se u jed­noj op­šti­ni pri­pre­ma osmo­mar­tov­ski bal‘‘! Pra­vo da vam ka­žem ka­da bih (ne daj bo­že bi­la po­zva­na), ne bih zna­la za ko­ju bih se bal­sku ha­lji­nu od­lu­či­la. Mo­žda onu što sam „no­si­la’’ na dan za­lju­blje­nih’’? Par­don, na dan Sv. Tri­fu­na.
Utr­ki­va­će se tr­gov­ci ovog Osmog mar­ta da svo­jom „ve­li­ko­du­šno­šću’’ uči­ne že­na­ma je­di­ni dan u go­di­ni za­i­sta „po­seb­nim’’. Po­seb­no će bi­ti za­do­volj­ne nji­ho­ve ka­se. U tr­žnim cen­tri­ma (odav­no „bi­če­va­nim‘‘) na ras­po­la­ga­nju će bi­ti, uz 50 od­sto po­pu­sta, sa­vje­to­va­li­šte ka­ko na zdrav na­čin da do­đe­te do ide­al­ne tje­le­sne te­ži­ne. Ako to ne sa­zna­te BAŠ DA­NAS, va­šoj va­gi ne­ma po­mo­ći. Tu su, na­rav­no, i ne­iz­bje­žni fri­ze­ri, ma­ni­ki­ri, pe­di­ki­ri, šmin­ke­ri, ko­ji će vas u pe­ri­o­du od 15do 21sat bes­plat­no na­pir­li­ta­ti. Oni ko­ji za­ka­sne bi­će na­pir­li­ta­ni u po­la ci­je­ne. „Ve­li­ko­du­šnost i pa­žnja’’ pre­ma že­ni ovog je­di­nog da­na pro­sto za­sle­plju­ju! Fra­zu ko­ju ču­jem na ovaj ži­go­sa­ni dan i ko­ja gla­si „Že­ni tre­ba po­sve­ti­ti pa­žnju svih 365 da­na u go­di­ni, a ne sa­mo na ovaj dan‘‘- po­dr­ža­vam svom sna­gom. Ne za­to što njo­me bra­nim svoj stav, ili što sam (da­le­ko bi­lo) fe­mi­nist­ki­nja, već što je po­što­va­nje su­šti­na i po­en­ta sve­ga. Po­što­va­nje, ne sa­mo že­ne, već svih nas ko­ji smo tih 365 da­na upu­će­ni jed­ni na dru­ge. Ra­zu­mi­je­va­nje, uza­jam­na po­žr­tvo­va­nost, da­va­nje zna­ča­ja su­šti­ni. A su­šti­na je lju­bav.
Mo­ram na­po­me­nu­ti da je obi­lje­ža­va­nje po­je­di­nih da­tu­ma, kao svje­do­ka po­je­di­nih do­ga­đa­ja, ko­ji su svo­jim zna­ča­jem osta­vi­li pe­čat u raz­vo­ju ci­vi­li­za­ci­je, po­hval­no, bit­no i neo­p­hod­no. Na­ro­či­to ka­da se dr­ži­mo prin­ci­pa i zna­če­nja onog što obi­lje­ža­va­mo i na šta ču­va­mo sje­ća­nje. Ali, ne­moj­mo s tim iz­jed­na­ča­va­ti ovu da­na­šnju osmo­mar­tov­sku pa­ra­du ne­u­ku­sa i ki­ča i po­tro­šač­ke gro­zni­ce. Ko­mer­ci­ja­li­za­ci­ja Osmog mar­ta za­sje­nju­je hu­ma­nu na­mje­ru ne­ka­da­šnje že­ne da se iz­bo­ri za pra­va ko­ja joj pri­pa­da­ju. Da­na­šnja že­na, po­ne­se­na la­žnim sja­jem ko­ji joj nu­de re­kla­mo­žde­ri i po­tro­šač­ko dru­štvo, na ivi­ci je gu­blje­nja iden­ti­te­ta. Osmi mart je ide­a­lan sa­rad­nik nje­ne de­zor­jen­ti­sa­no­sti. La­žni, na­lic­ka­ni pre­va­rant. Pro­iz­vod bez uku­sa. Vje­štač­kog mi­ri­sa. Ne­u­po­tre­bljiv sle­de­ćeg da­na. Na­rav­no da su dru­štve­ni kon­tekst, po­li­tič­ke ak­tiv­no­sti, ste­pen raz­vi­je­no­sti dr­ža­ve, za­tim od­no­si me­đu po­lo­vi­ma i od­no­si mo­ći du­bo­ko uple­te­ni u sve, pa i u obi­lje­ža­va­nje ovog da­tu­ma. Umje­sto tog „fa­mo­znog’’ bu­ke­ta cvi­je­ća i po­klo­na ’’baš tog da­na’’, že­ni bi baš sva­kog da­na tre­ba­lo oda­va­ti pri­zna­nje za hra­bru bor­bu, do­pri­nos dru­štvu i sa­gle­da­ti je u svim nje­nim lje­po­ta­ma i ve­li­či­ni- u nje­noj nje­žno­sti i sna­zi. Ona je ta ko­ja je to za­slu­ži­la, jer je maj­ka, jer je osnov­na će­li­ja dru­štva.
Za­to, po­štuj­te se me­đu­sob­no. Vje­ruj­te jed­ni dru­gi­ma. Bo­ri­te se obo­stra­no za svo­ju lju­bav. Ne če­kaj­te Osmi mart da bi­ste či­ta­vu go­di­nu str­pa­li u taj je­dan dan. Za­pam­ti­te- že­na je u sva­kom da­nu. Ona je u sva­kom tre­nut­ku vječ­na. Ne­ka vam svi da­ni bu­du va­ši. Od ovog jed­nog ne­ma vaj­de. Ja se odav­no ne dru­žim s njim. Ni ja, ni moj bič. Jer Dan že­na je kič.(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek