Svi­jet u ko­jem da­nas ži­vi­mo či­ni nas po­ve­za­ni­jim s dru­gim lju­di­ma i dru­gim or­ga­ni­za­ci­ja­ma i aso­ci­ja­ci­ja­ma, ne­go što je to ra­ni­je bio slu­čaj. Efek­ti glo­ba­li­za­ci­je su, sva­ka­ko, ova­kvo sta­nje pri­mar­no pro­du­ko­va­li. To­ga sin­di­ka­ti mo­ra­ju bi­ti svje­sni, jer glo­bal­na per­spek­ti­va ot­kri­va či­nje­ni­cu da, uko­li­ko sa­vre­me­nost i tra­di­ci­ju ne sti­mu­li­še­mo, po­stup­ci iz­grad­nje bu­du­će sin­di­kal­ne mi­si­je mo­gu ima­ti po­sle­di­ce, po nas sa­me, a i po dru­ge – za­po­sle­ne.
Ma­da se glo­ba­li­za­ci­ja če­sto po­ve­zu­je s pro­mje­na­ma u okvi­ru ve­li­kih si­ste­ma, po­put tr­ži­šta i pro­iz­vod­nje, ona se osje­ća i na sin­di­kal­noj sce­ni, i ne po­sto­ji ta­mo ne­gdje van ži­vo­ta po­je­di­na­ca i sin­di­kal­nih struk­tu­ra. Sto­ga i ne ču­di ako se ka­že da je glo­ba­li­za­ci­ja iza­zva­la ili, naj­bla­že re­če­no, na­ja­vi­la tran­sfor­ma­ci­ju isto­vre­me­no u obla­sti ra­da i u obla­sti sin­di­kal­nog dje­lo­va­nja i or­ga­ni­zo­va­nja. Op­šte­po­zna­to je da je glo­ba­li­za­ci­ja s no­vom teh­no­lo­gi­jom pro­iz­vod­nje osta­vi­la ve­ći broj rad­ni­ka bez po­sla i bez vje­šti­na neo­p­hod­nih za ula­zak u no­vu teh­no­lo­gi­ju ra­da i zna­nja.
Sto­ga se mno­ge or­ga­ni­za­ci­je, pa i sin­di­ka­ti, na­la­ze pred iza­zo­vi­ma i mo­guć­no­sti­ma za ko­je su „sta­re or­ga­ni­za­ci­o­ne še­me“ i pro­ce­du­re dje­lo­va­nja, do­ne­kle, za­sta­re­le i ire­le­vant­ne. Či­tav spek­tar osnov­nih za­da­ta­ka, kao što su ko­mu­ni­ci­ra­nje s po­slo­dav­ci­ma, so­ci­jal­ni di­ja­log i ko­lek­tiv­no pre­go­va­ra­nje, do­ne­kle se mi­je­nja­ju, ako ne i u pot­pu­no­sti, za­hva­lju­ju­ći „no­voj teh­no­lo­gi­ji“ ko­ja pro­du­ku­je no­ve „ob­li­ke kor­po­ra­ci­ja“, i ti­me na­me­će i no­vi si­stem ko­lek­tiv­nog pre­go­va­ra­nja. Or­ga­ni­za­ci­je sin­di­ka­ta mo­ra­ju da bu­du svje­sne da no­ve „me­ga fi­nan­sij­ske“ i dru­ge pro­iz­vod­ne kor­po­ra­ci­je bi­va­ju lo­ci­ra­ne na dru­gim pro­sto­ri­ma. To sve na­me­će po­tre­bu da sin­di­kat 21. vi­je­ka se­be mo­ra shva­ti­ti kao post­mo­der­nu or­ga­ni­za­ci­ju.
Ako že­li­mo, a to mo­ra­mo, da sin­di­kat ‘’pro­fi­li­še­mo’’ kao mo­der­nu or­ga­ni­za­ci­ju ko­ja igra va­žnu ulo­gu u dru­štve­nom ži­vo­tu, on­da ga mo­ra­mo de­fi­ni­sa­ti kao udru­ži­va­nje za­po­sle­nih zbog ostva­ri­va­nja od­re­đe­nih ci­lje­va, či­ja or­ga­ni­zo­va­nost mo­ra ima­ti od­li­ke ko­je uti­ču na nje­no uspje­šno funk­ci­o­nal­no dje­lo­va­nje. Da­kle, sli­je­di ne­mi­nov­no una­pre­đe­nje so­ci­jal­nog di­ja­lo­ga i ko­lek­tiv­nog pre­go­va­ra­nja, od­no­sno raz­vi­ja­nje sop­stve­nog si­ste­ma rad­nih od­no­sa i so­ci­jal­nog di­ja­lo­ga, kao i ja­ča­nje po­ten­ci­ja­la po­li­tič­kog i fi­nan­sij­skog or­ga­ni­zo­va­nja, zna­ju­ći da je uspjeh „naj­kom­plek­sni­ja ide­ja“ od ko­je za­vi­si sna­ga sin­di­kal­ne or­ga­ni­za­ci­je. Vri­jed­no­sti sin­di­ka­ta, kao što su so­li­dar­nost i za­jed­nič­ko dje­lo­va­nje, i da­nas su mo­der­ne i neo­p­hod­ne, sa­mo što ih mo­ra­mo iz­no­va de­fi­ni­sa­ti u svi­je­tlu no­vih okol­no­sti. Neo­p­hod­no je prin­ci­pe sin­di­kal­nog ra­da prak­tič­no pri­la­go­di­ti okol­no­sti­ma ko­je vla­da­ju u sop­stve­noj dr­ža­vi i re­gi­o­nu i uči­ni­ti ih ko­ri­snim za po­sto­je­će okru­že­nje. To je mo­gu­će spro­ve­sti sa­mo iz­nu­tra, pri če­mu ide­je ko­je do­la­ze spo­lja mo­gu da po­mog­nu sa­mo uko­li­ko ne­ma­ju za cilj pro­sto ko­pi­ra­nje ne­kog mo­de­la.
Sa­da­šnje vri­je­me zah­ti­je­va vi­še sa­mo­i­ni­ci­ja­ti­ve i sa­dr­žaj­nih ak­tiv­no­sti u po­li­tič­kim di­sku­si­ja­ma, s vi­še kom­pe­tent­no­sti sin­di­kal­ne or­ga­ni­za­ci­je. Kom­pe­tent­nost i pro­dor­nost, tj. spo­sob­nost da se na­met­nu i iz­bo­re za svo­je in­te­re­se či­ni stu­bo­ve-oslon­ce kre­i­ra­nja bu­duć­no­sti sin­di­kal­nog po­kre­ta, uz osla­nja­nje na iz­vor­nu sin­di­kal­nu tra­di­ci­ju. Kre­i­ra­nje bu­duć­no­sti zna­či stva­ra­nje am­bi­jen­ta da sva­ki za­po­sle­ni tre­ba da ima pra­vo na za­šti­tu de­mo­krat­skog sin­di­ka­ta, i da po­sta­ne nje­gov član. Sa­vre­me­ni sin­di­ka­ti zna­ju da sa­mo eks­per­ti stva­ra­ju kom­pe­tent­nost, ka­ko iz­nu­tra ta­ko i iz­va­na. Sto­ga tre­nu­tak na­la­že što ve­će pri­su­stvo sin­di­ka­ta u svim obla­sti­ma, a po­seb­no evrop­skog si­ste­ma rad­nih od­no­sa s po­seb­nom pa­žnjom osa­vre­me­nji­va­nja so­ci­jal­nog di­ja­lo­ga i ko­lek­tiv­nog pre­go­va­ra­nja.
Či­ni nam se da so­ci­jal­ni di­ja­log tre­ba da u bu­duć­no­sti funk­ci­o­ni­še ta­ko da uti­če na sta­vo­ve uče­sni­ka, da pro­mo­vi­še pri­ja­telj­stvo, po­vje­re­nje, po­što­va­nje i sa­rad­nju. To je pro­ces stal­ne in­ter­ak­ci­je iz­me­đu so­ci­jal­nih part­ne­ra. Pod­jed­na­ko vred­nu­ju­ći su­bjek­tiv­ni (pro­fit) i objek­tiv­ni ka­pi­tal (rad­nu sna­gu).
Ko­lek­tiv­no pre­go­va­ra­nje tre­ba da funk­ci­o­ni­še kao in­sti­tut ra­di rje­ša­va­nja su­ko­ba in­te­re­sa, ve­za­no za pro­ble­ma­tič­na pi­ta­nja. To je pro­ces pre­go­vo­ra ko­jim se sti­že do ko­lek­tiv­nih ugo­vo­ra, a ko­ji mo­že do­ve­sti do kom­pro­mi­sa ko­ji od­ra­ža­va­ju pre­go­va­rač­ku moć uče­sni­ka. Je­di­no se ta­ko po­sti­že rav­no­te­ža in­te­re­sa.
I, na kra­ju, da ka­že­mo da se kre­i­ra­nje sin­di­kal­ne bu­duć­no­sti vi­di je­di­no kao sin­di­kat ko­ji že­li re­for­me, ko­ji je ne­za­vi­stan, ko­ji ima eg­zi­sten­ci­jal­ne ci­lje­ve i mi­si­ju pri­do­bi­ja­nja lju­di. Na­da­lje, to tre­ba da bu­de sin­di­kat či­jim od­lu­ka­ma je pret­ho­dio de­mo­krat­ski po­stu­pak, či­ji rad pra­ti tran­spa­rent­nost i efi­ka­snost, či­ja je pri­sut­nost naj­bo­lji put do čo­vje­ka, da­kle sin­di­kat usred dru­štva. Sin­di­kat tre­ćeg mi­le­ni­ju­ma tre­ba da ka­rak­te­ri­še rad bez ri­zi­ka po nje­ga, ko­ji će pri sva­kom iza­zo­vu ima­ti mje­ru tak­tič­no­sti, ne za­po­sta­vlja­ju­ći kla­sič­ne sin­di­kal­ne ak­ci­je. To bi bio sin­di­kat 21. vi­je­ka, ute­me­ljen na no­voj or­ga­ni­zo­va­no­sti, bez ‘’bi­ro­krat­skog ri­tu­a­li­zma’’ i ‘’ka­bi­net­skog na­či­na od­lu­či­va­nja’’ iza „traj­nih za­vje­sa“.
(Autor je pred­sjed­nik
Sin­di­ka­ta fi­nan­sij­skih
or­ga­ni­za­ci­ja Cr­ne Go­re)

Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić