Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Da... Po­sto­ji vi­še vr­sta lju­ba­vi. Naj­soč­ni­je su one ko­je vas erot­ski ukva­se... no, ujed­no su i naj­kvar­lji­vi­je. Ka­ko god da obr­neš, lju­bav iz­me­đu ro­di­te­lja i dje­ce osta­je sa­mo­do­volj­na, bez­u­slov­na, ne­u­po­re­di­va, auto­za­cje­lju­ju­ća, naj­div­ni­ja... jed­nom pri­li­kom smo se već po­za­ba­vi­li njo­me. Da­nas će­mo ma­lo da po­vu­če­mo za uši pri­ja­te­lje. Bez na­mje­re da za­tru­je­mo po­sto­je­ća ili da se kri­je­mo pred no­vim pri­ja­telj­stvi­ma. Či­sto da ka­že­mo ne­što što se obič­no ne iz­go­va­ra. Jer, taj vrt tre­ba na­li­va­ti s obje stra­ne. I na vri­je­me ki­da­ti ko­rov.
Pri­ja­telj­stvo pred­sta­vlja jed­nu od naj­pri­rod­ni­jih ka­te­go­ri­ja ve­zi­va­nja sa “slič­ni­ma”. Do­zvo­li­će­te da je ne­mo­gu­će na­ći iden­ti­čan ka­lup za svoj ka­rak­ter, ali vi­sok ni­vo er­go­nom­ske udob­no­sti s dru­ge stra­ne je ipak neo­p­ho­dan. Ne­što dru­ga­či­je od ostat­ka svi­je­ta i, u kraj­njem, svje­že mo­ra da vas po­ve­zu­je sa “pri­ja­telj­skom oso­bom”. Obič­no se ra­di o mi­mo­hod­nom šap­ta­ju slu­čaj­no za­sta­lih du­ša. Zna­či, lju­di se na­đu po žlje­bo­vi­ma is­pod ko­že. Kad pre­vo­ji me­đu so­bom na­leg­nu i po­re­ci klik­nu.
Če­sto su ti lju­di dra­go­cje­ni­ji od krv­nih srod­ni­ka. Nor­mal­no, jer su vam dra­gi baš na na­čin ko­ji po­sto­je.
Ipak, ja­vlja se s vre­me­na na vri­je­me iz­u­ze­tan vid po­na­ša­nja ko­ji umi­je da ugro­zi naj­div­ni­ja dru­že­nja. Ne znam da li ste ču­li za „mo­du­li­ra­nje ka­rak­te­ra”... a i da je­ste, po­ja­sni­ću.
Kao u bra­ku, i u pri­ja­telj­stvu po­sto­je oni ko­ji vo­le vi­še, vri­je­de vi­še, zna­čaj­ni­ji su. Vr­lo ohol pri­ro­dan po­re­dak - ali, je.em li ga, ta­ko je.
Pri­ja­telj­stvo sa se­bi na­lič­ni­ma div­no je i bez kon­flik­ta sve dok ona “sjaj­ni­ja” stra­na ima vi­še ob­zi­ra i do­pu­šta “ma­nje iz­u­zet­noj” da vo­di i no­si za­sta­vi­cu. Dok ste do bo­la skrom­ni, sve će po ta­kve “pri­ja­te­lje” da bu­de ka­ko tre­ba.
Vre­me­nom mo­du­li­ra­nje pre­la­zi prag to­le­ran­ci­je - jer bli­ski pri­ja­te­lji raz­vi­ja­ju uvje­re­nje da su va­žni­ji, zna­čaj­ni­ji i neo­p­hod­ni­ji (opet u od­no­su na onog ko­ji je “po­se­ban”). Mo­žda čak i pre­sta­nu da pri­mje­ću­ju da sva­ko­dnev­no be­re­te zvi­je­zde ili pe­ca­te mje­sec. Za njih će to bi­ti sa­svim obič­na ra­bo­ta ko­jom se vi “eto ba­vi­te”.
Ka­rak­te­ro­lo­gi­ja svih tih od­no­sa je do­pu­nje­na pra­zni­nom... uni­že­na stra­na je ona ko­ja “vri­je­di vi­še”, ali na­sta­vlja da slu­ša, pra­ti, i šu­ti. Mo­du­li­ra se i hi­je­rar­hi­ja u dru­ži­ni - ma­nje zna­ča­jan po­sta­je vo­đa čo­po­ra. Oba­ha­ti.
Ta­ko­đe, u po­stup­ku mo­du­li­ra­nja ka­rak­te­ra, ta­kvi pri­ja­te­lji će tra­ži­ti od vas da im bu­de­te dio ma­se, tap­šač nji­ho­vih uspje­ha i sla­va, i što je još go­re - po­sta­je­te spo­red­na ulo­ga u sop­stve­nom ži­vo­tu dok ste s nji­ma!
Sje­ćam se jed­nog po­ra­znog ak­si­o­ma - ta­kvim bli­skim pri­ja­te­lji­ma, sme­ta­će istin­ski i in­tim­no sva­ki vaš na­red­ni uspjeh ili ve­za. Ali će “na­sta­vi­ti da vas vo­le”?! Po­bo­gu, ka­ko je to uop­šte mo­gu­će ili do­pu­sti­vo!? Oče­ku­ju od vas da im bu­de­te po­dr­ška, ali ne i da ima­te svo­ja stre­mlje­nja. Oče­ku­ju da se pod­ra­zu­mi­je­va sve u ve­zi sa va­ma i da ne tre­ba mno­go tro­ši­ti pri­če na vas... Ma, oče­ku­ju da ste se do­sta na­di­sa­li va­zdu­ha.
Naj­go­ra stvar ko­ja kao fi­nal­na na­sta­je iz mo­du­li­ra­nja ka­rak­te­ra je stav da su vas “uobi­ča­ji­li”, i da ste nji­ho­ve opre­me stan­dard­na ru­bri­ka ili do­da­tak za ruk­sak.
Za­to se mno­ga bli­ska pri­ja­telj­stva ras­pad­nu i ne­sta­nu iz lek­si­ko­na... Vre­me­nom se rav­no­te­ža us­po­sta­vi, pa oni ko­ji ni­su bi­li svje­sni ko­ga su ima­li, ne­mi­nov­no po­sta­ju pra­zni i ra­nji­vi. Što je i nor­mal­no, kad je nji­ho­voj su­šti­ni do­pri­no­sio ne­ka­da­šnji čin dru­že­nja sa bo­lji­ma od se­be.
Pa­zi­te, ov­dje smo se po­za­ba­vi­li “do­brim” pri­ja­te­lji­ma. Ne lju­di­ma ko­ji su s na­mje­rom ma­li­ci­o­zni i pri­kri­ve­ni kao kur­ja­ci pod ru­nom “dru­ga­ra”. O ovoj dru­goj ka­te­go­ri­ji, valj­da, i ne tre­ba tro­ši­ti ri­je­či.
Sad ja pi­tam vas, ka­ko istin­skom pri­ja­te­lju do­gla­vi­ti da ni­ste nje­gov zmaj i da vas ne dr­ži ve­za­nog za no­gu? Da li uop­šte po­sto­je pri­ja­telj­stva gdje ne­ko na dru­že­nje ide u cr­no -bi­je­loj teh­ni­ci... ga­se­ći sve svo­je bo­je? Ka­ko re­ći da već znaš sve pje­sme, i da ti ne tre­ba lek­ci­ja iz slo­va?
Pla­šim se ni­ka­ko... bez ob­zi­ra na to što ne­ke po­ja­ve ima­ju li­jep mi­ris, ob­lik ili od­sjaj, bi­tan je ukus i tem­pe­ra­tu­ra. Ne­ma pri­ja­telj­stva u pla­sti­ka­ma ili si­li­ko­ni­ma.
Uvi­jek ustuk­ni­te i bje­ži­te iz re­la­ci­ja u ko­ji­ma va­še ime po­sta­je sa­mo ozna­ka.
(Autor je knji­žev­nik)