U sje­di­štu No­be­lo­vog ko­mi­te­ta u Oslu već se na­la­zi 276 pred­lo­ga za naj­pre­sti­žni­ju – ili onu o ko­joj se naj­vi­še ras­pra­vlja – od pet na­gra­da ko­je je svo­jim te­sta­men­tom čo­vje­čan­stvu za­vje­štao šved­ski in­du­stri­ja­lac iz 19. vi­je­ka Al­fred No­bel (1883– 1896.). Spi­sak no­mi­no­va­nih se ne ob­ja­vlju­je, ali se ne­ka od ime­na ko­ja su na nje­mu ipak zna­ju: pa­pa Fra­nja i Edvard Sno­u­den su naj­po­za­ti­ji po­je­din­ci, dok se me­đu in­sti­tu­ci­ja­ma na­vo­di da je pred­lo­že­na i „No­va­ja ga­ze­ta”, ru­ske no­vi­ne ko­je su kri­tič­ne pre­ma Pu­ti­nu.
Ko će od 276 ovo­go­di­šnjih kan­di­da­ta (ni­je re­kord: la­ni ih je bi­lo 278), me­đu ko­ji­ma je 227 lič­no­sti i 49 or­ga­ni­za­ci­ja, do­bi­ti ovu po­čast (ko­ja u nov­cu iz­no­si mi­li­on i po do­la­ra) zna­će se tek u ok­to­bru. A u me­đu­vre­me­nu, Nor­ve­ški ko­mi­tet je u ži­ži pu­bli­ci­te­ta sa­svim dru­ge vr­ste.
„Puč u Oslu”, je­dan je od mno­gih na­slo­va ko­ji su pro­šle ne­dje­lje skre­nu­li pa­žnju na do­ga­đaj u pe­to­čla­nom ti­je­lu ko­je ime­nu­je nor­ve­ški par­la­ment. Nje­gov pred­sjed­nik (od 1. ja­nu­a­ra 2009.) Tor­born Ja­gland, ni­je re­i­za­bran 3. mar­ta, ka­da se o to­me od­lu­či­va­lo, što se de­si­lo po pr­vi put. Ostao je član ko­mi­te­ta, ko­me je sa­da na če­lu nje­go­va do­ju­če­ra­šnja za­mje­ni­ca Ku­si Kul­man Fi­be.
Kao i obič­no u ova­kvim pri­li­ka­ma, od­la­ze­ći pred­sjed­nik je do­bio po­hva­le za svoj rad. Raz­lo­zi za­što ni­je ostao čel­nik ni­su iz­ni­je­ti, pa za­to mo­gu da bu­du sa­mo pred­met ana­li­za i na­ga­đa­nja. To ne zna­či da će Ja­gland (64), biv­ši pre­mi­jer i biv­ši šef nor­ve­ške di­plo­ma­ti­je, bi­ti ma­nje za­po­slen: on je i is­tak­nu­ti funk­ci­o­ner EU – ge­ne­ral­ni je se­kre­tar Sa­vje­ta Evro­pe, ta­ko­đe od 2009.
Čla­no­ve No­be­lo­vog ko­mi­te­ta za mir bi­ra nor­ve­ški par­la­ment, što zna­či da nje­gov sa­stav osli­ka­va par­tij­ski od­nos sna­ga. Li­je­vo kri­lo nor­ve­ške po­li­ti­ke, La­bu­ri­stič­ka par­ti­ja, iz­gu­bi­la je 2013. na iz­bo­ri­ma, pa ju je na vla­sti za­mi­je­ni­la ko­a­li­ci­ja na če­lu sa kon­zer­va­tiv­ci­ma, či­ji su pri­o­ri­te­ti, na­rav­no dru­ga­či­ji.
Me­đu tim pri­o­ri­te­ti­ma je i po­pra­vlja­nje od­no­sa s Ki­nom, u če­mu se tra­ži jed­no od ob­ja­šnje­nja za pro­mje­nu na če­lu No­be­lo­vog ko­mi­te­ta. Pod pred­sje­da­va­njem Ja­glan­da, na­gra­da za mir je 2010. do­di­je­lje­na Lju Sja­o­bou, ki­ne­skom po­li­tič­kom di­si­den­tu, „za do­pri­nos bor­bi za ljud­ska pra­va u Ki­ni”.
To je, na­rav­no, Pe­king dir­nu­lo u osje­tljiv ži­vac, ta od­lu­ka je ta­mo pro­gla­še­na „far­som” i do­ve­de­na u ve­zu sa nor­ve­škom spolj­nom po­li­ti­kom. U znak pro­te­sta, po­vu­čen je ki­ne­ski am­ba­sa­dor iz Osla, uki­nut bez­vi­zni re­žim i za­bra­njen uvoz lo­so­sa, zna­čaj­nog iz­vo­znog ar­ti­kla Nor­ve­ške.
Zva­nič­no, Ki­na ni­je im­pre­si­o­ni­ra­na smje­nom Tor­bor­na Ja­glan­da, ni­ti joj ne­što zna­či što je nje­go­va na­sled­ni­ca biv­ša li­der­ka Kon­zer­va­tiv­ne par­ti­je. Ona je, na­i­me, iz­ja­vi­la da je 2010. bi­la me­đu oni­ma ko­ji su zdu­šno gla­sa­li da na­gra­du do­bi­je Lju Sja­o­bo. A sem to­ga, vla­da u Oslu je na­či­ni­la ve­ći ustu­pak Pe­kin­gu ka­da je pro­šle go­di­ne ig­no­ri­sa­la po­sje­tu Da­laj La­me.
Mo­žda je, me­đu­tim, na­gra­da ki­ne­skom di­si­den­tu bi­la sa­mo kap ko­ja je pre­li­la ča­šu kad je ri­ječ o Ja­glan­du, pro­tiv či­jeg re­i­zbo­ra su gla­sa­la tri čla­na ko­mi­te­ta ko­ji po­ti­ču iz da­na­šnje vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je. Nje­mu se knji­ži i jed­na od naj­o­spo­ra­va­ni­jih mi­rov­nih na­gra­da, ona ko­ja je 2009. ”akon­ta­ci­o­no” do­di­je­lje­na ame­rič­kom pred­sjed­ni­ku Ba­ra­ku Oba­mi, sa­mo na osno­vu nje­go­vih go­vo­ra i pro­gra­ma, ko­ji su, isti­na, zvu­ča­li obe­ća­va­ju­će, ali su i da­nas, šest go­di­na ka­sni­je, da­le­ko od to­ga da bu­du ostva­re­ni.
Ja­gland je pred­sje­da­vao i ka­da je Ko­mi­tet 2012. na­gra­du do­di­je­lio Evrop­skoj uni­ji, ”zbog za­slu­ga u una­pre­đe­nju mi­ra, po­mi­re­nja i za­šti­te de­mo­kra­ti­je i ljud­skih pra­va u pro­te­klih še­zde­set go­di­na”, u mo­men­tu ka­da je pro­la­zi­la kroz te­šku eko­nom­sku, pa i po­li­tič­ku kri­zu. Ni­šta ma­nje kon­tro­ve­zan bio je i iz­bor iz 2013. – Or­ga­ni­za­ci­ja za za­bra­nu he­mij­skog na­o­ru­ža­nja, ”zbog ve­li­kog za­la­ga­nja” za nje­go­vo uni­šte­nje.
Mo­ra se, me­đu­tim, po­me­nu­ti da su na slič­na, pa i ve­ća, ospo­ra­va­nja na­i­la­zi­le na­gra­de za mir ko­je su do­dje­lji­va­li Ko­mi­te­ti za mir u či­ta­voj isto­ri­ji ove na­gra­de, pr­vi put do­di­je­lje­ne 1901. (do­bit­ni­ci su ta­da bi­li Žan An­ri Di­nan iz Švaj­car­ske, osni­vač Cr­ve­nog kr­sta i za­čet­nik Že­nev­ske kon­ven­ci­je i Fre­de­ri Pa­si, osni­vač Fran­cu­skog dru­štva za ar­bi­tra­žu me­đu na­ci­ja­ma).
Pr­va kon­tro­ver­za je iz­bi­la već 1906. go­di­ne ka­da je la­u­re­at po­stao ame­rič­ki pred­sjed­nik Te­o­dor Ru­zvelt, a naj­vi­še po­le­mi­ka bi­lo je 1973., ka­da je No­be­la za mir, za­jed­no sa vi­jet­nam­skim li­de­rom Le Duk To­om, do­bio Hen­ri Ki­sin­džer, u tom mo­men­tu šef ame­rič­ke di­plo­ma­ti­je. Pod­sje­ti­mo, me­đu na­gra­đe­ni­ma su bi­li i li­der PLO Ja­ser Ara­fat i biv­ši pot­pred­sjed­nik SAD Al Gor.
Da li će po­sle ”pu­ča u Oslu” No­be­lov ko­mi­tet bi­ti ”pi­to­mi­ji” i da le je sve u stva­ri bu­ra u ča­ši vo­de, vi­dje­će se na je­sen.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke’’)