M
o­že li se u 40 se­kun­di su­bli­mi­ra­ti va­si­on­sko ne­po­zna­va­nje svjet­skog in­ter­net fe­no­me­na, zna­nog kao „dru­štve­ne mre­že”? Mo­že.
Evo ka­ko je to de­fi­ni­sao pred­sjed­nik Sr­bi­je ma­ster To­mi­slav Ni­ko­lić: “Zna­te, dru­štve­ne mre­že slu­že za kri­ti­ku. Ja još ni­sam vi­dio dru­štve­ne mre­že, iz­u­zev or­ga­ni­zo­va­nih, ko­je bi hva­li­le. Čak i ove ko­je kri­ti­ku­ju su or­ga­ni­zo­va­ne. Po­što po­ne­kad sje­dim sa pri­ja­te­lji­ma i ka­žem: ‘’Haj­de da da­mo ne­gdje ne­ki ko­men­tar’’ i uop­šte ne mo­že­mo da do­bi­je­mo te­le­fon­ski kon­takt da se ka­že šta že­liš da ka­žeš“.
Ku­ku, cr­ni To­mo, pa i ako je od te­be, mno­go je! Čo­vjek za ko­ga je nje­gov kum, gu­ru i po­li­tič­ki otac Vo­ji­slav Še­šelj iz­ja­vio ka­ko ne umi­je na­ći ni zgra­du fa­kul­te­ta na ko­me je “ma­ste­ri­rao”, a ka­mo­li ne­što dru­go, uspio je sam se­be da pre­va­zi­đe.
I po­sli­je pr­vot­nog zgra­ža­va­nja, mo­gli bi­smo u par re­če­ni­ca pro­a­na­li­zi­ra­ti ovu bu­da­la­šti­nu.
To­mi­slav Ni­ko­lić, da se ra­zu­mi­je­mo, ni­je ni­ka­kav iz­u­ze­tak ka­da je po­i­ma­nje in­ter­net ha­bi­tu­sa u pi­ta­nju i nje­mu pri­ro­đe­nih dru­štve­nih mre­ža. Po­put sva­kog do­ma­ći­na u zlat­nim go­di­na­ma, sa­o­bra­ža­va on u svo­joj svi­je­sti ka­ko je ri­ječ o ne­kom fi­zič­kom mje­stu, ka­kvom baj­bu­ku, baj­ti­ci ili ga­ra­ži u ko­joj sje­de zli i uop­šte uzev, otrov­ni lju­di i po­va­zdan smi­šlja­ju sva­ko­ja­ke smi­ca­li­ce. Na tim, pret­po­sta­vi­će­mo, za­di­mlje­nim i me­mlji­vim mje­sti­ma, po či­ta­ve da­ne i no­ći se kri­ti­ku­je. E, sad, To­mi­ca ne­ka­ko do­ska­če toj mu­ci, pa kon­klu­zi­ra ka­ko po­sto­je i “or­ga­ni­zo­va­ne mre­že” ko­je hva­le. Da bi shva­ti­li ovaj ko­per­ni­kan­ski obrt u To­mi­noj gla­vi od neo­r­ga­ni­zo­va­nih hej­te­ra do or­ga­ni­zo­va­nih mre­ža, mo­ra­te zna­ti da Sr­bi­ja po­sje­du­je tre­nut­no po­naj­ja­ču bot-ar­mi­ju u re­gi­o­nu.
Bot voj­ni­ci, sje­di dva...
Ju­ni­or i pra­va per­ja­ni­ca vla­sti, Alek­san­dar Vu­čić, stvo­rio je bot voj­ni­ke u to­li­kom bro­ju da bi mu sva­ka za­pad­na slu­žba za saj­ber ra­to­va­nje po­za­vi­dje­la. Da­ka­ko, Ni­ko­lić pred­sjed­nik je čuo ne­kih de­set od­sto od ono­ga što zna sva­ki gra­đa­nin Sr­bi­je, a ra­zu­mio ne­što ma­nje od je­dan od­sto. Ali, taj je­dan po­sto­tak kri­stal­no ja­sno opi­su­je bot-mi­si­ju. To su “ta­mo ne­ki na­ši” ko­ji ne kri­ti­ku­ju, na­pro­tiv, od­go­va­ra­ju na kri­ti­ke i bra­ne nas ka­ko zna­ju i umi­ju od “ta­mo nji­ho­vih”. Krat­ko i je.itač­no. Po­zna­va­nje bo­to­va - Ni­ko­lić ma­ster To­mi­slav, sla­ba dvoj­či­ca.
Ha­lo, Fej­sbu­če, pre­spo­ji me...
Ovo za mre­že kao ta­kve još je ne­što ap­sol­vi­rao pred­sjed­nik Sr­bi­je, ali šta će­mo sa iz­ja­vom da on i pri­ja­te­lji po­ne­kad že­le osta­vi­ti ko­men­tar, ali ne mo­gu do­bi­ti te­le­fon­ski kon­takt?!
Za­mi­sli­mo pri­lič­no re­al­nu si­tu­a­ci­ju u ko­joj To­mi­slav sa or­ta­ci­ma uz do­ma­ću šlji­vo­vi­cu pa­bir­či is­pred mo­ni­to­ra šta je šta. Ne­ki na­pred­ni­ji kur­si­sta iz dru­štva, pret­po­sta­vi­mo da zna ko­ri­sti­ti mi­ša, ma­lo ta­sta­tu­re i iza­đe ko­jim ču­dom ta­ko na net.
E, sad, po­sta­vlja se pi­ta­nje dal’ je ve­se­lo dru­štvo po­go­di­lo na na­ki por­tal ili baš kon­kret­no na dru­štve­nu mre­žu. Još kon­kret­ni­je, dal’ ih je ne­ko ulo­go­vao na Tvi­ter ili Fej­sbuk ( autor ovo­ga tek­sta pod pri­jet­njom smr­ću, ne mo­že da iz­ma­đi­ja če­tvr­tu op­ci­ju).
Ovo sa “te­le­fo­ni­ra­njem dru­štve­nim mre­ža­ma’’ ima ne­ke bi­jed­ne lo­gi­ke, ako je ri­ječ o por­ta­li­ma. Mo­že bi­ti se To­mi­slav uvri­je­dio ko­men­ta­ri­ma ovih “neo­r­ga­ni­zo­va­nih”, pa zvao re­dak­ci­je, a ured­ni­ci i no­vi­na­ri, mi­sle­ći da ih ne­ko za­je­ba­va, ni­su pre­ku­ca­va­li Ni­ko­li­će­ve po­ru­ke u ru­bri­ku “ko­men­ta­ri”.
Ali, za Bo­ga mi­lo­ga, ko­ga li je pred­sjed­nik Sr­bi­je zvao na Fej­su ili Tvi­te­ru? Cu­ker­ber­ga, ne­ke su­per­ad­mi­ni­stra­to­re u Si­li­kon­skoj do­li­ni? Čla­no­ve po­je­di­nih FB gru­pa, po­je­din­ce, tvi­te­ra­še...? I pi­ta­nje svih pi­ta­nja, ka­ko je, ko­ji moj, te­le­fo­nom po­ku­šao da osta­vi po­ru­ku bi­lo ko­me, bi­lo ka­da?
Ovu tra­gi­ko­me­di­ju iz obla­sti hi­per­re­a­li­zma ži­vo­ta sa­vre­me­nog srp­skog se­lja­ka tre­ba ma­lo i uozbi­lji­ti.
To­mi­slav Ni­ko­lić, ko­li­ko god bio skraj­nut sa re­al­nih to­ko­va ci­vi­li­za­ci­je, ipak je pred­sjed­nik jed­ne evrop­ske dr­ža­ve. Ipak po­sje­du­je auto­ri­tet i eg­ze­ku­tiv­nost ko­jom bit­no mo­že od­re­di­ti li­mi­te jav­nih slo­bo­da. S ovim po­i­ma­njem vir­tu­el­ne re­al­no­sti, ti li­mi­ti i slo­bo­de su tu ne­gdje, na ni­vou pra­va sred­nje­vje­kov­nog kme­ta.
A, če­mu se mi smi­je­mo, si­nje ku­ka­vi­ce?
A, za­što je ovo sve pre­bit­no, osim što je pre­smi­je­šno? Pa za­to što Re­pu­bli­ka Srp­ska ide ko­rak is­pred To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća. Ta, na­še vla­sti su već usvo­ji­le Za­kon o jav­nom re­du i mi­ru, po ko­jem se in­ter­net i dru­štve­ne mre­že tre­ti­ra­ju kao se­o­ska pr­ći­ja u ko­joj se oku­plja­ju je­di­no i is­klju­či­vo de­struk­tiv­ne lo­le i be­kri­je, a ko­je ra­de uz onu stvar dr­ža­vi i vla­sti.
I za­to je naj­ne­o­zbilj­ni­je od sve­ga ismi­ja­va­ti To­mi­sla­va, dok ži­viš u mje­stu gdje se nje­go­vo na­ka­rad­no shva­ta­nje po­si­mu­la­re­nog svi­je­ta i te ka­ko za­kon­ski re­gu­li­še, ogra­ni­ča­va i sank­ci­o­ni­še.
wwwbu­ka.com

Autor: Dra­gan Bur­sać