Sr­bi­ja je do­bi­la vla­du u sjen­ci. Šan­se te vla­de su, po sve­mu su­de­ći, ma­nje ne­go mo­guć­nost de­mo­krat­ske opo­zi­ci­je u Cr­noj Go­ri da obo­ri auto­ri­tar­ni Đu­ka­no­vi­ćev re­žim. Ugled i uti­caj „vla­de u sjen­ci“, ko­ju je pri­je ne­ko­li­ko da­na na­ja­vio pred­sjed­nik De­mo­krat­ske stran­ke Bo­jan Paj­tić, mno­go su ma­nji od onog ko­ji već una­pri­jed ima na­ja­vlje­na pre­la­zna vla­da Cr­ne Go­re.
De­mo­krat­ska stran­ka je ovih da­na pro­sla­vi­la če­tvrt vi­je­ka po­sto­ja­nja. Za to vri­je­me ova po­li­tič­ka or­ga­ni­za­ci­ja pro­šla je bu­ran i čud­no­vat raz­voj. Na­sta­la kao je­di­na auten­tič­na na­sled­ni­ca De­mo­krat­ske stran­ke iz vre­me­na ju­go­slo­ven­ske mo­nar­hi­je. Stran­ke ko­ja je u se­bi, pak, sa­bra­la cje­lo­kup­nu ne­ra­di­kal­sku tra­di­ci­ju iz vre­me­na srp­ske no­vo­vje­kov­ne de­mo­kra­ti­je – li­be­ral­sku, na­pred­njač­ku, ‘’sa­mo­stal­sku’’, ‘’na­ci­o­nal­sku’’... U stran­ci su se, me­đu­tim, po­red sta­rih pro­tiv­ni­ka ko­mu­ni­stič­kog re­ži­ma - li­be­ra­la i pa­tri­o­ta, ka­kvi su bi­li Bo­ri­slav Pe­kić, Ni­ko­la Mi­lo­še­vić, Ko­sta Ča­vo­ški, oku­pi­li i sled­be­ni­ci re­form­skih ko­mu­ni­stič­kih stru­ja... Ovi dru­gi, na če­lu sa Dra­go­lju­bom Mi­ću­no­vi­ćem, od po­čet­ka su pre­vla­da­li. Pr­vih go­di­na uglav­nom ne­u­tral­ni iz­me­đu so­ci­ja­li­stič­kog re­ži­ma i na­ci­o­na­li­stič­ke opo­zi­ci­je, u vri­je­me Đin­đi­će­vog stra­nač­kog tri­jum­fa 1993. za cilj su ima­li da stu­pe u so­ci­ja­li­stič­ku vla­du i re­žim iz­mi­je­ne iz­nu­tra i od­o­zgo... Tek tri go­di­ne po­sli­je ovog ne­u­spje­ha stran­ka je u sa­ve­zu sa osta­lom opo­zi­ci­jom po­bi­je­di­la na lo­kal­nim iz­bo­ri­ma, a Đin­đić je po­stao pr­vi de­mo­krat­ski gra­do­na­čel­nik Be­o­gra­da od 1941. go­di­ne. Usko­ro su re­žim i po­hle­pa sa­ve­zni­ka po­di­je­li­li de­mo­krat­sku ko­a­li­ci­ju i DS se na­šao u sta­tu­su van­par­la­men­tar­ne stran­ke. Pre­ži­vio je bom­bar­do­va­nje i jav­no ostra­ko­va­nje od stra­ne re­ži­ma i nje­go­ve pro­pa­gan­de. Iako ne­po­pu­la­ran, DS je bio naj­or­ga­ni­zo­va­ni­ja opo­zi­ci­o­na stran­ka u Sr­bi­ji. Po lo­gi­ci stva­ri, po­stao je te­melj po­bjed­nič­ke ko­a­li­ci­je DOS. Đin­đić je po­stao pr­vi re­form­ski pre­mi­jer. Nje­go­va vla­da do­ni­je­la je mno­ge do­bre od­lu­ke, ali je bi­la ka­bi­net kom­pro­mi­sa. U se­bič­noj i, da­nas vi­di­mo, ne­na­čel­noj bor­bi unu­tar DOS-a sa­ma je po­ste­pe­no de­sta­bi­li­zo­va­na i kom­pro­mi­to­va­na. Po­sle Đin­đi­će­ve po­gi­bi­je, DS je pr­vi put istin­ski pre­u­ze­la vlast, ali se nje­na oli­gar­hi­ja ta­ko ne­pro­mi­šlje­no i po­hlep­no za­ca­ri­la da je do kra­ja go­di­ne pro­pa­la na iz­bo­ri­ma. Unu­tra­šnja sna­ga DS-a do­ka­za­na je ka­da je naj­per­spek­tiv­ni­ji po­li­ti­čar stran­ke Bo­ris Ta­dić iza­bran za no­si­o­ca li­ste i po­tom za nje­nog pred­sjed­ni­ka. Za sa­mo po­la go­di­ne stran­ka se vra­ti­la na vlast nje­go­vim iz­bo­rom za pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve. Ipak, tre­ba­lo je tri go­di­ne da uđe u vla­du. Ta­kvu od­lu­ku ru­ko­vo­di­lo je uvje­re­nje o ve­ćem zna­ča­ju od onog ko­ji bi stran­ka ima­la da je ušla u vla­du pre­ma lo­šim iz­bor­nim re­zul­ta­ti­ma iz 2003., ali i po­tre­ba da iz­bjeg­ne od­go­vor­nost za oče­ki­va­ni ne­u­spjeh po­pu­lar­ne, a do­ka­za­no ne­u­spje­šne po­li­ti­ke oču­va­nja su­ve­re­ni­te­ta na Ko­so­vu i za­jed­nič­ke dr­ža­ve... U toj igri DS je po­bi­je­di­la uz po­moć SAD i EU. Ipak, vla­da DS od 2008. do 2012. su­o­či­la se s broj­nim te­ško­ća­ma. Ne­ke od njih su bi­le objek­tiv­ne i oče­ki­va­ne, ma­da su je iz­ne­na­di­le – Svjet­ska eko­nom­ska kri­za i ko­nač­no oti­ma­nje sje­ver­nog Ko­so­va. Ne­ke su, pak, bi­le su­bjek­tiv­ne - bez­i­dej­nost, ne­do­sta­tak sva­kog pro­gra­ma, „evro­ma­ni­ja“, ko­ru­mi­ra­nost, par­ti­zan­stvo... Ta­kva stran­ka i njen sa­mo­za­lju­blje­ni vo­đa omo­gu­ći­li su da naj­štet­ni­ja po­li­tič­ka stran­ka u isto­ri­ji srp­skog na­ro­da – Srp­ska ra­di­kal­na – mir­no pro­mi­je­ni ko­žu i za sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na us­pi­je da ih po­bi­je­di i po­li­tič­ki mar­gi­na­li­zu­je. Od 2012. do da­nas DS je sa 25 od­sto po­dr­ške pa­la na isto­rij­ski mi­ni­mum, ka­kav ni­je ima­la ni za vri­je­me na­pa­da NA­TO-a na Sr­bi­ju. Da­nas se is­tra­ži­va­či jav­nog mnje­nja bo­re oko to­ga da li da joj u svo­jim prog­no­za­ma pri­pi­šu 2,5 ili 7,5 od­sto na­rod­ne po­dr­ške. To­kom pro­te­klih go­di­na DS je lu­tao. Ni­su smje­li da kri­ti­ku­ju vla­din pro­gram, bu­du­ći da ga ni sa­mi ne­ma­ju. Ko­rup­ci­ju ni­su mo­gli da kri­ti­ku­ju, jer su ih op­te­re­ći­va­li vla­sti­ti ne­za­ko­ni­ti re­po­vi i unu­tra­šnji spo­ro­vi. Na če­lu stran­ke smi­je­ni­la su se tro­ji­ca pred­sjed­ni­ka. Sa­da­šnji, Bo­jan Paj­tić, stran­ku je umi­rio i de­mo­bi­li­sao. Po­sve­tio se Ala­di AP Voj­vo­di­ne, gdje ni­je taj­na da je za­šti­ćen od SAD i SR Nje­mač­ke i gdje bi usko­ro mo­gao da za­poč­ne ne­de­mo­krat­sko ot­cje­plje­nje po cr­no­gor­skom mo­de­lu. U od­no­su na Ta­di­ća i Đi­la­sa, nje­go­ve pret­hod­ni­ke, Paj­tić go­to­vo i da ni­je na­pa­dan od vla­da­ju­ćih me­di­ja. To go­vo­ri o za­šti­ti ko­ju uži­va, a iz­u­ze­tak je je­di­no ka­da Paj­tić na­stu­pi kao po­li­ti­čar na na­ci­o­nal­nom ni­vou. Sa­da je pred­sta­vio vla­du u sjen­ci. Vla­da u sjen­ci ima 15 mi­ni­star­sta­va, ka­že bi­la bi jef­ti­ni­ja od re­pu­blič­ke, ali ne spo­mi­nje da li bi ra­di­la sla­bo kao što ra­de Vla­da ili Skup­šti­na AP Voj­vo­di­ne? U vla­di u sjen­ci De­mo­krat­ske stran­ke sve su po­zna­ta stra­nač­ka li­ca, po­mi­je­ša­na sa ne­ko­li­ko ano­ni­mu­sa i me­dij­ski atrak­tiv­nom, ali ad­mi­ni­stra­tiv­ni ne­is­ku­snom spor­tist­ki­njom Na­đom Higl i mi­ni­star­kom kul­tu­re Je­le­nom Ba­la­še­vić - po­zna­ti­jom po to­me či­ja je kćer­ka ne­go po to­me šta je kao pro­fe­sor­ka knji­žev­no­sti ili re­di­telj­ka, u svoj­stvu sa­vjet­ni­ce u vla­di APV, uči­ni­la za za­šti­tu ži­vot­ne sre­di­ne...
De­mo­krat­ska stran­ka će vje­ro­vat­no op­sta­ti. U ne­koj bu­du­ćoj ko­a­li­ci­ji do­ći će po­no­vo do uti­ca­ja i vje­ro­vat­no vla­sti, čak i ako Bo­jan Paj­tić od SR Nje­mač­ke do­bi­je re­pu­bli­ku ili ne­za­vi­snost za svoj pre­čan­ski fe­ud. DS je sud­bi­na pre­po­zna­tlji­vog di­je­la sred­njeg i vi­šeg slo­ja Sr­ba iz Sr­bi­je. Do­sa­dan, bli­jed, ne­u­vjer­ljiv, pre­po­ten­tan... DS je ta­kav za­to što je ta­kav nje­gov ti­pi­čan bi­rač. Ipak, vla­da u sjen­ci je­dan je od ve­li­kih po­li­tič­kih, a mo­žda čak i mar­ke­tin­ških pro­ma­ša­ja.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić