Sva je stvar u to­me - da li pi­sac ima ne­ku svo­ju for­mu­lu ili ne­ma? I, ako je ima, ka­kvu i ko­li­ku moć ima?
Da­nas je čo­vjek već na­u­čio da ri­ječ „moć“ zna­čenj­ski po­ve­zu­je sa vla­šću ili nov­cem. A „moć“ u je­zi­ku kao da je od­gur­nu­ta u mi­to­lo­ški pro­stor. To jest, opet po ne­koj ubr­za­noj de­gra­da­ci­ji te­melj­nog smi­sla - u pro­stor, fik­ci­je.
Pro­šle go­di­ne, ne­gdje u ovo do­ba, bo­ra­ve­ći u Mo­skvi, do­šla mi je vi­jest da se upo­ko­jio pje­snik Mo­mir Voj­vo­dić. Pri­zna­jem, ta me vi­jest „drm­nu­la“ vi­še ne­go što sam oče­ki­vao od se­be. Ali, kao unu­tra­šnji pro­tiv­u­dar od­mah sam za­čuo ro­mor nje­go­vog je­zi­ka, usme­nog, brit­kog, po­slo­vič­nog, ne­za­u­sta­vlji­vog. Kao da je po­če­la da te­če Mo­ra­ča po­red me­ne, za­su­ta Mo­mi­ro­vim ka­ža­ma. Ču­ju se nje­go­vi sti­ho­vi, po­vi­ci, uz­vi­ci, okre­ti, smi­jeh, gro­hot, ko­jim sam se­be ohra­bru­je, uz pri­jet­nje ne­kom zem­nom la­ži­bo­gu, ko­ga hit­no tre­ba de­tro­ni­sa­ti, jer u na­ro­du si­je la­ži i utva­re.
Po­mi­slim, ovo je do­bar znak za Mo­mi­ro­vu du­šu, jer on je sa­da osta­vio pe­ro i har­ti­ju, smi­rio se za­u­vi­jek, ali, nje­gov je­zik i du­ša su usta­li. Njih smrt ni­je usmr­ti­la.
Ka­že mi se – Mo­mir je bio do­šao do ne­ke svo­je for­mu­le (pje­snič­kog) je­zi­ka, ko­ja sad sa­ma od se­be pro­iz­vo­di no­vi go­vor, no­ve bra­vu­ro­zne okre­te i pa­ra­dok­se.
S dru­ge stra­ne, ka­že mi glas – Mo­mir je znao da pri­ča, i ka­da se ne­ma šta pri­ča­ti. To je već ne­u­god­no upo­zo­re­nje, i po­ku­ša­vam da se iz­ba­vim od sum­nji. Pa ka­žem - on je imao šta da pri­ča, i ka­da dru­gi ni­je­su ima­li šta da pri­ča­ju. Ali, kad sum­nja ho­će do dna da za­gor­ča, ka­že mi se - pri­čao je i kad ni­je imao šta da ka­že?
Već bi ima­li raz­lo­ga da u po­moć po­zo­ve­mo Haj­de­ge­ra i nje­go­ve pa­ra­dok­se o nečemu i ni­če­mu. Za­što je sad „ne­što“, a ne „ni­šta“ pi­ta se Mi­sli­lac, ka­da će to „ne­što“, već sju­tra bi­ti „ni­šta“? Mo­že li da nas spa­si „ne­što“ od „ni­šta“? Ni­je da­le­ko Haj­de­ger od na­še na­rod­ne mu­dro­sti, i onih bi­stro­u­ma ko­ji su pro­cje­nji­va­li - ima li u tom go­vo­ru „ne­što“, ili sa­mo ma­sla je­zi­kom, a ne­ma šta da ka­že. No opet da se vra­ti­mo Mo­mi­ru, kao na­sled­ni­ku na­rod­nog bi­stro­u­ma i ver­bal­nih eks­plo­zi­ja. On je oči­to umio da pro­iz­vo­di „ne­što“ (sti­ho­ve, pri­ču), i kad ni­je bi­lo stvar­nih pod­sti­ca­ja (ra­lo­ga) za to. Ali, mo­gao je da „pro­iz­vo­di“ i ka­da ni­je bi­lo vid­nih raz­lo­ga za to, jer se ne­gdje, ne­ka­ko, i do­ne­kle, uhva­tio za onaj Raz­log ko­ji uvi­jek ima raz­lo­ge.
Eto, otu­da nje­gov go­vor ko­ji ne pre­sta­je, jer ne pre­sta­ju raz­lo­zi ri­je­či, i ka­da ov­dje sve iz­gu­bi raz­lo­ge. Osje­ćao je da nje­gov na­rod gu­bi raz­lo­ge za po­sto­ja­nje, jer gu­be te­melj, i Lov­ćen, i Ko­so­vo, za­to je i nje­go­va hi­per­tro­fi­ra­na re­či­tost, naj­če­šće pri­ča­na ni­kom, bi­la ne­ka od­bra­na od pra­zni­ne, ko­ja je na­ra­sta­la kao Pro­kle­ti­je.
U ni­skoj du­hov­noj stvar­no­sti svog na­ro­da, zi­da­ju­ći me­đu vu­ka ma­ni­to­ga Ko­so­vom i Lov­će­nom, pre­po­zna­vao je se­be je­di­no u Ko­sov­cu Jo­va­nu. Zi­dao je pje­snič­ke zi­da­ni­ce po jed­nom ka­lu­pu, mi­sle­ći da sam ka­lup mo­že da odr­ži pje­smu i pje­sni­ka? Ali, umio je Mo­mir, dok je još bio pun sna­ge i ču­da, da i ka­lu­pe ras­ka­lu­pi, i po­gle­da unu­tra, u sa­mi iz­vor pje­sme, oda­kle, ne sa­mo ri­je­či, ne­go vje­či­ta du­ša pro­gle­da­va.Ta­kva mu je pje­sma, „Gre­šni­ca Je­li­ca“, ko­ja vi­še go­vo­ri o du­ši, ne­go svo ka­no­ni­zo­va­no mu­dro­slo­vlje: ‘’U tr­nji­šte ovo zva­no Ča­kli; Od cr­kve su ovaj gr­ob od­ma­kli; Da je da­lje od gro­blja gre­šni­ca; Ja­gli­ki­na li­je­pa Je­li­ca; Ski­nu­še je jed­ne zo­re ra­ne; Sa vi­šnje­ve ras­cvje­ta­le gra­ne; U ze­mlju je taj­nu od­ni­je­la; Sa ko­jim je mom­kom za­ni­je­la; Ko­li­ka je gre­šni­ca Je­li­ca; Iz gro­ba joj ni­če lju­bi­či­ca; Za­lu­du sam vi­kao na po­pa; da je ča­sno u ol­tar uko­pa An­đeo je – brek­nu mi pop Mi­ka; Pa ne­ka je da­lje od gre­šni­ka’’.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ