Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić


Pri isto­rij­skom iz­bo­ru da li smo za pra­dav­nu (du­kljan­sku) pro­šlost ili za ne­ku dru­gu, ta­ko­đe dav­nu, bi­ra se iz­me­đu Sci­le i Ha­rib­de.
Za­što da­nas mno­gi ka­žu da ne­ma­ju za ko­ga da gla­sa­ju i ti­me pro­du­ža­va­ju ago­ni­ju na­met­nu­tu od stra­ne klep­to­krat­ske vla­sti? Da li je iz­bor za mi­sle­će lju­de ne­mo­guć i da li nji­ho­vo „bu­ri­dan­sko“ neo­pre­dje­lje­nje ide na ru­ku vla­sti? Ko ma­lo gle­da na du­ge sta­ze ne pri­pa­da stru­ja­ma ko­je su u op­ci­ji. Iz­me­đu re­li­gi­o­zne de­sni­ce i de­sni­ce pri­vi­le­go­va­nih pa­tri­o­ta po­sto­ji za­jed­nič­ki imenilac – a to je de­sni­ca (i pa­tri­o­ti­zam).
Da­le­ka, evrop­ska lje­vi­ca je u su­šti­ni de­ma­go­ška, ali su nje­ni zdra­vi za­go­vor­ni­ci pra­vi in­te­lek­tu­al­ci. Šta je pra­vo, a šta kri­vo od­re­đu­je kul­tu­ro­lo­ški i pro­stor­ni mo­me­nat. Ov­dje je pra­vo – ili ma­lo­gra­đan­sko – ili po­pu­li­stič­ko. Na jed­noj stra­ni ima­mo pri­zna­te pa­tri­o­te, a na dru­goj ne­pri­zna­te. (Ina­če za pa­tri­o­ti­zam de­fi­ni­ci­ja je da je to si­to za sve i sva­šta – naj­ek­splo­a­ti­sa­ni­ja ka­te­go­ri­ja).
Gdje se u sve­mu to­me na­la­zi gra­đa­nin? Nje­mu se pru­ža­ju dvi­je op­ci­je: da zvi­ždi i bu­de izvi­ždan ili da na­pu­sti ne­mo­gu­ći iz­bor i da se ne­gdje dru­go osje­ća kao stra­nac. Mi smo mo­žda je­di­ni na ovom pro­sto­ru ko­ji ni­su or­ga­ni­zo­va­ni kao gra­đa­ni. To je vje­ro­vat­no za­to što nam je kul­tu­ra na ta­ko ni­skom ni­vou. Naj­ve­će kul­tur­ne na­gra­de do­bi­ja­ju po­slu­šni ili na dru­goj stra­ni oni ko­ji su pret­pla­će­ni na na­gra­de (ti­pa – uči­ni mi da ti uči­nim).
Kle­ri­ka­li­zam se ja­vlja (sa svo­jim pa­tri­o­ti­zmom) kao al­ter­na­ti­va ma­lo­gra­đan­skom pa­tri­o­ti­zmu. Ovaj dru­gi sa svim pri­vi­le­gi­ja­ma – čak i u tre­nu­ci­ma sa­hra­ne svo­jih čla­no­va, a dru­gi isto ta­ko sa svo­jim po­ča­sti­ma. Vlast zna da ova­kvim vr­sta­ma pri­vi­le­gi­ja, i jed­nih i dru­gih, dr­ži gra­đan­ske gla­sa­če na ap­sti­nen­ci­ji.
Je­dan pro­fe­sor – pred­stav­nik opo­zi­ci­je re­če da je on je­di­na al­ter­na­ti­va ova­kvoj vla­sti. Pro­fe­sor je za­bo­ra­vio da po­red ma­lo­gra­đa­na po­sto­ji i gra­đan­ski kor­pus – ne­pre­po­zna­tljiv i sta­vljen u sjen­ku. On se ne bo­ri da oni iza­đu iz sjen­ke – već za ma­gič­nu vlast. Mi pr­vo tre­ba da ra­di­mo na ja­ča­nju gra­đan­ske svi­je­sti i hra­bro­sti, a gle­da­ju­ći isto­ri­ju to nam ni­je baš od­red­ni­ca. Bez gra­đan­ske kla­se ne mo­že­mo ima­ti evrop­ske vri­jed­no­sti, ma­kar ušli eks­pre­sno u Evro­pu.
S ova­kvom al­ter­na­ti­vom pro­mje­na ne­će bi­ti su­štin­ska, a kul­tu­ra bi pa­la još na ni­že gra­ne (ako ima kud ni­že).
Ako bi se tra­žio iz­laz, gra­đa­ni bi se mo­ra­li uje­di­ni­ti u ci­lju do­bi­ja­nja pra­ve al­ter­na­ti­ve vla­sti. Pred­la­žem da se na in­ter­ne­tu for­mi­ra gra­đan­ska stru­ja ko­ja bi pri­je sve­ga tre­ba­lo da uklju­či apo­li­tič­nu omla­di­nu. Mo­žda još sve ni­je iz­gu­blje­no.