- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Vo­lim igru. I onu na sport­skom te­re­nu, kao i onu lju­bav­nu. Vo­lim i da za­ple­šem, a i u ko­lu sam ra­do vi­đen gost. Pje­sma i igra su od­u­vi­jek bi­le mu­zi­ka i du­še i sr­ca. Zna­ju do­bri zvu­ci da raz­ga­le, da osvje­že i da vra­te osmi­jeh na li­ce. Na­šem ti­je­lu i te ka­ko pri­ja­ju opu­šta­ju­ći i ve­se­li to­no­vi. Čak i ona sev­da­lin­ska sje­ta, obo­je­na mi­ri­som tu­ge, zna do­bro da uz­dr­ma i raz­dr­ma na­ša osje­ća­nja.
Ali šta je ono što me opet pod­sti­če da re­a­gu­jem, i da i ovog pu­ta za­mah­nem bi­čem? Pret­po­sta­vlja­te da je to ni­že­ra­zred­na igra­ri­ja, ta, ka­ko sam je na­zva­la u ne­kom od pret­hod­nih tek­sto­va, bu­ka pro­sta­klu­ka. Jer, ka­ko mo­že nor­ma­lan čo­vjek dru­ga­či­je na­zva­ti ono op­šte ra­su­lo, onaj pri­mi­tiv­ni ja­va­šluk ko­ji nam usred dra­gog i sve­tog Bo­ži­ća pri­re­đu­ju ,,Pa­ro­vi’’ i osta­li ri­ja­li­ti ,,igra­či’’. Opet će, mo­žda, ne­ko re­ći da je tre­ba­lo da pre­ba­cim pro­gram na dru­gi ka­nal, ali kao svje­sno, ra­zum­no i pri­je sve­ga mo­ral­no bi­će, čo­vjek je du­žan da po­gle­da ka­kvim se uža­snim pri­mi­ti­vi­zmom ba­vi ovaj pri­zem­ni svi­jet. Du­žan je da re­a­gu­je, da kri­ti­ku­je, da opo­mi­nje, jer sa­mo ta­ko mo­že ne­što da se pro­mi­je­ni, ili bar da po­ku­ša da uka­že na taj jad i mo­ral­nu bi­je­du ko­ji nas okru­žu­ju.
Da se ve­li­ki Nje­goš mo­že po­mo­li­ti na ta ki­če­raj­ska i ku­kav­na ri­ja­li­ti vra­ta, ne bi znao šta ga je sna­šlo. Ka­ko bi se sa­mo za­sti­dio pred ru­ljom ko­ja ne­ma po­što­va­nja pre­ma onoj nje­go­voj: ,,Ne­ma da­na bez oči­njeg vi­da ni­ti pra­ve sla­ve bez Bo­ži­ća’’. Smr­klo bi mu se nad tom pro­va­li­jom ne­u­ku­sa i raz­u­zda­nog pri­mi­ti­vi­zma. Ta go­mi­la ne­ka­kvih ,,pa­ro­va’’ (još uvi­jek ne znam što ih ta­ko ,,pre­kr­sti­še’’) de­fi­ni­tiv­no je sli­ka kom­plet­nog da­na­šnjeg dru­štva. Mo­že ne­ki po­je­di­nac da mi za­mje­ri i ka­že da sam pre­na­gli­la, ali ja sto­jim čvr­sto iza svog sta­va. Sto­jim, jer ži­vim u dru­štvu ko­je nam ta­ko ola­ko i, bo­lje re­ći, ba­ha­to i agre­siv­no po­tu­ra ono blju­ta­vo i ne­u­ku­sno.
Dok se ve­li­ki i sta­me­ni Bo­žić pra­znu­je, i dok svi­je­tle pra­vo­slav­ni hra­mo­vi, go­mi­la po­lu­go­lih, po­lu­pi­sme­nih i po­lu­pi­ja­nih ,,pa­ro­va’’ ima udar­ni ter­min na te­le­vi­zi­ji. Si­stem ko­ji vo­di ra­ču­na o kul­tu­ri i mo­ral­noj tra­di­ci­ji svog dru­štva ni­ka­ko ne mo­gu i ne­ću da po­sma­tram kao zdrav. Opa­sno se su­no­vra­tio i za­gli­bio u op­štu kri­zu mo­ra­la. Mi­sao ko­jom je Fok­ner po­go­dio pra­vo u cen­tar ,,Po­sto­je mno­ge re­li­gi­je, ali je sa­mo je­dan mo­ral’’, ovoj ras­pu­šte­noj ple­ja­di ,,Pa­ro­va’’ ne do­pi­re do svi­je­sti, jer svi­jest se ra­đa u mo­ral­nom i hu­ma­nom dru­štvu. Iz­vi­nja­vam se re­li­gi­ji ko­ju uple­toh ta­mo gdje joj ni­je mje­sto, ali se jed­no­stav­no mo­ram su­o­či­ti sa su­šti­nom, sa­da ne sa­mo pro­ble­ma, već za­huk­ta­log i opa­snog ne­mo­ra­la.
Kul­mi­na­ci­ja ,,bo­žić­nih’’ pa­ro­va bi­la je ka­da su mo­je uši slu­ša­le o ne­ka­kvim abor­tu­si­ma i osta­lim skr­na­vlje­nji­ma sve­ga što se du­hov­nim mo­ra zva­ti. Pa­ro­vi, ta mje­ša­vi­na sva­ka­kvih sor­ti, i te ka­ko uda­ra­ju i po na­šem dže­pu. Pla­ća­mo de­be­lo te ,,upa­re­ne’’ ko­ji su svje­sno upe­re­ni ka na­šim i fi­zič­kim i du­hov­nim ka­sa­ma. Ne­ma na­ma po­mo­ći, dok ve­ći­na ću­ti i pre­pu­šta se go­mi­li blju­ta­vog, pro­stač­kog i pri­mi­tiv­nog.
Za­to, dra­gi mo­ji, po­bu­ni­te se, po­gle­daj­te ri­ja­li­ti­je, ali da bi­ste ih kri­ti­ko­va­li, ne za­tva­raj­te ni oči ni usta pred ta­kvi­ma. Na­đi­mo na­čin da iza­đu iz svih ekra­na na­šeg dru­štva. Ja že­lim, ho­ću i mo­ram. I ja i moj bič. Jer ,,pa­ro­vi’’ i osta­li ri­ja­li­ti su tru­li kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)