U 2016. go­di­ni u Nik­ši­ću po pi­ta­nju opo­rav­ka pri­vre­de go­to­vo da ni­je ni­šta ura­đe­no. Na­sta­vi­lo se sa po­ku­ša­ji­ma pro­da­je imo­vi­ne ne­ko­li­ko pred­u­ze­ća u ko­ja je uve­den ste­čaj, ni­je otvo­ren ni­je­dan no­vi pro­iz­vod­ni po­gon, a od sta­rih i uga­še­nih pred­u­ze­ća sa ra­dom se po­če­lo je­di­no u „Me­tal­cu”. Imo­vi­nu tog pred­u­ze­ća, za 330 hi­lja­da eura, u ste­čaj­nom po­stup­ku ku­pi­la je če­ška fir­ma „Ter­mo­hem”. Če­si su, što je ka­da je nik­šić­ka pri­vre­da u pi­ta­nju za­i­sta iz­ne­na­đe­nje, imo­vi­nu od­mah pla­ti­li i pri­je mje­sec po­če­li pr­o­iz­vod­nju, za­po­sli­li 55 rad­ni­ka, a za oko 120 biv­ših me­ta­la­ca do­bro­volj­no su pri­hva­ti­li da is­pla­te oko 900 hi­lja­da eura po­tra­ži­va­nja ko­je im je ostao du­žan biv­ši po­slo­da­vac Ni­ko­la Fu­run­džić.
Grad ko­ji je pri­je ne­pu­nih dva­de­set go­di­na u pro­iz­vod­nji imao 18,5 hi­lja­da rad­ni­ka, da­nas ih ima sve­ga oko 700, ali svi stra­hu­ju za svo­ja rad­na mje­sta jer ni dr­ža­va, a ni sin­di­ka­ti ne šti­te nji­ho­ve in­te­re­se. Pi­ta­nje je, kaže biv­ši pred­sjed­nik sin­di­ka­ta nik­šić­ke Že­lje­za­re i li­der Rad­nič­ke par­ti­je Jan­ko Vu­či­nić, do ka­da će i po­sto­je­će sta­nje tra­ja­ti jer vlast vi­še ne­ma me­ha­ni­za­ma da spa­sa­va svo­je fo­te­lje tje­ra­njem rad­ni­ka u pen­zi­ju. Ina­če, za pro­te­klih se­dam go­di­na iz ne­ko­li­ko fir­mi, a po­naj­vi­še iz Že­lje­za­re i Rud­ni­ka bok­si­ta, pen­zi­o­ni­sa­no je vi­še od tri hi­lja­de rad­ni­ka.
– Rad­ni­ci su pre­pu­šte­ni sa­mi se­bi, jer ih dr­ža­va ne šti­ti, a sin­di­ka­ti ne­ma­ju vi­še sna­gu kao ne­ka­da. Umje­sto da kre­ne u oštar ob­ra­čun sa po­slo­dav­ci­ma, od­no­sno stra­te­škim part­ne­ri­ma ko­je su do­vo­di­li u nik­šić­ke fir­me, vlast se od­lu­či­la da sa­ču­va so­ci­jal­ni mir ta­ko što će rad­ni­ke pen­zi­o­ni­sa­ti – ka­zao je Vu­či­nić.
Gre­ške iz ne ta­ko dav­ne pro­šlo­sti po­no­vo se pra­ve, jer po­slo­dav­ci na­sta­vlja­ju da iz pred­u­ze­ća gra­da iz­vla­če pro­fit, a rad­ni­ci su im, po ri­je­či­ma Vu­či­ni­ća, kao ro­bo­vi ko­ji ne smi­ju da za­tra­že ni osnov­no pra­vo, po­put go­di­šnjeg od­mo­ra. Kao pri­mjer on je na­veo Že­lje­za­ru „To­šče­lik”, či­ji vla­sni­ci vi­še i ne po­mi­nju obe­ća­nje iz 2012. go­di­ne ka­da su pre­u­ze­li imo­vi­nu ne­ka­da­šnjeg gi­gan­ta ko­ju su pla­ti­li 15, 1 mi­li­on eura.
– Obe­ća­li su go­di­šnju pro­iz­vod­nju od oko 400 hi­lja­da to­na, go­di­šnji obrt od po­la mi­li­jar­de eura i upo­sle­nje oko 500 rad­ni­ka. Da­nas je u toj fa­bri­ci na plat­nom spi­sku je od 200-300 rad­ni­ka, a fir­ma se bu­kval­no i sa­mo odr­ža­va u ži­vo­tu jer, pre­ma mo­jim po­da­ci­ma, po­slu­ju sa ve­li­kim gu­bi­ci­ma i škar­tom u pro­iz­vod­nji. Pla­šim se da po­slo­dav­ci­ma ta fa­bri­ka slu­ži ne­ke sa­svim dru­ge svr­he, ali to po­sto­je­ću vlast oči­gled­no i ne za­ni­ma, a rad­ni­ci zbog stra­ha od gu­bit­ka po­sla ću­te – is­ta­kao je on.
Umje­sto in­du­stri­je, po če­mu je Nik­šić bio pre­po­znat, da­nas je u tom gra­du naj­ve­ći po­slo­da­vac Op­šti­na ko­ja sa svo­jim jav­nim pred­u­ze­ći­ma i usta­no­va­ma ima vi­še od 800 za­po­sle­nih, a lo­kal­no Udru­že­nje pen­zi­o­ne­ra bro­ji oko 15,5 hi­lja­da čla­no­va. Po­čet­kom 2016. nik­šić­ki Bi­ro ra­da na evi­den­ci­ji ne­za­po­sle­nih imao je oko 5,3 hi­lja­de li­ca, a ne­ko­li­ko hi­lja­da Nik­ši­ća­na ko­ri­sni­ci su so­ci­jal­ne po­mo­ći. Ti po­da­ci, sma­tra Ra­di­sav Ja­u­ko­vić, biv­ši sin­di­ka­lac Me­tal­ca, do­volj­no go­vo­re o so­ci­jal­noj i pri­vred­noj sli­ci biv­šeg in­du­strij­skog cen­tra. – U Nik­ši­ću ne­ma vi­še ni sin­di­kal­ne ni rad­nič­ke sna­ge ko­ja bi se su­prot­sta­vi­la bez­na­đu. Sve su pri­li­ke da će se Nik­ši­ća­ni i da­lje sa­mo sa sje­tom sje­ća­ti „Žu­te gre­de” ku­da su pred­vo­di­li ko­lo­nu ne­za­do­volj­nih da smi­je­ne ta­da­šnju vlast. Sa­da će­mo iz­gle­da bi­ti pri­nu­đe­ni da slu­ša­mo ono šta Vla­da Du­ška Mar­ko­vi­ća na­re­đu­je, a da se ne smi­je­mo oku­pi­ti na uli­ci da se su­prot­sta­vi­mo. Već su po­če­li su­ro­vo da su ob­ra­ču­na­va­ju sa naj­si­ro­ma­šni­ji­ma, a o rad­ni­ci­ma da i ne go­vo­ri­mo, ali se pla­šim da je sve to sa­mo po­če­tak, glav­no tek sli­je­di – is­ta­kao je Ja­u­ko­vić.
Nik­šić­ki pen­zi­o­ne­ri već go­di­na­ma su je­di­ni ko­ji od svo­jih pri­ma­nja ka­ko-ta­ko mo­gu iz­dr­ža­va­ti po­ro­di­ce, pa on sma­tra da je bo­lje bi­ti „pri­pad­nik tre­ćeg do­ba” ne­go rad­nik.
– Za­po­sle­ni u Nik­ši­ću, a i u ci­je­loj Cr­noj Go­ri, kon­stant­no ži­ve u stra­hu ho­će li do­bi­ti pla­tu, ho­će li im po­slo­da­vac upla­ti­ti staž, ra­de po 10-12 sa­ti dnev­no, bez od­mo­ra i ika­kvih dru­gih pra­va – re­kao je Ja­u­ko­vić.
Ka­ko „Žu­ta gre­da”, ta­ko i će i sva­ki dru­gi iole ma­sov­ni­ji pro­test rad­nič­ke kla­se u gra­du pod Tre­bje­som osta­ti sa­mo u sje­ća­nji­ma. Pro­šla go­di­na za­po­če­la je krat­kom „bor­bom” rad­ni­ka Rud­ni­ka bok­si­ta ko­ji su od no­vog vla­sni­ka, kom­pa­ni­je Uni­prom me­ta­li, vla­sni­ka Ve­se­li­na Pe­jo­vi­ća, tra­ži­li ve­će ru­dar­ske pla­te i ve­ći broj za­po­sle­nih. Usli­je­di­li su pro­te­sti pen­zi­o­ni­sa­nih rad­ni­ka te fir­me ko­ji su šest go­di­na če­ka­li upla­tu sta­ža da bi ste­kli traj­ne pen­zi­je. Fir­ma ko­ja je do 2009. go­di­ne na plat­nom spi­sku ima­la 1.270 rad­ni­ka, da­nas za­po­šlja­va oko 150 ru­da­ra. Pen­zi­o­ner Bok­si­ta Mu­jo Mu­ra­to­vić na­gla­ša­va da upr­kos na­ja­va­ma vla­sti i no­vog vla­sni­ka te fir­me, ipak ne vi­di nje­nu svi­je­tlu bu­duć­nost.
– Bok­si­ti zva­nič­no vi­še ne po­sto­je, jer fir­ma ima no­vo ime „Uni­prom me­ta­li”. Zva­nič­no je pro­ci­je­nje­no da na ko­po­vi­ma Rud­ni­ka ima 20 mi­li­o­na to­na ru­de ko­ja je is­pi­ta­na, i to je za 25 go­di­na so­lid­nog ra­da, ali ni­jesm si­gu­ran, s ob­zi­rom na tre­nut­nu si­tu­a­ci­ju ka­kvi su pla­no­vi no­vog vla­sni­ka. Vo­lio bih da u Bok­si­ti­ma bu­de sve ka­ko tre­ba, ali za­sad ni­je ona­ko ka­ko se na­ja­vlji­va­lo – sma­tra Mu­ra­to­vić.
Bez pu­nog ra­da u Bok­si­ti­ma i Že­lje­za­ri, na­gla­sio je on, Nik­ši­ću ne­ma eko­nom­skog oprav­ka jer su te dvi­je fir­me bi­le stub raz­vo­ja, a i funk­ci­o­ni­sa­nja svih osta­lih bez ob­zi­ra ko­jom su se dje­lat­no­šću ba­vi­le. Po­sto­je­ća si­tu­a­ci­ja, sma­tra Mu­ra­to­vić, go­di­na­ma grad „dr­ži” na sa­mom vr­hu si­ro­ma­šnih, a „čud­no je da na­rod i da­lje ću­ti i tr­pi”.
– Pri­mjet­ni su ve­li­ki eg­zi­sten­ci­jal­ni pro­ble­mi, ali su Nik­ši­ća­ni, ni sam ne znam ka­ko, opu­šte­ni iako im je ju­tro da­le­ko go­re od ve­če­ri – ka­zao je Mu­ra­to­vić.
Kom­pa­ni­ja Uni­prom me­ta­li imo­vi­nom Bok­si­ta ras­po­la­že od sep­tem­bra 2015. go­di­ne, ka­da su Pri­vred­nom su­du tre­ba­li da pla­te 5,39 mi­li­o­na eura. Me­đu­tim, do­bi­li su mo­guć­nost, ali se ne zna od ko­ga i po kom osno­vu, da to iz­mi­re u ra­ta­ma, a do 26. de­cem­bra, 15 mje­se­ci od pre­u­zi­ma­nja pred­u­ze­ća ni­je­su iz­mi­ri­li cje­lo­ku­pan iz­nos.
B.Bra­šnjo


Sin­di­kal­ci na mar­gi­na­ma

Da bi po­slo­dav­ci u Nik­ši­ću raz­bi­li rad­nič­ko je­din­stvo pr­vo su kre­nu­li na vo­đe Sin­di­ka­ta, a pr­vi ko­ji je zbog to­gaa ostao bez po­sla bio je upra­vo Vu­či­nić u Že­lje­za­ri „To­šče­lik”. Slič­no se ove go­di­ne de­si­lo Kr­stu Đu­ri­či­ću, pred­sjed­ni­ku Sin­di­ka­ta „Ja­vor­ka MB”, za či­jim rad­nim an­ga­žo­va­njem u toj fa­bri­ci je iz­ne­na­da pre­sta­la po­tre­ba kra­jem ok­to­bra. Pred­sjed­ni­ca Sin­di­ka­ta Ko­ni kon­fek­ci­je Mi­li­ja­na No­vo­sel me­đu ri­jet­kim je rad­ni­ci­ma u toj fir­mi ko­ja ni­ka­ko da ostva­ri pra­vo na pen­zi­ju i to ne bi­lo ko­ju, ne­go mi­ni­mal­nu od oko 100 eura. Od 40 šnaj­der­ki Ko­ni­ja ve­ći­na ih je u 2016. ostva­ri­la pen­zi­ju ili na­kna­du kao maj­ke sa tro­je i vi­še dje­ce. Fir­ma je u ste­ča­ju od 2012. go­di­ne, a Vla­da, da bi umi­ri­la šnaj­der­ke, po­zaj­mi­la je ste­čaj­noj upra­vi pred­u­ze­ća oko 225 hi­lja­da eura da im is­pla­ti za­o­sta­le pla­te i upla­ti staž ko­je je tre­ba­lo da iz­mi­ri biv­ši po­slo­da­vac Pan­to Vu­ču­ro­vić.
„Ja­vo­rak MB” na­kon ste­ča­ja ko­ji je tra­jao ne­ko­li­ko mje­se­ci po­no­vo je pre­pu­šten vla­sni­ku Bran­ku Mić­ko­vi­ću ko­ji od sre­di­ne 2015. u fa­bri­ci re­a­li­zu­je plan re­or­ga­ni­za­ci­je, a ste­čaj je sam uveo zbog ne­iz­mi­re­nih oba­ve­za, uglav­nom kre­dit­nih pre­ma ban­ka­ma. Do par­la­men­tar­nih iz­bo­ra u „Ja­vor­ku” se na­ja­vlji­vo upo­sle­nje oko 100 rad­ni­ka, ali tre­nut­no u toj fa­bri­ci ra­di sve­ga dva­de­se­tak dr­vo­pre­ra­đi­va­ča od ko­jih je po­lo­vi­na pen­zi­o­ni­sa­nih.


ZIG­MU „slo­mi­li” lič­ni in­te­re­si

Za­vod za gra­đe­vin­ske ma­te­ri­ja­le, ge­o­teh­ni­ku i he­mij­ske ana­li­ze (ZIG­MA) u ste­ča­ju je od no­vem­bra 2015, od ka­da je oko 30 rad­ni­ka na Bi­rou ra­da. To je je­di­no pred­u­ze­će u Cr­noj Go­ri, osno­va­no pri­je 60 go­di­na za pro­jek­to­va­nje ge­o­lo­ških is­tra­ži­va­nja iz obla­sti hi­dro­ge­o­lo­gi­je, ge­o­teh­ni­ke i in­že­njer­ske, is­tra­ži­va­nje iz obla­sti hi­dro­ge­o­lo­gi­je, ge­o­teh­ni­ke i in­že­njer­ske ge­o­lo­gi­je, te i is­tra­ži­va­nja le­ži­šta mi­ne­ral­nih si­ro­vi­na, bu­še­nja bu­na­ra. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, nik­šić­ka pri­vat­na fir­ma „Bast” ot­ku­pi­la je na ber­zi ve­ćin­ski pa­ket ak­ci­ja i on­da je kre­nuo su­no­vrat, a do ta­da je ZIG­MA bi­lje­ži­la sa­mo po­zi­tiv­ne bi­lan­se. Sre­di­nom pro­šle „Bast” pro­da­je svo­je ak­ci­je dru­gi­ma, a je­dan od tri naj­ve­ća ak­ci­o­na­ra Bo­ži­dar Vu­či­nić uvo­di ste­čaj. Biv­ši rad­nik Mi­li­sav Mi­lja­nić is­ti­če ka­ko ni­ko od njih ni­je mo­gao da vje­ru­je ka­ko je pred­u­ze­će od­jed­nom do­šlo do ko­lap­sa.
– U pi­ta­nju su, oči­gled­no, lič­ni in­te­re­si, ali mi rad­ni­ci tu ni­šta ne mo­že­mo da uči­ni­mo jer dr­ža­va do­zvo­lja­va sve što se tre­nut­no od ZIG­ME ra­di. Imo­vi­na se ogla­ša­va na pro­da­ju, bi­će ras­par­ča­na, a ko zna ho­će­mo li mo­ći na­pla­ti­ti na­ših dva­na­est za­o­sta­lih pla­ta i rad­ni staž. Dje­cu su mi osta­vi­li bez hlje­ba jer ne ra­di­mo ni ja ni su­pru­ga, i ne po­ma­žu tu­žbe i po­tvr­đe­ni do­ka­zi na su­du da sam ra­dio i pla­te za­ra­dio – ka­zao je Mi­lja­nić.
Ako se u Nik­ši­ću već ne mo­že „pro­jek­to­va­ti, is­tra­ži­va­ti i bu­na­ri bu­ši­ti”, pi­ta­nje je za­što ne mo­že da ra­di Mlje­ka­ra „Ni­ka” či­ji dio imo­vi­ne iz ste­ča­ja je pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci ku­pio Nik­ši­ća­nin Ta­di­ja Šlju­kić, ali pro­iz­vod­nju još uvi­jek ni­je po­kre­nuo. U mlje­ka­ri je zbog ste­ča­ja bez po­sla osta­lo vi­še od 70 rad­ni­ka ko­ji su iz­gle­da bi­li pri­vi­le­go­va­ni kod biv­šeg mi­ni­stra po­ljo­pri­vre­de Pe­tra Iva­no­vi­ća ko­ji im je iz svog re­so­ra upla­tio oko 180 hi­lja­da eura da bi im bi­la is­pla­će­na du­go­va­nja iz ste­ča­ja ko­je je osta­vio biv­ši vla­snik fa­bri­ke Alek­san­dar Bo­žo­vić.