Pra­zna ša­ka se naj­lak­še sti­sne u pe­sni­cu, a uli­ce cr­no­gor­skih gra­do­va to­kom pro­šle go­di­ne, ko­je su bi­le pu­ne rad­ni­ka ko­ji su pro­te­sti­ma po­ku­ša­va­li da ostva­re svo­ja pra­va na ot­prem­ni­ne, za­o­sta­le za­ra­de i po­ve­zi­va­nje rad­nog sta­ža, naj­bo­lje po­tvr­đu­je tu iz­re­ku. Umje­sto mir­nog pen­zi­o­ner­skog ži­vo­ta, biv­ši rad­ni­ci ne­ka­da uspje­šnih fa­bri­ka i pri­vred­nih gi­ga­na­ta mo­ra­ju na taj na­čin da se bo­re za ono što im po Usta­vu i za­ko­ni­ma dr­ža­ve pri­pa­da.
Me­đu­tim, ve­ći­na njih je pro­šle go­di­ne vo­di­la bor­bu sa vje­tre­nja­ča­ma. Umje­sto nov­ca, ko­ji ih po za­ko­nu sle­du­je, do njih su sti­za­la pra­zna obe­ća­nja, ali či­nje­ni­ca je da obe­ća­nja ne hra­ne fa­mi­li­je, ne pu­ne fri­ži­de­re, ne pla­ća­ju stru­ju.
Za­štit­ni zna­ko­vi dr­ža­ve – gra­đe­vin­ske ma­ši­ne iz „Ra­do­ja Da­ki­ća”, ko­mo­de i or­ma­ri sa lo­gom „Mar­ka Ra­do­vi­ća”, fri­ži­de­ri iz „Obo­da”, ci­pe­le iz „Ko­šu­te” , ma­sli­no­vo ulje iz Pri­mor­ke – da­nas su isto­ri­ja. Na mje­sti­ma tih fa­bri­ka su ru­i­ne ko­je pod­sje­ća­ju da se u Cr­noj Go­ri ne­ka­da ra­di­lo i od ra­da ži­vje­lo. Me­đu­tim, ka­ko ka­žu rad­ni­ci, to je bi­lo pri­je do­la­ska DPS-a na vlast. Pri­je njih se ra­di­lo i od po­šte­nog ra­da ži­vje­lo. Pri­je njih se gra­di­lo, a ne ru­ši­lo. Pri­je njih su uli­ce bi­le pu­ne kad se sla­vi­lo a ne kad se štraj­ko­va­lo. Pri­je njih su se pra­zni­ci če­ka­li uz bo­ga­te tr­pe­ze, a da­nas biv­ši rad­ni­ci po­ru­ču­ju da je nji­ho­va tr­pe­za pra­zna i da je ona svje­dok sa­da­šnjeg ži­vo­ta u dr­ža­vi.
Iz Rad­nič­ke par­ti­je po­ru­ču­ju da pra­vi pro­te­sti i re­vol­ti rad­ni­ka tek pred­sto­je.
– Oni ko­ji su 30 i ku­sur go­di­na ra­di­li po fa­bri­ka­ma, osta­vlja­li ži­vot i naj­bo­lje go­di­ne bo­re­ći se za bo­lji ži­vot. Od nji­ho­vog nov­ca, od nji­ho­vih ot­prem­ni­na ko­je im se du­gu­ju, od za­o­sta­lih za­ra­da, da­nas taj­ku­ni DPS-a ži­ve kao kra­lje­vi, vo­ze auto­mo­bi­le od ne­ko­li­ko sto­ti­na hi­lja­da, pro­vo­de se na eg­zo­tič­nim de­sti­na­ci­ja­ma, dok će po­je­di­ni rad­ni­ci No­vu go­di­nu če­ka­ti u mra­ku jer ne­ma­ju oda­kle da pla­te stru­ju. To do­ma­ću vlast oči­gled­no ne bri­ne. Njih bri­nu sa­mo bje­lo­svjet­ski taj­ku­ni ko­ji­ma pro­da­ju pred­u­ze­ća za smi­je­šne ci­je­ne, dok rad­nič­ku si­ro­ti­nju osta­vlja­ju na uli­ci da gla­du­je. Za­to će rad­ni­ci od­go­vo­ri­ti ma­sov­nim pro­te­sti­ma i štraj­ko­vi­ma u 2017. i sva­koj na­red­noj go­di­ni dok kri­mi­nal­na vlast ko­ja je opljač­ka­la po­šte­ne gra­đa­ne ne po­sta­ne pro­šlost – ka­za­li su za „Dan” iz Rad­nič­ke par­ti­je.
Go­di­nu za na­ma obi­lje­žio je i naj­go­ri mo­gu­ći epi­log za biv­še rad­ni­ke i po­vje­ri­o­ce ne­ka­da ču­ve­ne pod­go­rič­ke fa­bri­ke „Ra­do­je Da­kić”, ko­ja ne pro­iz­vo­di već de­ce­ni­ju. Umje­sto da ko­nač­no do­bi­ju 77 za­ra­da ko­je po osno­vu pra­vo­sna­žnih sud­skih pre­su­da po­tra­žu­ju već de­ce­ni­ju, u fa­bri­ku je uve­den ste­čaj što zna­či da rad­ni­ci ne­će mo­ći da ostva­re ono što im po za­ko­nu pri­pa­da, od­no­sno ne­će do­bi­ti ni dio od pla­ta.
Još jed­nu No­vu go­di­nu biv­ši rad­ni­ci ne­ka­da naj­u­spje­šni­je fa­bri­ke do­če­ka­će is­pred pra­znih tr­pe­za, pra­znič­na at­mos­fe­ra i eufo­ri­ja za­o­i­bi­ći će 1.800 po­ro­di­ca ko­je zbog ne­bri­ge dr­ža­ve je­dva sa­sta­vlja­ju kraj s kra­jem. Oni ne­ma­ju raz­lo­ga za sla­vlje.
Pre­ma ri­je­či­ma pred­sjed­ni­ka ko­or­di­na­ci­o­nog od­bo­ra po­vje­ri­la­ca fa­bri­ke Mi­la­na Vuk­če­vi­ća ste­čaj je za rad­ni­ke naj­go­ri mo­gu­ći sce­na­rio. On ka­že da tu oči­gled­no ni­je­su či­sta po­sla, te da ni­je is­klju­če­no da se ste­čaj uvo­di ka­ko bi ne­ki od do­ma­ćih taj­ku­na do­bio ze­mlji­šte tog pred­u­ze­ća.
– Rad­ni­ci ne­ma­ju vi­še na ko­ga da se oslo­ne. Oče­ki­va­li su da dr­ža­va ne­će do­zvo­li­ti da se sa­da, ka­da po­sto­ji od­re­đen broj ku­pa­ca za ze­mlji­šte, uve­de ste­čaj, ali to su do­zvo­li­li. Pre­ko 400 rad­ni­ka „Ra­do­ja Da­ki­ća” je to­kom de­ce­nij­ske bor­be za svo­ja pra­va pre­mi­nu­lo ne do­če­kav­ši prav­du, a sve su pri­li­ke da prav­du u ovom slu­ča­ju ni­ko ne­će do­če­ka­ti – re­kao je Vuk­če­vić.
Dok se na mje­stu fa­bri­ke „Mar­ko Ra­do­vić” da­nas gra­de tr­žni cen­tri, pre­ko 250 rad­ni­ka tog pred­u­ze­ća već osam go­di­na če­ka ot­prem­ni­nu.
– Ni­ko­ga ne za­ni­ma što smo mi glad­ni i što ni­je­smo do­bi­li ono što nam po za­ko­nu sle­du­je. Od na­ših pa­ra po­je­di­ni di­rek­to­ri će da zi­mu­ju i da ša­lju po­ro­di­ce na pu­to­va­nja, a mi ne­ma­mo da se pre­hra­ni­mo – re­kao je Želj­ko Gru­ji­čić iz NVO „Mar­ko Ra­do­vić”.
Ni rad­ni­ci ce­tinj­ske „Ko­šu­te” ni­je­su u bo­ljem po­lo­ža­ju. Nji­ho­ve pra­znič­ne že­lje iste su kao i pro­šle go­di­ne ka­da su No­vu go­di­nu če­­kali is­pred zgra­de Op­šti­ne Ce­ti­nje, mo­le­ći za ono što je nji­ho­vo. Po­sled­nju pla­tu rad­ni­ci uga­še­nog ce­tinj­skog pred­u­ze­ća pri­mi­li su pri­je tač­no 20 go­di­na.
– Sa­mo na­ma ni­je da­to ono što je na­še, sa­mo mi ni­je­smo do­bi­li ot­prem­ni­ne, ni­ti nam je po­ve­zan rad­ni staž, a du­gu­ju nam se i za­ra­de. Ni­ko iz vla­sti da okre­ne gla­vu na nas da nam po­mog­ne, da is­pu­ne ono što su dav­no obe­ća­li. Do­zvo­lja­va­ ju nam da pro­vo­di­mo pra­zni­ke pred pra­znom tr­pe­zom, do­zvo­lja­va­ju nam da gla­du­je­mo, da mr­zne­mo na uli­ci sva­kog da­na. Ka­kva je to dr­ža­va ko­ja ne ma­ri za svo­je gra­đa­ne, i to za one ko­ji su po­šte­no ra­di­li i za­ra­đi­va­li – po­ru­či­la je pred­stav­nik od­bo­ra rad­ni­ka Di­ja­na Vu­jo­vić.
I rad­ni­ci ne­ka­da­šnjeg pri­vred­nog gi­gan­ta Obod, za ko­ji je biv­ši pre­mi­jer Mi­lo Đu­ka­no­vić u je­ku jed­ne iz­bor­ne kam­pa­nje re­kao da je no­si­lac pri­vre­de ci­je­le Cr­ne Go­re, i da ga ne­ma, po­no­vo bi ga gra­di­li, ima­ju sa­mo jed­nu no­vo­go­di­šnju že­lju – da im se da no­vac iz stam­be­nog fon­da, ot­prem­ni­ne i da im se po­ve­že rad­ni sta­ža. Da­nas je od to­ga gi­gan­ta, ko­ji je za­po­šlja­vao pre­ko če­ti­ri hi­lja­de rad­ni­ka, osta­la sa­mo ru­i­na i obes­pra­vlje­ni rad­ni­ci ko­ji ža­le za vre­me­nom ka­da su mo­gli od svog ra­de da ži­ve i hra­ne po­ro­di­ce.
– Ne­ka­da ni­je bi­lo ku­će u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji da ni­je ima­la ma­kar je­dan Obo­dov pro­iz­vod, a da­nas su rad­ni­ci ko­ji su pro­iz­vo­di­li ta ču­da bu­kval­no glad­ni. Sa ga­še­njem Obo­da uga­si­lo se Ce­ti­nje, ne­ma vi­še pri­vre­de, ne­ma rad­ni­ka ko­ji je­dva če­ka­ju da stig­nu na po­sao, ne­ma fa­bri­ka, ne­ma ni­šta. Za če­tvrt vi­je­ka DPS je opu­sto­šio pre­sto­ni­cu – is­ta­kli su biv­ši rad­ni­ci Obo­da. BO­JA­NA MA­RAŠ


Du­gu­ju 110 pla­ta

Rad­ni­ci­ma gra­đe­vin­skog pred­u­ze­ća „Go­ri­ca”, ko­ji su se u vi­še na­vra­ta oku­plja­li is­pred nad­le­žnih in­sti­tu­ci­ja, du­gu­je se čak sto pla­ta. Nji­ma za­ra­de ni­je­su is­pla­ći­va­ne od 2002. do 2012. go­di­ne, a Pri­vred­ni sud je tri pu­ta po­tvr­đi­vao da je Glav­ni grad ne­za­ko­ni­to uzur­pi­rao 25 hi­lja­da kva­dra­ta ze­mlji­šta te fa­bri­ke na Za­bje­lu. Pre­ko 200 rad­ni­ka ne­ka­da iz­u­zet­no uspje­šnog pred­u­ze­ća go­di­na­ma po­tra­žu­je 2,5 mi­li­o­na eura na ime ne­is­pla­će­nih za­ra­da i do­pri­no­sa.
– Da­kle, pre­ko 200 rad­ni­ka ko­ji su u ja­ko te­škoj ma­te­ri­jal­noj si­tu­a­ci­ji. Ka­ko će ti rad­ni­ci da pre­ži­ve, od če­ga će da pla­te stru­ju, vo­du, ko­mu­na­li­je? Iz­gle­da da do sa­da to ni­ko­ga ni­je bri­nu­lo, ali je kraj­nje vri­je­me da od­go­vor­ni poč­nu da bri­nu – re­kao je pred­stav­nik rad­ni­ka pred­u­ze­ća „Go­ri­ca” Lju­bo Vu­ja­čić.


Fa­bri­ku ri­be uga­si­li, a za uvoz da­ju 11 mi­li­o­na

Dok je je­di­na fa­bri­ka za pro­iz­vod­nju i pre­ra­du ri­be „Ru­i­bar­stvo” iz Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća zbog hi­po­te­ke pre­šla u vla­sni­štvo ban­ke, dr­ža­va je biv­še za­po­sle­ne pu­sti­la niz vo­du. Umje­sto da se na­đe na­čin i obez­bi­je­di kre­dit od 200 hi­lja­da eura od In­ve­sti­ci­o­no-raz­voj­nog fon­da, po­kre­ne pro­iz­vod­nja u fa­bri­ci i za­po­sli 60 rad­ni­ka, imo­vi­na se pro­da­je, a za uvoz ri­be se da­je 11 mi­li­o­na.
– Ga­še­njem „Ri­bar­stva” uga­si­la se i Ri­je­ka Cr­no­je­vi­ća. Od po­sla u fa­bri­ci hra­ni­lo se 60 pro­di­ca ko­je su se od­se­li­le u Pod­go­ri­cu ili Ce­ti­nje tra­že­ći po­sao, jer u Ri­je­ci Cr­no­je­vi­ća ne­ma­ju gdje da ra­de. Jed­no od naj­ljep­ših mje­sta po­sta­lo je pu­sto od ka­da je „Ri­bar­stvo” uga­še­no, a rad­ni­ci­ma se du­gu­ju za­ra­de, ot­prem­ni­ne i rad­ni staž – po­ru­či­li su iz sin­di­kal­ne or­ga­ni­za­ci­je „Ri­bar­stva”.