Pra­znik ra­da 1. maj rad­nič­ka kla­sa u Cr­noj Go­ri do­če­ku­je u stra­hu od gu­bit­ka po­sla i u na­di da ne­će do­ži­vje­ti sud­bi­nu oko 100.000 ko­le­ga ko­ji su osta­li bez rad­nih mje­sta usled pri­va­ti­za­ci­je pred­u­ze­ća od 1990. do da­nas. Na­kon pri­va­ti­za­ci­je uga­še­no je 176 pred­u­ze­ća ko­ja su ku­po­va­li „vla­di­ni star­te­ški part­ne­ri”. U po­sled­njih 25 go­di­na pri­vre­da bi­lje­ži kon­statntne pa­do­ve, fa­bri­ka ne­ma, a po­sao se uglav­nom tra­ži u ad­mi­ni­star­ci­ji, tr­go­vi­ni, ugo­sti­telj­stvu, gdje ne­ri­jet­ko ca­ru­je mo­bing, ali i ti­ši­na rad­ni­ka ko­ji ću­te upr­kos kr­še­nju rad­nih pra­va. Rad­ni­ci ću­te jer po­slo­dav­ci la­ko mo­gu da ih za­mi­je­ne, po­što je na bi­ro­i­ma ra­da pre­ko 34.000 ne­za­po­sle­nih.
Sva­ka pri­va­ti­za­ci­ja ko­ja se de­si­la obe­ća­va­la je bo­lji­tak. Pri­je ku­po­vi­ne dr­žav­nog pa­ke­ta ak­ci­ja in­ve­sti­to­ri ili vla­di­ni stra­te­ški part­ne­ri obe­ća­va­li su otva­ra­nje no­vih rad­nih mje­sta, mo­der­ni­za­ci­ju pred­u­ze­ća, osva­ja­nje no­vih tr­ži­šta, a na­kon ku­po­vi­ne pr­vi po­tez im je bio ot­pu­šta­nje po­sto­je­će rad­ne sna­ge, di­za­nje kre­di­ta na ra­čun imo­vi­ne fir­me, če­sto uz ga­ran­ci­je Vla­de, ko­ja je na kra­ju te po­zaj­mi­ce mo­ra­la da vra­ća, op­te­re­ću­ju­ći iste one rad­ni­ke ko­ji su do­bi­li ot­kaz po­re­zi­ma i tak­sa­ma.
Pre­ma ra­ni­jim ana­li­za­ma Sa­ve­za sin­di­ka­ta (SSCG), u po­sled­njih pet go­di­na bez po­sla je osta­lo 25.000 lju­di, dok je dr­žav­ni Eko­nom­ski fa­kul­tet ra­ni­je oci­je­nio da 14 od­sto rad­ni­ka, ili oko 24.000, u dr­ža­vi ra­di na cr­no, što u dr­žav­nom bu­dže­tu pro­u­zro­ku­je ma­njak od oko 90 mi­li­o­na eura. U Cr­noj Go­ri je tre­nut­no pre­ko 34.000 ne­za­po­sle­nih li­ca, od če­ga 260 sa ma­ster i se­dam sa dok­tor­skim di­plo­ma­ma i 11.000 vi­so­ko­ško­la­ca.
Pre­ma po­sled­njim po­da­ci­ma Mon­sta­ta, u Cr­noj Go­ri je na kra­ju 2014. go­di­ne bi­lo za­po­sle­no 215.600 gra­đa­na, dok je u istom pe­ri­o­du 18.059 rad­ni­ka, ka­ko ka­žu u Por­es­koj upra­vi, ra­di­lo za mi­ni­ma­lac od 193 eura. Pro­sječ­na pla­ta u dr­ža­vi je oko 480 eura, a tim iz­no­som mo­že se obez­bi­je­di­ti sa­mo po­lo­vi­na po­tro­šač­ke kor­pe ko­ja ko­šta oko 800 eura.
Dok se sta­ri ra­di­ci i oni ko­ji su usled pri­va­ti­za­ci­ja sje­ća­ju ljep­ših vre­me­na, Uni­ja slo­bod­nih sid­ni­ka­ta (USS) da­nas u Pod­go­ri­ci or­ga­ni­zu­je pro­test, Sa­vez sin­di­ka­ta (SSCG) sa­di sad­ni­ce na br­du Lju­bo­vić, a Rad­nič­ka par­ti­ja pra­vi ve­li­ki pr­o­test u Nik­ši­ću.
Rad­ni­ci sa ko­ji­ma smo raz­go­va­ra­li na­vo­de da su do­bre pla­te i sta­bil­no rad­no mje­sto pro­šlost, jer je da­nas stvo­ren ta­kav am­bi­jent da je za­po­sle­ni la­ko za­mje­nji­va ro­ba.
Biv­ši rad­nik nik­šić­kog Me­tal­ca Mi­lo­van Be­ći­ro­vić ka­zao je za „Dan” da ne­ma oče­ki­va­nja da će si­tu­a­ci­ja bi­ti ima­lo bo­lja po rad­nič­ku kla­su dok je sa­da­šnja vlast na če­lu dr­ža­ve. Ka­ko on ka­že, 1. maj 2015. go­di­ne rad­nič­ka kla­sa do­če­ku­je u „ja­du i če­me­ru”, na­vo­de­ći da je tu­žno što rad­ni­ci svo­ja pra­va na pla­te i pen­zi­je mo­ra­ju da tra­že na uli­ci štraj­ku­ju­ći i pro­te­stu­ju­ći.
– Rad­nič­ka kla­sa je po­ni­že­na. Ne umi­jem da opi­šem ka­ko se čo­vjek osje­ća u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji. Rad­nič­ke kla­se vi­še ne­ma, vlast je uni­šti­la rad­nič­ku kla­su, po­ni­zi­la je do kraj­nje mje­re – sma­tra Be­ći­ro­vić.
On je pod­sje­tio da su biv­ši rad­ni­ci Me­tal­ca štraj­ko­va­li gla­đu ka­ko bi im ne­ko dao ono što im pri­pa­da i što su te­škom mu­kom za­ra­di­li.
– Go­di­nu i po ni­ko od nas ne­ma osi­gu­ra­nje. Sr­ča­ni sam bo­le­snik, imao sam in­farkt, a go­di­nu i po da­na ne mo­gu da odem na pre­gled i pri­mo­ran sam da ku­pu­jem lje­ko­ve. Sva­ki dan pi­jem po 7-8 ta­ble­ta ko­je mo­ram da ku­pim jer mi ova dr­ža­va ne omo­gu­ća­va da se pre­gle­dam u bol­ni­ci. Još go­re je jer mo­joj dje­ci ni­je omo­gu­će­no da se pre­gle­da­ju. Mo­že­te li za­mi­sli­ti ka­ko se osje­ća je­dan ro­di­telj ko­ji ne mo­že svom dje­te­tu da pri­u­šti zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje – pi­ta on.
Be­ći­ro­vić je u Me­tal­cu pro­veo 31 go­di­nu, a do­ve­den je u si­tu­a­ci­ju da pre­ži­vlja­va bez pla­te i pen­zi­je, a nje­gov rad na dru­gim mje­sti­ma vr­lo br­zo se za­vr­ša­va jer po­slo­dav­ci ne­će da is­pla­ću­ju pla­te.
– Sko­ro dvi­je i po go­di­ne sam bez pla­te, bez pen­zi­je, bez osi­gu­ra­nja. Pen­zi­je ko­je su mo­je ko­le­ge ostva­ri­le mi­zer­ne su, jad­ne, vi­še je to so­ci­jal­no da­va­nje ne­go pen­zi­ja. I ka­da mi po­ve­žu rad­ni staž ne mo­gu do­bi­ti ni 150 eura pla­tu. I ka­ko sa tim ško­lo­va­ti dje­cu, ži­vje­ti, pla­ća­ti ra­ču­ne? Dok je ove vla­sti ne vi­dim ni­ka­kav iz­laz iz ove si­tu­a­ci­je. Ako se šta ne pro­mije­ni i ne­ko dru­gi ne do­đe, ne mo­že bi­ti bo­lje. Svi vi­di­mo do če­ga nas je do­ve­la ova vlast, da po­sli­je 30 go­di­na ne mo­gu ni u na­jam da odem. I što čo­vjek za­ra­di, ne­će da mu is­pla­te, a to je sve dr­ža­va do­zvo­li­la ovim vla­sto­dr­šci­ma i ga­zda­ma. Age su bi­le zla­to ka­kvi su ovi na­ši – za­klju­ču­je Be­ći­ro­vić.
Biv­ša pred­sjed­ni­ca sin­di­ka­ta No­vi­ta Di­ja­na Sa­vur­dić ka­za­la je da je fir­ma u ko­joj je ra­di­la po­šla u ste­čaj, te da se nje­no ga­še­nje oče­ku­je sva­ko­dnev­no.
– Osta­li smo bez mo­guć­no­sti na­pla­te po­tra­ži­va­nja. Kao šlag na sve to je­ste iz­mje­na Za­ko­na o ra­du, pa će Fond ra­da, ka­da ko­nač­no do­đe­mo do te usta­no­ve, is­pla­ti­ti sa­mo šest mje­seč­nih do­ho­da­ka, a dvi­je osta­le go­di­ne pa­da­ju u vo­du. Ne­ma­mo mo­guć­nost da se na­pla­ti­mo ni od fir­me ni od dr­ža­ve – na­vo­di Sa­vur­di­će­va.
Ona ocje­nju­je da su rad­ni­ci, ka­ko nje­ne fir­me, ta­ko i svih dru­gih pro­pa­lih, iz­i­gra­ni.
– Pra­va rad­ni­ka u Cr­noj Go­ri zga­že­na su i pod pla­štom ula­ska u Evrop­sku uni­ju. Pra­vi se po­god­no tlo za jef­ti­nu rad­nu sna­gu, a do­kaz za to su i iz­mje­ne za­ko­na – is­ti­če ona.
U tr­go­vi­ni je, ka­ko ka­že, po­sta­lo prak­sa da su rad­ni­ci pri­ja­vlje­ni na mi­ni­mal­nu za­ra­du od 193 eura.
Pro­svjet­ni rad­nik iz Pod­go­ri­ce Mi­lić Ta­jić ka­že za „Dan” da on kao na­stav­nik ne mo­že ra­ču­na­ti ni na mi­ni­mum rad­nih pra­va u od­no­su na ono što je imao nje­gov otac kao uči­telj. On is­ti­če da pro­svje­ta­ri je­dva sa­sta­vlja­ju kraj sa kra­jem jer im je pla­ta is­pod dr­žav­nog pro­sje­ka.
– Na­ma je da­nas mno­go to­ga us­kra­će­no, ne­sta­lo je čak i po­što­va­nje od stra­ne uče­ni­ka i ro­di­te­lja. Moj otac je bio uči­telj i svu­da je do­če­ki­van sa po­što­va­njem, a da­nas ni uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor ne mo­že da se iz­bo­ri sa dje­com i ro­di­te­lji­ma. Po­red sve­ga to­ga lo­še smo pla­će­ni. Sa uči­telj­skom pla­tom moj otac je ško­lo­vao še­sto­ro dje­ce, ši­rom Ju­go­sla­vi­je, u Sko­plju, Be­o­gra­du, Sa­ra­je­vu, a mo­ja dje­ca mo­ra­ju da se bo­re za sti­pen­di­je po­što od mo­je pla­te je­dva pre­ži­vlja­va­mo – ka­že Ta­jić.
On is­ti­če da su pro­svjet­ni rad­ni­ci naj­o­bra­zo­va­ni­ja struk­tu­ra u dru­štvu i da tre­ba da ima­ju i od­go­va­ra­ju­ći tret­man.
– Kod nas je pre­ko 90 od­sto vi­so­ko­o­bra­zo­va­nih. To­li­ko ih ne­ma ni u me­di­ci­ni, jer ta­mo ima teh­ni­ča­ra sa ni­žom ško­lom, a kod nas su sve lju­di sa fa­kul­te­te­om ko­ji obra­zu­ju i vas­pi­ta­va­ju mla­de na­ra­šta­je – pod­vla­či Ta­jić ko­ji već 23 go­di­ne ra­di kao na­stav­nik u OŠ „Su­tje­ska” u Pod­go­ri­ci.
On sma­tra da raz­lo­ga za sla­vlje 1. ma­ja ne­ma jer je pre­vi­še ne­za­po­sle­nih, a i oni ko­ji ra­de uvi­jek su u stra­hu da če do­bi­ti ot­kaz.
Me­di­cin­ska se­stra u Op­štoj bol­ni­ci u Ko­to­ru Mi­le­na Sa­mar­džić ka­že da pla­ta ni­je ono što je za­dr­ža­lo u zdrav­stvu 35 go­di­na, po­go­to­vu ne ona ko­ju ima da­nas.
– Me­di­cin­ski rad­ni­ci ra­de jer su hu­ma­ni. Ve­ći­na njih je tu iz hu­ma­nih raz­lo­ga, a ne iz ma­te­ri­jal­nih. Če­sto se od­ri­če­mo i pri­vat­nog ži­vo­ta zbog po­sla, kod nas ne­ma rad­nog vre­me­na, ali za to ni­je­smo pla­će­ni ade­kvat­no. Ipak ima­mo jed­nu sa­tis­fak­ci­ju ko­ja nas dr­ži, a to je spa­sa­va­nje ži­vo­ta. Ka­da spa­si­te ne­či­ji ži­vot ne­ma pa­ra ko­je bi ku­pi­le za­do­volj­stvo i sre­ću ko­je osje­ća­te – is­ti­če Sa­mar­džić.M.S. - A.T.


Lo­ša eko­nom­ska po­li­ti­ka kri­va za po­lo­žaj rad­ni­ka

Pred­sjed­nik Uni­je slo­bod­nih sin­di­ka­ta Cr­ne Go­re (USSCG) Sr­đa Ke­ko­vić sa­op­štio je da su pad stan­dar­da i uslo­va ra­da ono što obi­lje­ža­va ovaj 1. maj, zbog če­ga će USSCG da­nas i or­ga­ni­zo­va­ti pro­test­nu šet­nju na ko­joj će iz­ra­zi­ti ne­za­do­volj­stvo eko­nom­skom po­li­ti­kom ko­ju vo­di Vla­da.
– Či­nje­ni­ca je da je po­gre­šna eko­nom­ska po­li­ti­ka ko­ja je vi­še okre­nu­ta svi­je­tu ka­pi­ta­la, ne­što što je uzro­ko­va­lo na­šeg lo­šeg po­lo­ža­ja. Za­bri­nja­va­ju­će se pro­du­blju­je jaz iz­me­đu jed­nog ma­log bro­ja bo­ga­tih i ve­li­kog bro­ja sve si­ro­ma­šni­jih gra­đa­na. Mo­ra­mo da pri­zna­mo da smo i mi jed­nim di­je­lom kri­vi za tu si­tu­a­ci­ju. Ne di­že­mo glas on­da ka­da tre­ba, ne iz­ra­ža­va­mo neza­do­volj­stvo na­šim po­lo­ža­ji­ma, ne ša­lje­mo po­ru­ku ni vla­sti­ma ni po­slo­dav­ci­ma da je ne­pri­hva­tlji­vo to što nam ra­de svih ovih go­di­na i de­ce­ni­ja i da je do­šlo vri­je­me da se te st­vari mi­je­nja­ju – oci­je­nio je Ke­ko­vić za „Dan”.
On je ka­zao da uko­li­ko se rad­ni­ci i gra­đa­ni sa­mi ne bu­du bo­ri­li za se­be, si­gur­no da im ne­će po­mo­ći ni Vla­da, ni ka­pi­ta­li­sti, ni po­slo­dav­ci.
– De­fi­ni­tiv­no nam ne­će pru­ži­ti ru­ku da iza­đe­mo iz ovog vr­lo te­škog so­ci­jal­nog po­lo­ža­ja u ko­jem se na­la­zi ve­ći dio na­ših ko­le­gi­ni­ca i ko­le­ga – sma­tra on.


Vu­ja­no­vić: Po­li­ti­ča­ri pre­u­ze­li po­sao sin­di­ka­ti­ma

Pred­sjed­nik Udru­že­nog sin­di­ka­ta dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja Ve­se­lin Vu­ja­no­vić is­ti­če za „Dan” da su sin­di­ka­ti iz­gu­bi­li bit­ku sa po­li­tič­kim par­ti­ja­ma ka­da je u pi­ta­nju bor­ba za rad­nič­ka pra­va. On sma­tra da bi svi sin­di­ka­ti u Cr­noj Go­ri tre­ba­lo da se uje­di­ne u ne­kim glav­nim ide­ja­ma ka­ko bi is­pu­ni­li svo­ju mi­si­ju.
– So­ci­jal­ni di­ja­log se pre­mje­stio u skup­štin­ske klu­pe i o in­te­re­si­ma rad­ni­ka ras­pra­vlja­ju po­li­ti­ča­ri, a ne sin­di­kal­ci. Pi­ta­nje je da li će sin­di­ka­ti do­če­ka­ti 1. maj 2016. go­di­ne ako se ne uje­di­ne ba­rem u ne­kim osnov­nim ide­ja­ma, jer se i NVO sek­tor uklju­ču­je u za­šti­tu za­po­sle­nih. Dok po­li­ti­ča­ri ima­ju moć, NVO no­vac, sin­di­ka­ti su sve ugro­že­ni­ji i po­la­ko gu­be bit­ku sa su­ro­vim ka­pi­ta­lom – sma­tra Vu­ja­no­vić.


SSCG po­zi­va na ob­u­zda­va­nje ka­pi­ta­li­sta

Ge­ne­ral­ni se­kre­tar SSCG Mar­ko Nik­če­vić ka­že da se sve struk­tu­re dru­štva mo­ra­ju an­ga­žo­va­ti i iz­bo­ri­ti za bo­lji po­lo­žaj rad­nič­ke kla­se ko­ja iz­u­mi­re.
– Naj­vi­še lju­di ra­di u jav­nim slu­žba­ma, tr­go­vi­ni i ugo­sti­telj­stvu. In­du­stri­ja se uga­si­la, ta­ko da ne­ma­mo onu kla­sič­nu ra­dič­ku kla­su. Po­dje­le i lič­ne in­te­re­se mo­ra­mo svi da za­bo­ra­vi­mo ka­ko bi­smo se okre­nu­li rad­ni­ci­ma i nji­ho­vim pra­vi­ma. Svi za­jed­no, sin­di­ka­ti, NVO i Vla­da mo­ra­mo se bo­ri­ti za bo­lji po­lo­žaj gra­đa­na, jer ka­pi­tal je su­rov i agre­si­van, on ga­zi ako mu se ni­ko ne su­prot­sta­vi – sma­tra Nik­če­vić.
Čel­nik gru­pe gran­skih sin­di­ka­ta SSCG, ge­ne­ral­ni se­kre­tar Du­ško Za­ru­bi­ca, ka­že da rad­ni­ci i nji­ho­ve po­ro­di­ce je­dva pre­ži­vlja­va­ju, a rad na cr­no bez so­ci­jal­nog i zdrav­stva­nog osi­gu­ra­nja, bez po­ve­za­nog rad­nog sta­ža sve je vi­še pri­su­tan. Uz sve to, ka­ko is­ti­če, pri­su­tan je pro­blem ne­re­dov­ne is­pla­te za­ra­da, kao i po­seb­no te­žak pro­blem ne­mo­guć­no­sti rje­ša­va­nja stam­be­nog pi­ta­nja, ko­je je za za­po­sle­ne ko­ji ima­ju čak i pro­sječ­nu za­ra­du ne­mo­gu­će ri­je­ši­ti.
– Bez pro­iz­vod­nje i za­do­volj­nog rad­ni­ka ne­ma ni op­stan­ka, ni pu­ta u Evro­pu. Mo­ra­mo bi­ti je­din­stve­ni, bra­ni­ti rad­no mje­sto, jer je sa­mo za­do­vo­ljan rad­nik i slo­bo­dan čo­vjek. Neo­p­hod­no je stvo­ri­ti am­bi­jent u ko­jem će sva­kom sta­nov­ni­ku na­še dr­ža­ve bi­ti čast re­ći da je njen gra­đa­nin, i da je po­želj­no bi­ti po­slo­da­vac, a za­do­volj­stvo za­po­slen – na­vo­di Za­ru­bi­ca.