U ne­vje­ri­ci, su­za­ma, ko­lek­tiv­nim iz­ra­ža­va­njem tu­ge gra­đa­ni biv­še So­ci­ja­li­stič­ke Fe­de­ra­tiv­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je (SFRJ) do­če­ka­li su vi­jest da je pre­mi­nuo nji­hov do­ži­vot­ni pred­sjed­nik mar­šal Jo­sip Broz Ti­to, pri­sje­ća se pen­zi­o­ner iz Pod­go­ri­ce Mi­lo Đu­ro­vić. U raz­go­vo­ru za „Dan“ po­vo­dom 35. go­di­šnji­ce Ti­to­ve smr­ti, Đu­ro­vić na­vo­di da su ne­vje­ri­ca, šok i strah od ne­iz­vje­sno­sti udvo­stru­či­li tu­gu zbog nje­go­ve smr­ti.
– Lju­di kao da su bi­li upla­še­ni šta će bi­ti sju­tra. Sa Ti­tom su bi­li to­li­ko si­gur­ni da su nje­go­vu smrt do­ži­vje­li mal­te­ne kao smak svi­je­ta. Ne­stao je taj osje­ćaj si­gur­no­sti. Čo­vjek ne­ma vi­zi­ju, ne zna da li će se nje­go­vim bi­olo­škim ne­stan­kom ne­što pro­mi­je­ni­ti. To je re­zul­ti­ra­lo ko­lek­tiv­nim iz­ra­ža­va­njem tu­ge, na sva­kom ko­ra­ku se pla­ka­lo. Pot­pu­no je prirodno osje­ća­nje da čo­vjek ža­li za ne­kim u ko­ga ima po­vje­re­nja, a ko pred­sta­vlja ili oli­ča­va si­gur­nost. Či­nje­ni­ca je da su lju­di Ti­ta ta­ko do­ži­vlja­va­li– iz­ja­vio je za „Dan” Đu­ro­vić.
To­ga 4. ma­ja 1980. go­di­ne, kada je umro Tito, ka­ko se pri­sje­ća, op­šte sta­nje i du­ha i svi­je­sti bi­lo je ne­vje­ri­ca.
– Ja sam ta­da već bio po­li­tič­ki an­ga­žo­van. Bio sam član Op­štin­skog ko­mi­te­ta i se­kre­tar u ko­mi­te­tu. Pri­je Ti­to­ve smr­ti su­ge­ri­sa­no nam je da se pri­pre­mi­mo za to. Vje­ro­vat­no su lju­di iz Ti­to­vog okru­že­nja to oče­ki­va­li a sa­mim tim lak­še su pod­ni­je­li vi­jest o nje­go­voj smr­ti – pri­ča Đu­ro­vić.
Đu­ro­vić je imao čast da se dva pu­ta sret­ne sa Ti­tom. Sje­ća se te dav­ne 1973. go­di­ne kao da je ju­če bi­lo. Za­jed­no sa svo­jom su­pru­gom Mi­li­com, do­bio je po­ziv­ni­cu za do­ček No­ve go­di­ne u bu­dvan­skom ho­te­lu „Mi­lo­čer“, ko­jem je pri­su­stvo­vao i Ti­to.
– Za me­ne je po­ziv bio pra­vo iz­ne­na­đe­nje, a ka­da sam do­šao se­bi i shva­tio nje­gov zna­čaj, bi­lo mi je ve­li­ko za­do­volj­stvo i čast pri­su­stvo­va­ti. Bio je pri­su­tan vrh ta­da­šnjeg po­li­tič­kog ži­vo­ta Ju­go­sla­vi­je, pred­stav­ni­ci voj­nih struk­tu­ra svih re­pu­bli­ka i po­kra­ji­na. Do­ma­ći­ni su bi­li ru­ko­vo­di­o­ci Cr­ne Go­re na če­lu sa Ve­se­li­nom Ve­som Đu­ra­no­vi­ćem. Bi­lo je tu još ne­ko­li­ko na­ših ugled­nih po­li­ti­ča­ra i pred­stav­ni­ka dru­gih dru­štve­nih sfe­ra tog vre­me­na. Sma­tram da je po­ziv usli­je­dio za­to što sam pret­hod­ne go­di­ne do­bio jed­no pri­lič­no vi­so­ko pri­zna­nje. Ta­da sam do­bio Me­da­lju ra­da, a nju je do­dje­lji­vao Ti­to. Me­da­lju su do­bi­ja­li lju­di ko­ji su ima­li za­slu­ge u ostva­ri­va­nju rad­nih i ne­kih dru­gih za­da­ta­ka. Ni­je bi­lo do­volj­no sa­mo bi­ti do­bar rad­nik, ne­go da­ti i do­pri­nos raz­vo­ju so­ci­ja­li­stič­kih, sa­mo­u­prav­nih, dru­štve­no-eko­nom­skih od­no­sa. Ci­je­nio se cje­lo­ku­pan rad. Ja sam ta­da ra­dio u Du­van­skom kom­bi­na­tu – pri­sje­ća se on.
At­mos­fe­ru u no­vo­go­di­šnjoj no­ći, ka­ko na­vo­di Đu­ro­vić, dik­ti­rao je mar­šal Ti­to, ko­ji je, ka­ko se pam­ti, po­ka­zao za­vid­no umi­je­će u ple­su i igra­nju.
– Ti­to je po­ka­zao vi­tal­nost, igrao je da je to bi­lo za ne­vje­ro­va­ti. Znao je da od­i­gra val­cer sa svim onim ener­gič­nim po­kre­ti­ma. Pje­vao je, igrao je i cr­no­gor­sko ko­lo. Na tom do­če­ku je bi­la omla­di­na iz dru­štva „Bu­do To­mo­vić“. To je bi­la jed­na re­pre­zen­ta­tiv­na usta­no­va, in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re. Ka­da su oni na­stu­pi­li to su bi­le op­šte ova­ci­je. Od­i­gra­li su ne­ko­li­ko cr­no­gor­skih ko­la, me­đu nji­ma i crm­ni­čko, i iz­ve­li su jed­nu sti­li­zo­va­nu, vr­lo efekt­nu igru „ko­lo na ko­lo“. Po­red svog tog uz­bu­đe­nja, sna­žnih emo­ci­ja ko­je su vla­da­le, tre­me ko­ja je vla­da­la me­đu tom omla­di­nom, pr­vo smo se upla­ši­li da ne­će us­pje­ti ali su oni to iz­van­red­no iz­ve­li – pri­sje­ća se on.
Ti­to je na pro­sla­vi ostao do če­ti­ri-pet sa­ti, a is­pra­ćen je, ka­ko na­vo­di Đu­ro­vić, uz sti­ho­ve pje­sa­ma nje­mu po­sve­će­nih.
– Ka­ko se me­ni sa­da či­ni, ne­ko­li­ko pu­ta Ti­to je po­ku­ša­vao da to sve­de na mi­ni­mum. Iako je to bi­lo još uvi­jek vri­je­me op­šteg pa­tri­o­ti­zma, pje­sme o Ti­tu su ve­o­ma pje­vlji­ve za hor­sko, grup­no pje­va­nje. Čim je on iza­šao, po­če­la je pje­sma „Dru­že, Pe­ko Dap­če­vi­ću, dru­že Pe­ko, čuo si se na da­le­ko“. Ovo na­rav­no ne ugro­ža­va auto­ri­tet pred­sjed­ni­ka, ali ovim ho­ću da ka­žem da Cr­no­gor­ci uvi­jek ho­će da po­ka­žu da se i oni ima­ju či­me po­no­si­ti – pri­sje­ća se Đu­ro­vić uz smi­jeh.
Dru­gi su­sret Đu­ro­vi­ća sa Ti­tom od­i­grao se iste go­di­ne, ka­da je bio ko­man­dant bri­ga­de na Sa­vi. Iako je, ka­ko na­vo­di, bio član pred­sjed­ni­štva Omla­di­ne Ti­to­gra­da, na ko­jem se raz­go­va­ra­lo o nji­ho­vim bu­du­ćim oba­ve­za­ma ve­za­nim za pla­no­ve o for­mi­ra­nju bri­ga­de, za­te­kla ga je od­lu­ka o to­me da on bu­de na nje­nom če­lu. No­vu oba­ve­zu do­če­kao je spre­man i sa ve­li­kom ča­šću, a put do Za­gre­ba, ka­ko se pri­sje­ća, od­vi­jao se u ve­se­loj at­mos­fe­ri, uz igru i pje­smu.
– U Za­gre­bu smo sa ve­li­kim ela­nom i ozbilj­no­šću pri­šli oba­ve­za­ma. Bri­ga­da je dva pu­ta pro­gla­še­na udar­nom. Na­rav­no, taj do­ga­đaj ću naj­vi­še pam­ti­ti po Ti­to­vom do­la­sku. Sa­op­šte­no nam je da će do­ći Ti­to da ­nas obi­đe. Po­če­le su pri­pre­me – da se na­pra­vi jed­na im­pro­vi­zo­va­na bi­na, da se na­se­lje oči­sti, da se bri­ga­de po­stro­je. Či­tav je­dan sce­na­rio smo mi po­če­li da uigra­va­mo. Po­sli­je če­ti­ri, pet da­na do­bi­ja­mo in­for­ma­ci­ju da je do­šlo do pro­mje­ne pla­na, da Ti­to ne­će do­ći u na­se­lje, već da će bri­ga­du obi­ći na sa­moj tra­si. Mi smo gra­di­li na od­bram­be­nom po­ja­su od po­pla­va ri­je­ke Sa­ve. Ti­to je do­bio oba­vje­šte­nje da je to u za­vr­šnoj fa­zi – pri­sje­ća se on.
Noć pri­je nje­go­vog do­la­ska, ka­ko ka­že Đu­ro­vić, pro­šla je u ve­li­kom uz­bu­đe­nju i iš­če­ki­va­nju, a ma­lo ko je, ka­ko na­vo­di, mo­gao i da za­spe.
– Do­šao je i taj dan. U iš­če­ki­va­nju Ti­ta, ne­što smo kao ra­di­li, a vi­še smo glu­mi­li. Ka­da se po­ja­vio za­vla­da­li su muk i ti­ši­na. Je­dan osje­ćaj iz­u­zet­ne uz­bu­đe­no­sti. Čim je kre­nuo pre­ma cr­no­gor­skoj bri­ga­di, bri­ga­di­ri su po­če­li da pje­va­ju. Ti­to je i pro­ko­men­ta­ri­sao ne­što na ra­čun Cr­no­gor­ca: „pje­va­ju do­bro, umi­ju li ta­ko do­bro da ra­de“ – na­vo­di Đu­ro­vić uz osmi­jeh, do­da­ju­ći da se tom pri­li­kom i ru­ko­vao sa Ti­tom.
Mar­šal je, ka­ko ka­že, iz­u­zet­no ci­je­nio i vo­lio bri­ga­di­re i ko­ri­stio je sva­ku pri­li­ku da obi­đe bri­ga­de.
– Bi­lo mu je sta­lo da se omla­di­na an­ga­žu­je na iz­grad­nji obje­ka­ta od op­šteg in­te­re­sa. To je vri­je­me pro­šlo, nje­ga vi­še ne­ma. Ako bi me ne­ko pi­tao da li mi­slim da će se vra­ti­ti ta­kvo vri­je­me, u tom po­gle­du sam skep­tik, ali ni u kom dru­gom jer sva­ko vri­je­me ima svo­je spe­ci­fič­no­sti. Ja uop­šte ni­je­sam no­stal­gi­čar, sa­mo vo­lim sve to što je pri­pa­da­lo pro­šlo­sti, a pri­zna­jem re­al­nost i sa njom se su­o­ča­vam oči u oči. Ju­go­sla­vi­ja je bi­la jed­na ve­li­ka ze­mlja ko­ja je da­va­la šan­su mno­gi­ma – na­vo­di on.
Ka­ko is­ti­če Đu­ro­vić, ne­za­hval­no je pra­vi­ti po­re­đe­nja sa sa­da­šnjim vre­me­nom, „jer se u istu ri­je­ku ne mo­že dva pu­ta za­ga­zi­ti jer te­če, kao i vri­je­me“.
– U svi­je­sti pro­sječ­nog čo­vje­ka, oni ko­ji se sje­ća­ju tog vre­me­na, taj pe­ri­od je bio pun po­što­va­nja, osje­ća­nja, nje­go­va­li smo ne­ke vri­jed­no­sti za ko­je smo mi­sli­li da su traj­ne. Po­ka­za­lo se da ni­je­su. Sto­pa ne­za­po­sle­no­sti u tom pe­ri­o­du je bi­la od šest do se­dam od­sto. To je bio onaj pe­ri­od sta­bi­li­za­ci­je. Da­nas kri­ti­ča­ri tog dru­štva ka­žu da smo bi­li ne­ra­ci­o­nal­ni u po­gle­du za­po­šlja­va­nja, da je pro­duk­tiv­nost bi­la ni­ska. Mi­slim da su lju­di bi­li si­gur­ni, ima­li su mo­guć­nost da se za­po­sle, da do­bi­ju stan. Ži­vje­li smo u vre­me­nu ko­je se, ima­ju­ći u vi­du sa­da­šnje okol­no­sti, bit­no raz­li­ku­je od ovog da­nas. Lju­di da­nas ne zna­ju na ko­ju adre­su da se obra­te da bi za­šti­ti­li svo­ja ele­men­tar­na pra­va. Vi­di­mo ka­ko se po­slo­dav­ci po­na­ša­ju pre­ma za­po­sle­ni­ma. Si­gur­no­sti ne­ma ni ka­da je u pi­ta­nju ele­men­tarna bez­bjed­nost. Sve je to pro­dukt no­vih od­no­sa, no­vih okol­no­sti. Ka­žu da je fa­li­lo de­mo­kra­ti­je. Da li u onom smi­slu da čo­vjek mo­že da ra­di šta ho­će i da, ko­ri­ste­ći ta pra­va ugro­ža­va pra­va dru­gih? Ako je to de­mo­kra­ti­ja, ja ni­ka­da ne bih bio za ta­kvu de­mo­kra­ti­ju, ni da­nas. Čo­vjek je ta­da mo­gao, kroz raz­ne in­stru­men­te ko­ji su po­sto­ja­li, vr­lo otvo­re­no da kri­ti­ku­je ne­rad dru­gih, ru­ko­vod­stvo. Ne ka­žem da je to uvi­jek ima­lo ono­li­ko efek­ta ko­li­ko bi­smo že­lje­li, ali smo ima­li pri­li­ku da pred ne­kim rad­nič­kim or­ga­nom ka­že­mo „di­rek­to­re, ne ra­diš ka­ko tre­ba“ – ob­ja­šnja­va on.A.T.


Od­li­ko­van sa dvi­je me­da­lje

U „Ti­to­vom vre­me­nu“ Đu­ro­vić je dva­put od­li­ko­van i to me­da­lja­ma ko­je je lič­no uru­či­vao pred­sjed­nik SFRJ.
– Od­li­ko­van sam me­da­ljom ra­da i or­de­nom za­slu­ga za na­rod dru­gog re­da sa sre­br­nom zvi­je­zdom. Dva pu­ta sam imao pri­li­ku da se sret­nem sa dru­gom Ti­tom i dva pu­ta sam na­gra­đen, ali vje­ru­jem ne zbog to­ga što smo se vi­dje­li – ša­lji­vo do­da­je Đu­ro­vić.
Svo­jim po­tom­ci­ma, ka­ko ka­že, pri­ča da se za vri­je­me Ti­ta do­bro ži­vje­lo i da su bi­le bo­lje šan­se za sve. Da­nas iz­gle­da kao da ta­da ni­je­su zna­li da is­ko­ri­ste sve ono što im je taj pe­ri­od omo­gu­ća­vao.
– Za pro­sječ­nu pla­tu rad­nik je mo­gao da ku­pi od 1.000 do 1.500 ki­lo­gra­ma bra­šna. Si­no­vi­ma sam go­vo­rio da smo ima­li po­li­ti­ča­re ko­ji su bri­nu­li za na­rod, rad­nič­ku kla­su. O lič­no­sti­ma se mo­že go­vo­ri­ti sa­mo kroz nji­ho­vo dje­lo, a lič­no­sti u po­li­ti­ci se mo­gu is­klju­či­vo pro­cje­nji­va­ti re­zul­ta­ti­ma ra­da kroz ono što su stvo­ri­li za na­rod, svo­jim dje­lom, či­me su omo­gu­ći­li da na­rod bo­lje ži­vi.


Ti­to kroz Pod­go­ri­cu

Na ne­ko­li­ko mje­sta u Pod­go­ri­ci po­sto­je spo­men-obi­ljež­ja u čast Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu. Na že­lje­znič­kom pod­vo­žnja­ku od Sta­rog aero­dro­ma ka Ko­ni­ku na­la­zi se Ti­tov svo­je­ruč­ni pot­pis. Na br­du De­čić, iz­nad Tu­zi, od ka­me­nih plo­ča, čak 1946. go­di­ne, is­pi­sa­no je mar­ša­lo­vo ime u du­ži­ni od 20 me­ta­ra. Isti ta­kav nat­pis po­sto­ji i na br­du Ve­že­šnik u Pi­pe­ri­ma, ko­ji je ob­no­vljen pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, a ob­li­ko­van osam­de­se­tih go­di­na. Dio obi­la­zni­ce na Sta­rom aero­dro­mu se zo­ve po Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu, a jed­na od ovo­go­di­šnjih pro­gram­skih ak­tiv­no­sti Sa­ve­za udru­že­nja bo­ra­ca NOR-a i an­ti­fa­ši­sta je po­kre­ta­nje ini­ci­ja­ti­ve za po­di­za­nje spo­me­ni­ka Ti­tu u Pod­go­ri­ci.
Pod­go­ri­ca je ina­če od 13. ju­la 1946. go­di­ne do 2. apri­la 1992. go­di­ne no­si­la na­ziv Ti­to­grad. S.R.