Pred­sjed­nik NVO „Udru­že­nje žr­ta­va NA­TO va­zdu­šnih na­pa­da Mu­ri­na 1999” Mi­lan Mir­ko­vić osu­dio je po­stu­pak Ra­do­mi­ra Jo­či­ća, di­rek­to­ra mu­rin­ske Osnov­ne ško­le „Pe­tar De­do­vić”, ko­ji ni­je do­zvo­lio svim uče­ni­ci­ma ško­le da pri­su­stvu­ju po­me­nu – 16 go­di­na od stra­da­nja ci­vi­la u NA­TO bom­bar­do­va­nju Mu­ri­ne.
Ka­ko je Mir­ko­vić is­ta­kao, di­rek­tor je na­kon pro­te­sta uče­ni­ka što ne mo­gu da bi­du na po­me­nu ne­ka­da­šnjim uče­ni­ci­ma te ško­le do­zvo­lio da ode sa­mo jed­no odje­lje­nje de­ve­tog raz­re­da i ne­ko­li­ko na­stav­ni­ka. Mir­ko­vić osu­đu­je i po­stu­pak na­stav­ni­ce ko­ja je uče­ni­ci­ma ko­ji su oti­šli na po­men, a ni­je­su bi­li u de­le­ga­ci­ji, da­la je­di­ni­ce, kao i po­stupak na­stav­ni­ka ko­ji je pri­je­tio neo­prav­da­nim iz­o­stan­ci­ma.
– Ma­lo je onih ko­ji oprav­da­va­ju ovaj zlo­čin. Me­đu­tim, još vi­še bo­la na­no­se do­ma­ći po­slu­šni­ci. Za­mi­sli­te tu dr­skost da di­rek­tor ško­le u Mu­ri­ni, ko­ja no­si ime hra­brog i slav­nog čo­vje­ka ovog kra­ja Pe­tra De­do­vi­ća, ne do­zvo­li uče­ni­ci­ma da bu­du na pa­ra­sto­su tim ne­vi­nim mu­rin­skim žr­tva­ma, što je sra­man po­stu­pak di­rek­to­ra. Ulje na va­tru do­li­va­ju dva na­stav­ni­ka iz Pla­va ko­ja ra­de u ovoj ško­li, je­dan, ka­ko smo ne­zva­nič­no sa­zna­li, di­je­le­ći uče­ni­ci­ma je­di­ni­ce, a dru­gi pri­je­te­ći neo­prav­da­nim iz­o­stan­ci­ma za­to što su oti­šli na po­men stra­da­lim dru­go­vi­ma. Po­ga­đa i to što su svi osta­li na­stav­ni­ci iz ove ško­le ću­ta­li na po­stu­pak svo­jih ko­le­ga, te se i ovom pri­li­kom po­tvr­di­lo da su đa­ci nad­vi­si­li svo­je vas­pi­ta­če. Nor­mal­no bi bi­lo da taj dan za ško­lu bu­de ne­ra­dan, a svi đa­ci i na­stav­ni­ci da pri­su­stvu­ju po­me­nu –is­ta­kao je Mir­ko­vić.
Ko­men­ta­ri­šu­ći op­tu­žbe Mir­ko­vi­ća, di­rek­tor Jo­čić je ka­zao da je sma­trao da je do­volj­no da na po­me­nu u ime ško­le bu­de de­le­ga­ci­ja uče­ni­ka i na­stav­ni­ka, ka­ko je i bi­lo or­ga­ni­zo­va­no.
– Na po­me­nu mu­rin­skim žr­tva­ma bi­lo je oko pet­na­est uče­ni­ka i pet-šest na­stav­ni­ka, što je, sma­trao sam, sa­svim do­volj­no za taj čin, jer je pro­šle go­di­ne, ka­da je bio ne­ra­dan dan, bi­lo mno­go ma­nje uče­ni­ka ne­go sa­da. Ne­mo­gu­će je da su na­stav­ni­ci da­va­li je­di­ni­ce tog da­na jer su uče­ni­ci od­su­stvo­va­li, jer se ocje­ne da­ju ka­da se uče­nik is­pi­ta, a za od­su­stvo se da­ju neo­prav­da­ni ča­so­vi ili se pri­mje­nju­ju ne­ke dru­ge rad­nje. Uko­li­ko je uče­nik tog da­na do­bio je­di­ni­cu zbog ne­zna­nja, on mo­že da se prav­da da je to iz tog ili ne­kog dru­gog raz­lo­ga. Za od­re­đi­va­nje ne­rad­nog da­na ško­le ini­ci­ja­ti­va mo­že da po­tek­ne od stra­ne ne­kog or­ga­na ili upra­ve ško­le, ali o to­me na kra­ju od­lu­ču­je Mi­ni­star­stvo pro­svje­te – po­ja­snio je Jo­čić.
U NA­TO bom­bar­do­va­nju Mu­ri­ne ži­vo­te su iz­gu­bi­la dje­ca – če­tr­na­e­sto­go­di­šnji Mi­ro­slav Kne­že­vić (1985), tri­na­e­sto­go­di­šnja Oli­ve­ra Mak­si­mo­vić (1986) i de­se­to­go­di­šnja Ju­li­ja Bru­dar (1989). U na­pa­du su stra­da­li i Vu­kić Vu­le­tić (1953), Mil­ka Ko­ča­no­vić (1930) i Ma­noj­lo Ko­ma­ti­na (1927).N.V.