Tre­ći dan: „Ako se ne bo­ga­tiš uzi­ma­ju­ći od si­ro­ma­ha, ne­ćeš od bo­ga­tog”.
Če­tvr­ti: „Po­sto­ji, u čo­vje­ko­vom ži­vo­tu, jed­na po­ja­va ko­ju, ni pri­bli­žno, ni­ko ni­je uspio opi­sa­ti. To je tu­ga”.
Pe­ti: „Po­sto­ji pri­je ili po­sli­je, u čo­vje­ko­vom ži­vo­tu, zo­na vje­či­tog mra­za i tvr­de ta­me. To je ap­surd!”
Še­sti: „Naj­du­go­vječ­ni­ja je Bo­ži­ja ri­ječ. Du­go­vječ­ni­ja od car­ske. Od po­čet­ka je vlast za­bra­nju­je na raz­ne na­či­ne, a za nju se stal­no ja­vlja­ju no­ve žr­tve. Nje­go­va ri­ječ je na­da. Za­to ga vo­le ubo­gi, si­ro­ti, ne­sreć­ni...
Sed­mi: U ži­vo­tu čo­vjek mo­že ste­ći dva bo­gat­stva: ku­ću i že­nu. Ti­me stek­ne si­gur­nost, to­pli­nu, slo­bo­du, ali isto­vre­me­no i ne­pri­ja­te­lje. Pro­tiv onog što je do­bro i li­je­po, ne­vi­dlji­vo, raz­vi­ja se za­vje­ra ko­ja ra­di kao kr­ti­ca. Ta za­vje­ra mo­že sa­mo pri­vre­me­no, pri­vid­no za­sta­ti kao pti­ca ko­ja tre­nut­no sle­ti na krov i osma­tra ku­da će i ka­ko da­lje. Ži­vot je ve­li­ka op­sa­nost. Sa­mo po­ne­kad bu­de i ve­se­lo!
Osmi: Ovo je za­pis. Sa­njam maj­ku Ru­žu ko­ja je pre­mi­nu­la pri­je tri­de­set go­di­na. Vo­zi ka­mi­on sred­nje to­na­že. Ja iz­ne­na­da iz­bi­jam na uli­cu, u tom ču­du ko­je vi­dim, za­stah. Ona sna­žno pri­ko­či, ta­ko da su se gu­me uvi­ja­le i mo­gle puk­nu­ti. To bi 16. ma­ja 2015. pred zo­ru. I sve se pre­ki­nu kao film­ska tra­ka, a u mo­joj bur­noj du­ši osta strah, je­za i slut­nja i ja­san lik maj­ke za vo­la­nom. Iz­gle­da, vre­ba me ne­ka opa­snost. Ali, pa­žnjom maj­či­nom ne­ću bi­ti ,,pre­ga­žen”. Eto šta je maj­ka žr­tve­na. Ot­kud maj­ka da vo­zi ka­mi­on, se­ljan­ka, ko­ja to ni­je ni­kad ni sa­nja­la. Za nje­nu du­šu pri­pa­lih svi­je­ću iz Hi­lan­da­ra.
De­ve­ti: Dan, dva, tri, pri­je ne­go kre­nem na ne­ko pu­to­va­nje, ma­kar ono kra­će, u mom že­lu­cu ili pup­ku steg­ne se ne­ki čvor. To je podsvje­sni ot­por toj po­ja­vi, ne­iz­vi­je­snoj, ko­ja se baj­ko­vi­to na­zi­va put, pu­to­va­nje. U ci­je­lom mom ti­je­lu to pro­zu­klo oži­vi kao bol i ne­sno­šlji­va tu­ga ko­ju ni­ka­da ne mo­gu ra­zum­ski ob­ja­sni­ti. Ra­zu­mi­je se, to oži­vlja­va ner­vo­zu o ko­joj ni­kom ne pri­čam, već joj se mo­ja drh­ta­va osje­ća­nja pre­pu­šta­ju kao za­ro­blje­ni­ci na fron­tu. Ta­ko se i sad osje­ćam dok tra­ju pri­pre­me ra­di od­la­ska u li­je­či­li­šte ,,Me­lji­ne” na Her­ceg­nov­skoj ri­vi (22. maj, 2015). A kad to gr­če­nje, ste­za­nje mi­ši­ća, po­drh­ta­va­nje, naj­zad, ra­zum­ski shva­tim, bu­de mi tek ja­sno to je strah.
De­se­ti: Vi­dim ju­tros, dok ra­no pi­jem ča­šu hlad­ne vo­de, sun­ce se pri­pre­ma za svoj po­hod sa Is­to­ka pre­ko ne­be­skog ša­ra kao no­vi gost svi­je­tu i spa­va­či­ma, evo no­vi­ne ob­ja­vi­le po­sljed­nji na­sta­vak mo­jih tek­sto­va o sta­rim pro­ro­čan­stvi­ma.
To je u mo­joj du­ši po­kre­nu­lo či­ta­vu bu­ru. Ne zbog sla­vo­lju­bi­vo­sti. To ni­ka­ko. Sla­vo­lju­blje je otrov du­ši. Mno­ga pi­ta­nja po­kre­nu­la je ta ju­tar­nja bu­ra o svi­je­tu od vre­me­na No­ja i da­nas, o mom uza­lud­nom na­pre­za­nju uma da od­go­vo­rim na pi­ta­nje šta je smi­sao čo­vje­ko­va ži­vo­ta, ne­kad, da­nas, uvi­jek. Ka­ko se pi­ta­nja br­zo ja­vlja­ju, kao mje­hu­ri­ći iz du­bo­kog vi­ra u ko­me ra­stu al­ge i ri­be, ta­ko se i od­go­vo­ri u na­zna­ka­ma br­zo ga­se, a na­sta­ju dru­ga ta­jan­stve­ni­ja pi­ta­nja iza ko­jih su sa­mo tri tač­ke kao sim­bol ne­po­zna­to­sti, ko­ji se mo­žda ja­vlja ju­tros ra­no­ra­ni­o­ci­ma, ne­gdje.
Ja pak vje­ru­jem sta­rim, sta­ro­za­vjet­nim, po­seb­no no­vo­za­vjet­nim pro­ro­čan­stvi­ma, zbog jed­nog si­gur­nog raz­lo­ga: ni­je­su ih iz­mi­sli­li la­žlji­vi, opa­ko se­bič­ni lju­di ka­kvi su u sa­vre­me­nom svi­je­tu. Vje­ru­jem nji­ho­vom taj­nom je­zi­ku i vi­do­vi­to­sti da­ro­va­noj, po iz­bo­ru, od Bo­ga.
(Na­sta­vi­će se)