Nje­mač­ka pu­to­pi­sna li­te­ra­tu­ra o Cr­noj Go­ri je bo­ga­ta i ra­zno­vr­sna. Nje­nim za­čet­ni­kom sma­tra se pu­to­pi­sac Hajn­rih Šti­glic, či­ju je knji­gu „Po­sje­ta Cr­noj Go­ri” ob­ja­vio pod­go­rič­ki CID, a mi svo­je­vre­me­no kroz felj­ton ob­ja­vi­li naj­in­te­re­sant­ni­je frag­men­te na ovom istom mje­stu. Nje­go­vim sto­pa­ma po­šao je po­čet­kom pe­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka i nje­gov ze­mljak Jo­han Ge­org Kol (1808–1878), a da nje­go­va knji­ga „Pu­to­va­nje u Cr­nu Go­ru” ugle­da svje­tlost da­na, po­bri­nu­la se ta­ko­đe ova ugled­na iz­da­vač­ka ku­ća, ko­ja je u svoj bi­bli­o­te­ci „Svje­do­čan­stva” do sa­da ob­ja­vi­la pre­ko 25.000 ne­po­zna­tih stra­ni­ca o Cr­noj Go­ri.
Uz uvi­jek lju­ba­zno odo­bre­nje di­rek­to­ra CID-a Žar­ka Ra­do­nji­ća, iz ove knji­ge Jo­ha­na Ge­or­ga Ko­la, u či­joj se bi­o­gra­fi­ji na­vo­di da je pro­pu­to­vao „go­to­vo cio svi­jet”, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va ob­ja­vi­će­mo naj­in­te­re­sant­ni­je frag­men­te u pre­vo­du To­mi­slav Be­ki­ća, ko­ji je knji­gu i pri­re­dio za štam­pu.
Cr­no­gor­ci su slo­ven­sko ple­me ko­je, kao i Mor­la­ci i Du­brov­ča­ni, pri­pa­da ve­li­koj srp­skoj slo­ven­skoj po­ro­di­ci. Nji­hov je­zik i nji­ho­vi obi­ča­ji se sa­mo u ne­kim sit­nim po­je­di­no­sti­ma raz­li­ku­ju od je­zi­ka i obi­ča­ja srp­skih Bo­sa­na­ca, Her­ce­go­va­ca i osta­lih Sr­ba. Ra­ni­je su, kao što je po­zna­to, i Cr­no­gor­ci bi­li dio ve­li­kog srp­skog kra­ljev­stva, ko­je je u vri­je­me svog pu­nog pro­cva­ta ob­u­hva­ta­lo sta­ru Ili­ri­ju i go­to­vo ci­je­lu sje­ver­nu po­lo­vi­nu grč­ko-slo­ven­skog po­lu­o­str­va. Otu­da oni svi sku­pa ima­ju zajednička isto­rij­ska sje­ća­nja, ko­ja na go­to­vo isti na­čin nje­gu­ju u svo­jim na­rod­nim pje­sma­ma. Oni ima­ju i za­jed­nič­ku li­te­ra­tu­ru u ko­joj su ob­ra­đe­ni go­to­vo isti mo­ti­vi, isti ju­na­ci, iste bit­ke i isti do­ga­đa­ji. Pje­sme o Kra­lje­vi­ću Mar­ku, o Ste­fa­nu Du­ša­nu, sa­ge i le­gen­de o vi­li, o Sv. Sa­vi, ju­nač­ke pje­sme o Ko­sov­skoj bit­ki itd., isto su ta­ko po­zna­ti u br­di­ma Cr­ne Go­re kao i u Di­nar­skim al­pi­ma, na oba­la­ma Mo­ra­ve, Dri­ne, Sa­ve ili Dra­ve. Ma­da se to ve­li­ko kra­ljev­stvo ras­pa­lo – pr­vo je pot­pa­lo pod Ma­đa­re, a po­tom pod Tur­ke, da bi uglav­nom bi­lo pri­klju­če­no kra­ljev­stvi­ma i car­stvi­ma ko­ja su ovi ute­me­lji­li, pri če­mu je i Mle­tač­ka re­pu­bli­ka po­tom se­bi uze­la je­dan dio, na­i­me Dal­ma­ci­ju i Mor­lač­ku – sje­ća­nje na ne­ka­da­šnji sjaj srp­skog kra­ljev­stva, či­ji su se vla­da­ri po­ne­kad na­zi­va­li i ca­re­vi­ma, ži­vi kod svih srp­skih ro­do­lju­ba, ka­ko kod onih u Austri­ji, ta­ko i kod onih u Tur­skoj i ma­loj, sa­da po­no­vo ne­za­vi­snoj Sr­bi­ji; me­đu nji­ma je, pri­rod­no, mno­go onih ko­ji sa­nja­ju o slo­bo­di i po­nov­nom vas­po­sta­vlja­nju ve­li­ke i moć­ne Sr­bi­je. Ta je ide­ja na­ro­či­to u no­vi­je vri­je­me po­sta­la ak­tu­el­na i u me­đu­vre­me­nu se po­ne­što do­go­di­lo što ostva­re­nje te ide­je či­ni mo­gu­ćim. Mo­že se re­ći da su za­pra­vo Cr­no­gor­ci bi­li ti Sr­bi ko­ji su pr­vi zba­ci­li tur­ski ja­ram i po­no­vo ute­me­lji­li ne­za­vi­snu srp­sku dr­ža­vu. Kra­jem pro­šlog sto­lje­ća ni­je, osim Cr­no­go­ra­ca, bi­lo Sr­ba ko­ji su za se­be mo­gli da ka­žu da su slo­bod­ni i ne­za­vi­sni, uko­li­ko ne bi­smo Du­bro­vač­ku re­pu­bli­ku ura­ču­na­li u srp­ske dr­ža­ve, ali je i ova u me­đu­vre­me­nu iz­gu­bi­la svo­ju sa­mo­stal­nost. Me­đu­tim, po­sli­je njih su se ubr­zo za nji­ho­vim pri­mje­rom po­ve­li Sr­bi u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji; na­i­me, oni su go­to­vo isto­vre­me­no ka­da i Cr­no­gor­ci kre­nu­li u bor­bu za svo­ju slo­bo­du. Na kra­ju je, po­sli­je te­ških i mu­ko­trp­nih bor­bi, stvo­re­na ma­la dr­ža­va Sr­ba, go­to­vo po­sve ne­za­vi­sna od Tu­ra­ka.
– Po­sli­je to­ga su on­da usli­je­di­le kr­va­ve bor­be Sr­ba na Sa­vi, Du­na­vu i Ti­si sa Ma­đa­ri­ma, te se iz sklo­pa ma­đar­skog kra­ljev­stva iz­dvo­ji­la ta­ko­zva­na Srp­ska Voj­vo­di­na. U svim tim na­ci­o­nal­nim bor­ba­ma ovog sto­lje­ća svi Sr­bi, od ju­ga kod Al­ba­ni­je sve do sje­ve­ra u Ba­na­tu, uza­jam­no su se po­ma­ga­li ili ako to ni­je­su mo­gli, on­da su ba­rem ci­je­lim svo­jim bi­ćem bi­li jed­ni uz dru­ge, pa su svo­je su­ko­be sa Tur­ci­ma i Ma­đa­ri­ma po­sma­tra­li kao za­jed­nič­ku stvar. Ni­je­su se sa­mo mno­gi Sr­bi iz Kne­že­vi­ne Sr­bi­je ne­go i po­ne­ki iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, za­jed­no sa svo­jom bra­ćom u Voj­vo­di­ni pod ba­nom i na­ro­či­to omi­lje­nim vo­đom Stra­ti­mi­ro­vi­ćem, bo­ri­li sa svo­ju na­ci­o­nal­nost i za austrij­skog ca­ra pro­tiv po­bu­nje­nih Ma­đa­ra, ina­če ne­pri­ja­telj­ski na­sto­je­nih pre­ma Sr­bi­ma. Čak je po­do­sta njih si­šlo sa cr­no­gor­skih br­da i kra­dom pro­šlo pre­ko tur­ske te­ri­to­ri­je ka­ko bi se pri­dru­ži­li svo­jim sa­ple­me­ni­ci­ma na Sa­vi i Du­na­vu i po­mo­gli im u nji­ho­voj bor­bi.
U na­šem dru­štvu put­ni­ka na­la­zi­la su se i dva go­spo­di­na ko­ji su me­đu Sr­bi­ma bi­li omi­lje­ni i uži­va­li od­re­đe­ni ugled: je­dan sa svo­jim li­te­rar­nim ostva­re­nji­ma, pre­vo­di­ma i pje­snič­kim dje­li­ma, a dru­gi svo­jim za­slu­ga­ma ste­če­nim na bo­ji­šti­ma za po­sljed­njeg srp­sko-ma­đar­skog ra­ta. Shod­no to­me bi­lo je sa­svim pri­rod­no da je vi­še njih, čim se me­đu Cr­no­gor­ci­ma raz­gla­si­lo da su pri­spje­la ova dva na­ša va­žna sa­put­ni­ka, pri­je sve­ga ro­đa­ci vla­di­ke, ple­men­ski gla­va­ri i ser­da­ri, si­šlo sa br­da da po­zdra­ve svo­je slav­ne sa­ple­me­ni­ke. Ta­ko su čla­no­vi na­še put­nič­ke dru­ži­ne, pri­je sve­ga Njem­ci, do­bi­li pri­li­ku da iz­bli­za vi­de ove za­ni­mlji­ve lju­de, me­đu ko­ji­ma se na­la­zio i bu­du­ći na­sljed­nik vla­di­ke. Za na­šeg bo­rav­ka u Ko­to­ru uvi­jek je ne­ko­li­ko njih bi­lo tu do­lje i obi­la­zi­lo nas i s ve­če­ri i uju­tru. (NA­STA­VI­ĆE SE)