<br /> Od na­ših cr­no­gor­skih pri­ja­te­lja do­bi­li smo pr­va oba­vje­šte­nja o sta­nju stva­ri u Cr­noj Go­ri i o po­sled­njim ta­mo­šnjim zbi­va­nji­ma. Re­kli su nam da su se u po­sled­nje vri­je­me mno­go spo­ri­li sa ska­dar­skim pa­šom, jer im je oteo ma­lo ostr­vo Vra­nji­nu u Ska­dar­skom je­ze­ru. Ali je ne­dav­no sklo­plje­no pri­mir­je na osno­vu ko­jeg to ostr­vo za­sad osta­je u po­sje­du Tu­ra­ka. Tom pri­li­kom su se, na­i­me, sa­sta­li tur­ski i cr­no­gor­ski iza­sla­ni­ci, pa su jed­ni dru­gi­ma da­li „vje­ru” do Pe­trov­da­na i jed­ni dru­gi­ma za­jem­či­li slo­bo­dan pro­laz i neo­me­tan sa­o­bra­ćaj. Ali ta da­ta „vje­ra” ni­je ih spri­je­či­la da u po­sled­nje vri­je­me jed­ni pro­tiv dru­gih pre­du­zmu osvet­nič­ke po­du­hva­te. Ta­ko je ne­ko­li­ci­na njih iz Crm­nič­ke na­hi­je pri­je ne­ko­li­ko da­na na­pa­la i ubi­la omra­že­nog tur­skog be­ga, jed­nog „ve­o­ma opa­kog čo­vje­ka”, ko­ji je Cr­no­gor­ci­ma na­nio mno­go zla (ta­ko Cr­no­gor­ci uvi­jek go­vo­re za svo­je ne­pri­ja­te­lje), a gla­vu su mu ot­pre­mi­li go­re u Cr­nu Go­ru. No, ta je stvar pred­sta­vlja­la sa­mo je­dan spo­ra­di­čan slu­čaj i ni­je do­ve­la u pi­ta­nje op­štu vje­ru sa ska­dar­skim pa­šom, po­go­to­vo što je vla­di­ka (Pe­tar II Pe­tro­vić Nje­goš –prim. M.V.) bio to­li­ko lju­ba­zan i Tur­ci­ma vra­tio gla­vu po­me­nu­tog be­ga. – I na gra­ni­ci her­ce­go­vač­kog pa­še bi­lo je u po­sled­nje vri­je­me do­sta ne­mir­no, iako tu po pra­vi­lu ni­je do­la­zi­lo do že­sto­kih kr­va­vih su­ko­ba kao sa Ska­drom. Još je ne­dav­no jed­na gru­pa nji­ho­vih lju­di, jed­na ne baš be­zna­čaj­na če­ta, upa­la u Her­ce­go­vi­nu i oro­bi­la ta­mo­šnje Tur­ke, pa su po­ni­je­li sa so­bom če­ti­ri sto­ti­ne ova­ca i pet tur­skih gla­va.
Ve­o­ma je za­ni­mlji­vo pi­ta­nje da li se i u ko­joj mje­ri u po­sled­nje vri­je­me, bi­lo osva­ja­njem, bi­lo pri­klju­če­njem po­lu­ne­za­vi­snih ple­me­na, pro­ši­ri­la i uve­ća­la te­ri­to­ri­ja Cr­ne Go­re. Ne­ki i ona­ko vi­de u Cr­noj Go­ri tek ma­li za­me­tak ve­će dr­ža­ve ko­ja ka­sni­je tre­ba da se ra­ši­ri i pro­ši­ri na mno­ge okru­ge ili na­hi­je. Uz to vla­di­ke, ba­rem kao vr­hov­ne cr­kve­ne star­je­ši­ne, ima­ju ti­tu­lu ko­ja uka­zu­je na to da su ovla­šte­ni da upra­vlja­ju da­le­ko ve­ćim cr­kve­nim ne­go dr­žav­nim pod­ruč­jem. Nji­ho­va ti­tu­la gla­si mi­tro­po­lit Sken­de­ri­je (Al­ba­ni­je) i Pri­mor­ja (al­ban­skog pri­mor­skog po­ja­sa); ma­da je sa­da­šnji vla­di­ka je­dan ve­o­ma mi­ro­lju­biv čo­vjek ko­jem, či­ni se, ni­je sta­lo ni do ka­kvih osva­ja­nja, ipak je u na­ro­du du­bo­ko usa­đe­na že­lja za pro­ši­re­njem te­ri­to­ri­je, pa bi u ne­koj po­volj­noj pri­li­ci ne­ki dru­gi vla­di­ka mo­gao po­ku­ša­ti da se­bi pot­či­ni ci­je­lo pod­ruč­je mi­tro­po­li­je, ko­je je sa­da naj­ve­ćim di­je­lom par­ti­bus in­fi­de­li­um, i to po­sve u skla­du sa svo­jom ti­tu­lom, i ta­ko ostva­rio cr­kve­nu i svje­tov­nu vlast nad tim pred­je­li­ma.
Sto­ga smo upi­ta­li jed­nog na­šeg cr­no­gor­skog pri­ja­te­lja da li je u po­sled­nje vri­je­me do­šlo do pro­ši­re­nja ili uve­ća­nja nji­ho­ve te­ri­to­ri­je, a to smo pi­ta­nje ka­sni­je po­sta­vi­li i kraj­nje otvo­re­nom i iskre­nom vla­di­ki. Me­đu­tim, na to pi­ta­nje je te­ško bi­lo do­bi­ti ja­san od­go­vor, i to ne zbog to­ga što su Cr­no­gor­ci iz­bje­ga­va­li da ga da­ju ne­go mno­go vi­še zbog to­ga što ni­je­smo ras­po­la­ga­li do­brim i pre­ci­znim ge­o­graf­skim kar­ta­ma Cr­ne Go­re, pa ni­je­smo bi­li u sta­nju da ra­zu­mi­je­mo nji­ho­ve od­go­vo­re. No, iz svih nji­ho­vih od­go­vo­ra da­lo se ra­zu­mje­ti da je u njih oče­vid­na te­žnja za pro­ši­re­njem i po­ve­ća­njem te­ri­to­ri­je.
Pr­vo se po­čet­kom pro­šlog sto­lje­ća sa­mo jed­na od če­ti­ri na­hi­je, od ko­jih se sa­da sa­sto­ji glav­ni­na Cr­ne Go­re, go­to­vo pot­pu­no oslo­bo­di­la od Tu­ra­ka, i to naj­ne­do­stup­ni­ja na­hi­ja smje­šte­na u naj­vi­šim brd­skim pred­je­li­ma – ta­ko­zva­na Ka­tun­ska na­hi­ja. Njoj su se ka­sni­je pri­dru­ži­le osta­le tri, či­ja je du­bo­ka unu­tra­šnja ve­za sa Ka­tun­skom na­hi­jom to­kom pro­šlog sto­lje­ća za­pe­ča­će­na mno­gim po­bje­da­ma Cr­no­go­ra­ca nad Tur­ci­ma. To­kom ovog sto­lje­ća su se on­da i ži­te­lji ta­ko­zva­nih Br­da pri­klju­či­li Cr­noj Go­ri. Ta Br­da ob­u­hva­ta­ju brd­ske na­hi­je na kraj­njem is­to­ku i ne­ke od njih su još 1830. bi­le pod Tur­ci­ma. Go­di­ne 1831. pri­klju­či­lo se Cr­noj Go­ri brd­sko ple­me Ku­či. Od 1840. se i dru­go su­sjed­no pod­ruč­je, do­li­na Gra­ho­va, ako ne pri­klju­či­lo Cr­noj Go­ri, a ono se zbra­ti­mi­lo s njom, pa je ta­ko po­sta­lo ne­što ne­za­vi­sni­je u od­no­su na Tur­ke. To­kom ovog sto­lje­ća po­ve­ća­li su se i broj i pod­ruč­je usko­ka (lju­di ko­ji su od Tu­ra­ka pre­bje­gli Cr­no­gor­ci­ma); uz to su nam na­ši cr­no­gor­ski pri­ja­te­lji go­vo­ri­li i o ne­kim dru­gim na­hi­ja­ma i pred­je­li­ma či­ji su im se ži­te­lji pri­dru­ži­li za ovih po­sled­njih go­di­na, ali nam ni­je­su re­kli nji­ho­va ime­na. Sva je pri­li­ka da se sa­mo mi­je­nja­la vr­hov­na vlast nad po­ne­kim na­hi­ja­ma i ve­ze me­đu nji­ma, te da su čas bi­li po­ve­za­ni sa Cr­no­gor­ci­ma čas sa Tur­ci­ma. Sa­da­šnji, kao što smo re­kli, mi­ro­lju­bi­vi vla­di­ka, ko­ji svim si­la­ma na­sto­ji da us­po­sta­vi do­bre od­no­se sa su­sje­di­ma i da ure­di svo­ju dr­ža­vu, da ci­vi­li­zu­je svoj na­rod, pre­pu­stio je, do­du­še, po­sled­njih da­na Tur­ci­ma po­me­nu­to ma­lo ostr­vo u Ska­dar­skom je­ze­ru, kao i ma­lu tvr­đa­vu Ža­bljak, ko­ju su nje­go­vi lju­di bi­li osvo­ji­li u jed­nom uspje­šnom pre­pa­du, pa se sa­da či­ni kao da se Cr­no­gor­ci u ne­kim tač­ka­ma po­vla­če i gu­be. A ipak se, u cje­li­ni po­sma­tra­no, mo­že re­ći da se u no­vi­je vri­je­me nji­ho­va te­ri­to­ri­ja ne­što pro­ši­ri­la.
(NA­STA­VI­ĆE SE)