PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pa­žnju su nam pri­vu­kli Ko­tor i Bo­ka. Is­ko­ri­sti­li smo pr­ve da­ne na­šeg bo­rav­ka ov­dje za vi­še ma­njih iz­le­ta i raz­gle­da­nje zna­me­ni­to­sti gra­da, po­što nas je lo­še vri­je­me ome­lo i ni­je­smo mo­gli da kre­ne­mo u Cr­nu Go­ru. U te zna­me­ni­to­sti spa­da­ju pri­je sve­ga dva ja­ka iz­vo­ra ko­ji iz­vi­ru iz br­da tik is­pred grad­skih vra­ta Ko­to­ra – Fi­ju­ma­ra (Fi­u­ma­ra –Ri­je­ka) i Gur­dić (Gor­dic­cio), ko­ji­ma sam po­sve­tio od­re­đe­nu pa­žnju.
Fi­ju­ma­ra je ri­je­ka ve­o­ma slič­na ču­ve­noj Ti­ma­vi kod Tr­sta i dru­gim ri­je­ka­ma Is­tre i Dal­ma­ci­je. Kao i ove, i ona si­lo­vi­to i ši­ro­ko iz­vi­re iz sti­je­ne, a nje­na du­ži­na od iz­vo­ra do ušća u ko­tor­ski mor­ski tje­snac iz­no­si ne­ko­li­ko sto­ti­na du­ži. Go­la stje­no­vi­ta kli­su­ra iz ko­je iz­vi­re Fi­ju­ma­ra, neo­bič­no je di­vlja i ži­vo­pi­sna; ona je na pu­ško­met uda­lje­na od grad­skih vra­ta. Ta stje­no­vi­ta kli­su­ra je obič­no su­va i vo­da iz­vi­re sa­mo pod­zem­no is­pod sti­je­na. Ali po­sli­je du­gih i obi­la­tih ki­ša u nju se obič­no sru­ču­ju vo­de ko­je su se na­go­mi­la­le na gor­njem di­je­lu sti­je­na. Iz­gled Fi­ju­ma­re se ta­da u to­li­koj mje­ri mi­je­nja da se na­pro­sto ne mo­že pre­po­zna­ti. Ta­da na ču­de­san na­čin sa svih stra­na po­či­nju da na­vi­ru pod­zem­ne vo­de, a osim to­ga vo­da iz­bi­ja i na­pro­sto ši­klja iz bez­br­oj pu­ko­ti­na iz­me­đu sti­je­na, gdje je do ta­da sve bi­lo su­vo. Tek ta­da po­sta­je ja­sno da su ova karst­na br­da, od Tr­sta sve do Ko­to­ra, pa i da­lje, pu­na ru­pa kao ka­kav sun­đer.
Ima­li smo pri­li­ke za na­šeg bo­rav­ka u Ko­to­ru da to do­ži­vi­mo kao ka­kav ču­de­sni pri­rod­ni pri­zor. Ne­ko­li­ko da­na i no­ći pa­da­la je sil­na ki­ša, ka­kva se mo­že do­ži­vje­ti sa­mo u ju­žnim pred­je­li­ma; ta ki­ša se ov­dje u Dal­ma­ci­ji zo­ve „da­ži­ki­ša”, jer dažd li­je ta­ko sil­no, da bi se u ša­li mo­glo go­vo­ri­ti i o ki­ši de­be­loj po­put ko­nop­ca ili uža­di za si­dra. Ka­da je jed­ne no­ći opet pa­da­la ja­ka ki­ša, po­šao sam do Fi­ju­ma­re, ali na­pro­sto ni­je­sam mo­gao da iza­đem i pro­đem kroz grad­ska vra­ta i da se do­mog­nem uz­dig­nu­tog mje­sta pa­za­ra, ta­ko da mi je je­dan čo­vjek po­nu­dio svo­ju po­moć da me po­ve­de kroz ki­šu ko­ja je li­la kao iz ka­bla. Bi­stra vo­da te­kla je po­preč­nim uli­ca­ma kao da je iz svih ku­ća iz­vi­ra­la iz na­bu­ja­log brd­skog po­to­ka. To ni­je bi­la sa­mo Fi­ju­ma­ra ne­go su i osta­li iz­vo­ri i bu­na­ri u gra­du po­če­li da se iz­li­va­ju usled na­do­šle vo­de. I oko pa­za­ra je sve bi­lo po­pla­vlje­no. Fi­ju­ma­ra je iz­vi­ra­la na sa­svim dru­gom mje­stu. Iz ve­li­ke ži­vo­pi­sne kli­su­re, kao i na dru­gim mje­sti­ma, ku­lja­la je vo­da, a na mno­gim mje­sti­ma, ko­ja su ina­če su­va i bez­vod­na, na­pro­sto su pro­ra­di­li do ta­da ne­vi­dlji­vi iz­vo­ri. – U ci­je­loj Dal­ma­ci­ji ni­je ri­jet­ka po­ja­va da po­vre­me­no do­la­zi do pra­vih po­pla­va, a da on­da opet na­stu­pe pe­ri­o­di su­še i ne­sta­ši­ce vo­de.
Sa­svim dru­ga­či­je sto­je stva­ri sa dru­gim iz­vo­rom kod Ko­to­ra, sa ta­ko­zva­nim Gur­di­ćem, ko­ji iz­vi­re tik is­pred ju­žnih grad­skih vra­ta, kod Vra­ta od Gur­di­ća (Por­ta di Gor­dic­cio). I tu iz­vi­re ogrom­na ma­sa vo­de iz jed­ne špi­lje, ali se ona ne uli­va u mo­re ne­go se stro­po­šta­va u bez­da­ne du­bi­ne, ta­ko da se ma­sa slat­ke vo­de mo­že pre­po­zna­ti na po­vr­ši­ni vr­tlo­ga. Taj vr­tlog se na­la­zi kraj sa­me oba­le i zi­di­na gra­da i ome­đen je stje­no­vi­tom oba­lom kao ka­kav ba­zen. To je jed­no ve­o­ma du­bo­ko ždri­je­lo, a po ne­ki­ma nje­go­va du­bi­na iz­no­si oko sto­ti­nu du­ži. Vo­da je tu stal­no uz­bu­r­ka­na i klju­ča kao u ka­kvom ka­za­nu, a či­ni se da tu ima slat­ke vo­de u znat­nim ko­li­či­na­ma. Ka­žu da se po­ne­kad, po­sli­je du­gih i ja­kih ki­ša, vo­da u sre­di­ni ka­za­na ta­ko uz­bur­ka, da se či­ni da će se pre­tvo­ri­ti u vo­do­skok. (...)
Iako je Ko­tor ma­lo mje­sto, on pri­ja­te­lju isto­ri­je i umjet­no­sti ima da po­nu­di za­ni­mlji­ve stva­ri, ko­je u sva­kom slu­ča­ju za­slu­žu­ju pa­žnju. U nje­go­vim ar­hi­vi­ma, u ko­je sam za­vi­rio, po­hra­nje­ni su, ne­ma sum­nje, do­ku­men­ti ko­ji su od zna­ča­ja za isto­ri­ju Mle­ta­ka, Cr­no­go­ra­ca i nji­ho­vih su­sje­da. – Ni­je­su ne­za­ni­mlji­ve ni nje­go­ve cr­kve, na­ro­či­to ka­to­lič­ka ka­te­dra­la, cr­kva sv.Tri­pu­na, sve­ca-za­štit­ni­ka Ko­to­ra, jed­no li­je­po zda­nje sa sli­ka­ma i mer­mer­nim ol­ta­rom, ko­ji je na me­ne osta­vio uti­sak ko­pi­je glav­nog ol­ta­ra u Mar­ko­voj cr­kvi u Mle­ci­ma.
Me­đu­tim, isto ta­ko bi se mo­glo re­ći da su i ži­te­lji ne­što kao ko­pi­ja ili ko­lo­ni­ja Mle­ča­na, ko­ji su ov­dje u sva­kom slu­ča­ju iz­mi­je­ša­ni sa Slo­ve­ni­ma. Sve se ov­dje vre­me­nom ita­li­ja­ni­zi­ra­lo i po­mle­ta­či­lo. Do­ma­ći ži­te­lji ne­ma­ju ne­ku po­seb­nu na­ci­o­nal­nu no­šnju ne­go se obla­če po evrop­skoj mo­di. I uz to svi go­vo­re ita­li­jan­ski. U tom po­gle­du stva­ri sto­je ne­što dru­ga­či­je u osta­lim mje­sti­ma Bo­ke, u ko­ji­ma ži­te­lji ima­ju svo­je po­seb­ne no­šnje, ali se, ma­da ve­ći­nom ra­zu­mi­ju ita­li­jan­ski, u po­ro­di­ci uvi­jek go­vo­re slo­ven­ski (srp­ski).
U ko­li­koj mje­ri u Ko­to­ru pre­o­vla­đu­je ita­li­jan­ski, o to­me mo­žda naj­bo­lje mo­že da po­svje­do­či či­nje­ni­ca da sam sreo dva uče­na go­spo­di­na ko­ji su ta­mo već du­go na­sta­nje­ni, a ne zna­ju ni ri­ječ ilir­ski, iako su ima­li ilir­ska po­ro­dič­na ime­na, što je, ne­ma sum­nje, uka­zi­va­lo na nji­ho­vo slo­ven­sko po­ri­je­klo. U tom po­gle­du, re­kao bih, Her­ceg No­vi naj­vi­še li­či na glav­ni grad.
(NA­STA­VI­ĆE SE)