<br /> Je­da­na­e­sti: Ne­bo se ste­glo, mrač­no i ne­vjer­no, olu­ja hu­či iz da­le­ka, sa br­da iza Pod­go­ri­ce, već si­nu i pje­va svje­tlost mu­nje, iz te du­bo­ke mrač­no­sti, pa grom za­tre­se pla­ni­nu u da­lji­ni.
Od tog blje­ska ne­be­ske va­tre svi­jet mi u tre­nu po­sta dru­ga­či­ji, sa mno­go pat­nje, strep­nje i stra­ha jer se ubr­za­še pla­me­ni je­zi­ci mu­nja, ali dva po­sve dru­ga­či­ja od onih ko­je sam ra­ni­je do­ži­vlja­vao. Ta mu­nja ne ra­su se u žar­ku svje­tlost u ra­znim prav­ci­ma, kre­nu kao svje­tlo­sna li­ni­ja pra­vo, po­tra­ja ta­ko, a on­da se pre­lo­mi pod uglom od tri­de­set ste­pe­ni, usmje­ri pra­vo­li­nij­ski ka mrač­noj ze­mlji kao de­beo mlaz.
Gr­mlja­vi­na i olu­ja na­da­še ki­šu ko­ju su bilj­ke i lju­di du­go če­ka­li. Po­vu­koh se du­blje na te­ra­su da po­sma­tram igru i moć ne­ba. I va­tru mu­nja.
Dva­na­e­sti: ,,Čo­vjek bez nov­ca sli­čan je gu­sla­ma bez stru­na”, pi­sao je ne­ki či­ta­lac ,,Cr­no­gor­ke”, pr­vog li­sta za knji­žev­nost na Ce­ti­nju (1884-1885), ko­ji je ure­đi­vao Jo­van Pa­vlo­vić. Ko­men­ta­tor (ured­nik) od­mah do­da­je da će tu mi­sao ,,si­ro­mah sa naj­ve­ćom tu­gom pro­či­ta­ti” i upu­ću­je či­ta­o­ca da na­pi­še ,,ne­ko­li­ko re­da­ka pro­tiv te so­fi­stič­ke ško­le”.
U sle­de­ćem bro­ju isti či­ta­lac ja­vlja se dru­ga­či­je: ,,No­vac! Šta je to no­vac? Naj­gro­zni­ji pro­na­la­zak, naj­ve­će zlo ovo­ga svi­je­ta! No­vac je uzrok ta­kvih ne­sre­ća...”.
Pre­đe ,,la­ko­ma­ca i tvr­di­ca ni­je bi­lo, sva­ko se ra­do­vao sre­ći bli­žnjeg svog, kao da je na nje­go­vom do­mu.”
To je bi­lo pri­je ne­go se no­vac pro­na­šao. A ka­ko je sa­da?
Tri­na­e­sti: U Me­lji­na­ma, lje­či­li­štu i od­ma­ra­li­štu, na ri­vi her­ceg­nov­skoj, u to­ku ruč­ka slu­že žen­ske, ti­ho, ne­na­me­tlji­vo, a jed­na od njih – pri­rod­na ho­da, po­kre­ta tač­na, ga­ra­va, kre­će se oko sto­lo­va kao ba­le­ri­na, ali ni to je ne bi či­ni­lo iz­u­zet­nom da pre­ma svi­ma ne zra­či svo­jim bla­go­rod­nim osmi­je­hom ko­ji ima to­pli­ne za sve i još ti­ho iz­go­vo­ri po ne­ku ne­po­sred­nu ri­ječ ko­ja čo­vje­ka po­bu­đu­je da od­mah mi­sli o mi­lo­sti i lje­po­ti.
Ko­li­ko čo­vjek obi­đe gra­do­va i ze­ma­lja, sret­ne li­je­pih že­na, ali ne i ova­kve pri­rod­ne mi­lo­sti ko­ja ima moć bu­đe­nja ve­dri­ne du­ha i di­vlje­nja lje­po­ti.
Če­tr­na­e­sti: Ni­ka­da ni­je­sam bio uz one ko­ji se mi­re sa za­bo­ra­vom i pa­da­ju do­bro­volj­no u ta­mu pro­la­zno­sti. Čo­vjek se mo­ra po­bu­ni­ti uvi­jek pro­tiv te vr­ste ano­nim­no­sti. Jed­nog da­na će čo­vjek, Bož­jom vo­ljom, teh­nič­ko-du­hov­nom ino­va­ci­jom – mo­ći raz­go­va­ra­ti sa po­koj­ni­ci­ma, bli­žnjim i naj­dra­žim. To ja vi­dim u vi­zi­ji.
Za­što on­da žu­ri­ti u nir­va­nu odvo­je­no­sti i ta­me. Čo­vje­kov duh, čist i do­bar, bo­go­o­pran, do­bro­lju­ban, tra­je i po­sli­je smr­ti ti­je­la. Če­mu ta­ma kad je svje­tlost pr­va pri­ja­vlje­na u Bož­jem ko­lu?
Ja imam ova­kav stav i za­to što je moj za­vi­čaj Pi­va – po­to­pljen ne­mi­lo­srd­no kao po­klon za­bo­ra­vu, po­klon ona­kve lje­po­te i drev­ne isto­ri­je, a ja sam pro­tiv to­ga po­to­pa na­pi­sao de­se­ti­ne knji­ga – da se ne za­bo­ra­vi sve što je bi­lo i još sam ute­me­ljio knji­žev­ne su­sre­te pro­tiv tog ap­sur­da, a ta pje­snič­ka ri­ječ iz ci­je­le Ju­go­sla­vi­je, sa­da je na­vr­hu­ni­la 45 go­di­na.
Za­bo­rav je an­ti­hrist, ta­ma. Nje­ga po­bje­đu­je svje­tlost i stva­ra­la­štvo. Ne znam da li će ga po­bi­je­di­ti ci­vi­li­za­ci­ja, sa ob­zi­rom na to da čo­vjek uni­šta­va pri­ro­du.
Pet­na­e­sti: Ovaj moj za­vi­čaj, pro­stran, za­da­vljen mr­tvom vo­dom, pro­stran sa­mo zbog smr­ti, ću­ti, iz­gu­bio je ri­ječ i gro­bo­vi su mu da­lje pod te­re­tom du­bi­ne vo­de, oko či­jih oba­la, u du­ži­ni 45 ki­lo­me­ta­ra, ste­žu se vi­so­ke ka­njon­ske sti­je­ne, tje­snac, na či­jem ula­zu i iz­la­zu če­ka­ju po­sled­nji stra­ža­ri, krv­ni­ci, dže­la­ti, ko­ji su 1943. go­di­ne stri­je­lja­li i ko­li­jev­ke i sav na­rod, ta­ko da je pre­ko ci­je­log pred­je­la ostao sa­mo je­dan ja­uk, ot­ki­nut od hi­lja­du gr­la i lu­ta sa­da kroz tam­ne obla­ke, sam ko­lek­tiv­ni ja­uk ko­ji ne mo­že sta­ti ni u je­dan not­ni si­stem svi­je­ta, ja­uk lu­ta­li­ca, ko­ji se iz­du­ži, pre­ki­ne za pra­znik, pa opet oži­vi kao iz mi­ta i le­lek­ne. To ju­tros vi­dim i ču­jem.(Na­sta­vi­će se)