Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić


Ne­ka­ko ne vo­lim mno­go da slu­šam vi­je­sti, ko­ja god da ih te­le­vi­zi­ja emi­tu­je u na­šoj dr­ža­vi. Pri­je ne­ko­li­ko ve­če­ri, me­đu­tim, osta­doh po­red TV-a i čuh od­lu­ku no­ve vla­de - “sma­nji­će se na­kna­da za maj­ke ko­ja iz­no­si 192 eura, a ubu­du­će će iz­no­si­ti 144 eura”.
Kad ču­jem da se na­šim su­gra­đa­ni­ma li­je­pi ,,eti­ke­ta” - oso­be s po­seb­nim po­tre­ba­ma ili dje­ca s po­seb­nim po­tre­ba­ma ne­ka­ko mi ni­je do­bro. Ko su oso­be s po­seb­nim po­tre­ba­ma? Je­su li to oso­be ko­je zbog ra­znih fi­zič­kih ba­ri­je­ra ne mo­gu ostva­ri­ti naj­o­snov­ni­je ljud­sko pra­vo - slo­bo­du kre­ta­nja i mi­šlje­nja? Je­su li oni oso­be s po­seb­nim po­tre­ba­ma sa­mo za­to što tra­že ne­ko­ga ko će im po­mo­ći? Pa “je­sti, pi­ti, ku­pa­ti se” po­tre­ba je sva­kog ži­vog bi­ća, a ne po­seb­na po­tre­ba. Je­su li dje­ca ko­ja tra­že za­gr­ljaj, tre­nu­tak pa­žnje i lju­ba­vi, s po­seb­nim po­tre­ba­ma? Ko­je di­je­te ne tre­ba lju­bav, pa­žnju, za­gr­ljaj? To je po­treb­no i od­ra­slo­me, a ka­mo­li dje­ci, i to u neo­gra­ni­če­nim ko­li­či­na­ma. Me­đu­tim, sve ovo se ne ku­pu­je već se za­slu­žu­je.
A sa­da o ,,euri­ći­ma”. Da li su se ,,go­spo­da iz Vla­de” za­pi­ta­la ,,ko pri­ma na­kna­de za maj­ke od 192 eura” (sa­da za 48 eura ma­nje). Pre­mi­je­ru i go­spo­do mi­ni­stri, na­kna­de ko­je sma­nju­je­te od­u­zi­ma­te i ro­di­te­lji­ma či­ja dje­ca bo­lu­ju od ne­ke bo­le­sti... Od­u­zi­ma­te ro­di­te­lji­ma ko­ji ti­me iona­ko ne­do­volj­nim iz­no­som pla­ća­ju asi­sten­te u na­sta­vi, li­je­če­nje, lje­ko­ve...
Je­ste li se za­pi­ta­li ,,go­spo­do iz Vla­de” da li su mo­žda pri­ma­nja ko­ja ima­ju oso­be sa in­va­li­di­te­tom pre­ma­la za nji­ho­ve ve­li­ke po­tre­be (po­sje­ta lo­go­pe­du, de­fek­to­lo­gu, psi­hi­ja­tru, psi­ho­lo­gu, fi­zi­kal­na te­ra­pi­ja)? Ne, ni­ste se za­pi­ta­li, ali je­ste od­lu­či­li da nji­ho­vim sta­ra­te­lji­ma odu­zme­te 48 eura od pri­ma­nja ko­je je sva­ka­ko bi­lo ma­la po­moć u iz­dr­ža­va­nju i po­di­za­nju dje­ce.
Mno­go znam o pro­ble­mi­ma oso­ba sa in­va­li­di­te­tom, i ako ni­ste upu­će­ni, ,,go­spo­do iz Vla­de” ja ću vam re­ći da ni­je­ste svje­sni ko­li­ko je na­ma te­ško. Da li zna­te, a si­gur­na sam da zna­te, da na­še di­je­te jed­nom u mje­sec da­na, even­tu­al­no dva pu­ta, mo­že do­ći kod spe­ci­ja­li­ste lo­go­pe­da, de­fek­to­lo­ga, psi­ho­lo­ga? A to­li­ko se pi­sa­lo o psi­hi­ja­tru, pa ste nam sa­da i nje­ga ,,ne­ka­ko na­ba­vi­li”, da se o to­me ne bi vi­še go­vo­ri­lo. Sve ovo što sam na­bro­ji­la mo­ra­mo da pla­ti­mo sa­mi, jer nam ni­ste omo­gu­ći­li da to ima­mo ov­dje kao, pri­mje­ra ra­di, u su­sjed­nim, na­ma naj­bli­žim dr­ža­va­ma (Sr­bi­ji i Hr­vat­skoj). Pi­tam vas, či­me da pla­ti­mo sve ovo, ako je je­dan tret­man 15 eura? Na­lju­ti­te se ka­da do­đe­mo sa za­htje­vom da ide­mo za Be­o­grad ili Za­greb?! Pa, ,,gla­va­ri na­ši”, mi ne­ma­mo dru­gog iz­bo­ra, a još nam sma­nju­je­te i na­kna­de. Ka­ko sam su­di­o­nik mno­gih ras­pra­va gdje se su­sre­ćem s oso­ba­ma s in­va­li­di­te­tom i nji­ho­vim ro­di­te­lji­ma, nji­ho­vo svje­do­če­nje me uvje­ra­va ka­ko i dje­ca s po­seb­nim po­tre­ba­ma že­le pa­ti­ke, čo­ko­la­du, od­la­zak u igra­o­ni­cu. To su dje­ca s po­seb­nim po­tre­ba­ma, ona ima­ju ne­ke po­seb­ne po­tre­be, a ne dje­ca s in­va­li­di­te­tom, jer ona su sreć­na kad ima­ju pa­žnju, za­gr­ljaj, lju­bav... Ali, ,,go­spo­do iz Vla­de”, od lju­ba­vi se ne ži­vi.
Ži­vje­ti ži­vot sva­kog tre­nut­ka, uži­va­ti sve nje­go­ve ča­ri istin­ska je vri­jed­nost, osje­ćaj slo­bo­de ko­ji do­pi­re do naj­skri­ve­ni­jih ku­ta­ka na­šeg sr­ca ni­je po­vla­sti­ca po­je­di­na­ca, to je iz­bor sva­kog čo­vje­ka bez ob­zi­ra na nje­go­vo ogra­ni­če­nje, fi­zič­ko ili in­te­lek­tu­al­no. I ka­da ne­ko na­še čla­no­ve po­ro­di­ce na­zo­ve oso­bom s po­seb­nim po­tre­ba­ma ni­smo lju­ti, ni­ti smo po­vri­je­đe­ni (ba­rem ne ja)... Sa­mo že­li­mo re­ći ka­ko na­ša dje­ca ni­su oso­be s po­seb­nim po­tre­ba­ma sa­mo zbog to­ga što ne­ko ho­da po­mo­ću šta­ka, ili se kre­ću po­mo­ću in­va­lid­skih ko­li­ca, ili za­to što ima­ju ne­ku raz­voj­nu smet­nju i ne mo­gu funk­ci­o­ni­sa­ti sa­mi. Je­ste li se za­pi­ta­li, osim što sma­nju­je­te pre­ma­le na­kna­de, da li oso­be sa in­va­li­di­te­tom ima­ju po­tre­bu za ba­vlje­njem ne­kim spor­tom? Znam mno­go ro­di­te­lja, sa­mo­hra­nih pri­je sve­ga, ko­ji svo­ju dje­cu sa in­va­li­di­te­tom ša­lju na sport, ali ka­ko to da sad či­ne oni ko­ji te­ško ži­ve, a ko­ji­ma sma­nju­ju i na­kna­de za maj­ke?!
U kam­pa­nji pred po­sled­nje iz­bo­re mno­go se pri­ča­lo o po­dr­šci oso­ba­ma sa in­va­li­di­te­tom. Ja vas pi­tam, je li ovo po­dr­ška ko­ju ste po­mi­nja­li?
Ako Vla­da na­sta­vi s ova­kvom po­li­ti­kom, oso­be sa in­va­li­di­te­tom ži­vje­će sve te­že i bi­će sve ve­ći so­ci­jal­ni slu­ča­je­vi. Obra­zo­va­nje i za­po­šlja­va­nje oso­ba s in­va­li­di­te­tom te­melj­ni su ci­lje­vi ko­je bi Vla­da tre­ba­lo da re­a­li­zu­je. Go­spo­do iz Vla­de, ko­li­ku ste po­dr­šku pru­ži­li ova­kvim oso­ba­ma? Ko­li­ko u va­šim re­do­vi­ma ima oso­ba sa in­va­li­di­te­tom? Ne­ma­te ih, ba­rem da ja znam... Iz­vi­ni­te ako gri­je­šim.
Mi­slim da smo po­sta­li i glu­vi i sli­je­pi, pa vje­ru­je­mo obe­ća­nji­ma ko­ja kr­ši­te po sva­kom pi­ta­nju.
Da li zna­te da idu pra­zni­ci i da i oso­be sa po­seb­nim po­tre­ba­ma že­le da ne­gdje do­če­ka­ju No­vu go­di­nu, da dje­ca že­le vi­dje­ti Dje­da Mra­za? Ne, ni­ste se za­pi­ta­li. A i za­što bi­ste se za­pi­ta­li kad će­te vi pra­zni­ke pro­ve­sti u Mi­la­nu, Pa­ri­zu, ili­ti na ne­koj eg­zo­tič­noj de­sti­na­ci­ji? Ako ste zbog to­ga sma­nji­li na­kna­de, mi vam že­li­mo da se li­je­po pro­ve­de­te. Sreć­na No­va go­di­na, Vla­do (ne)bu­duć­no­sti...
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO „Na­še sun­ce”)