Ono ple­me­ni­to što smo pri­je sko­ro tri­de­set go­di­na ura­di­li u Cr­noj Go­ri, uz uče­šće dr­ža­ve i pra­vo­slav­ne cr­kve pre­no­som i sa­hra­nom zem­nih osta­ta­ka kra­lja Ni­ko­le i kra­lji­ce Mi­le­ne, iz San Re­ma na Ce­ti­nje (1989), ovih da­na su oba­vi­li i u Ita­li­ji, pr­vo pre­no­som iz eg­zi­la i sa­hra­nom u otadž­bi­nu zem­nih osta­ta­ka kra­lji­ce Je­le­ne Sa­voj­ske – prin­ce­ze od Cr­ne Go­re, a po­tom kra­lja Vi­to­ri­ja Ema­nu­e­la III.
Prin­ce­za Je­le­na Pe­tro­vić Nje­goš ro­đe­na je na Ce­ti­nju 8. ja­nu­a­ra 1873. go­di­ne od oca Ni­ko­le Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša (1841–1921) i Mi­le­ne ro­đe­ne Vu­ko­tić (1847–1923), kao še­sto od dva­na­e­sto­ro dje­ce. Kr­stio je ru­ski car Alek­san­dar Dru­gi Ro­ma­nov. Pr­vu mla­dost je pro­ve­la na ru­skom car­skom dvo­ru. Sa de­set go­di­na upu­ti­li su je na ško­lo­va­nje u Sankt Pe­ter­burg, na in­sti­tut Smolj­ni, ko­ji se na­la­zio pod ca­ri­či­nim pa­tro­na­tom. Na pri­je­mu po­vo­dom vjen­ča­nja ca­ra Ni­ko­la­ja II je upo­zna­la na­pulj­skog prin­ca Vi­to­ri­ja Ema­nu­e­la III. Vjen­ča­ni su 24. ok­to­bra 1896. godine.
Je­le­na je još kao dje­voj­či­ca bi­la op­sjed­nu­ta sa­ma­ri­ćan­stvom i po­ka­zi­va­la van­re­dan dar za umjet­nost – sli­kar­stvo, ar­hi­tek­tu­ru, mu­zi­ku i li­te­ra­tu­ru. Na Or­lo­vom kr­šu, iz­nad Ce­ti­nja, na­la­zi se grob­ni­ca i spo­me­nik pr­vom mi­tro­po­li­tu iz po­ro­di­ce Pe­tro­vić Nje­goš – vla­di­ki Da­ni­lu. Na­crt za ovaj li­je­pi nad­grob­ni spo­me­nik iz­ra­di­la je upra­vo prin­ce­za Je­le­na. Cr­no­gor­ska prin­ce­za i ita­li­jan­ska kra­lji­ca je kao lič­nost po­ka­zi­va­la sve oso­bi­ne ko­je su udah­nu­le ži­vot zva­nič­nim pred­sta­va­ma o kra­ljev­skoj lič­no­sti. Pre­li­je­pa prin­ce­za sa oči­ma ra­nje­ne sr­ne, kćer­ka vla­da­ra i pa­sti­ra, ima­la je, osim do­bro­te, ve­li­ko­du­šno­sti i jed­no­stav­no­sti, vr­li­ne ro­đe­ne kra­lji­ce – za­pi­sao je bi­o­graf Re­na­to Bar­ne­sko. Je­le­na i Vik­tor, iako raz­li­či­ti po psi­ho­fi­zič­kim oso­bi­na­ma, ima­li su ve­o­ma uspje­šan brak ko­ji je tra­jao 51 go­di­nu. Bra­kom sa kra­ljem Vik­to­rom, prin­ce­za Je­le­na Pe­tro­vić Nje­goš je oja­ča­la di­na­sti­ju Sa­vo­ja, po­da­ri­la joj pe­to­ro dje­ce, kćer­ke: Jo­lan­du, Ma­fal­du, Đo­va­nu i Ma­ri­ju Pi­ju, i si­na Um­ber­ta, od ko­jih je ima­la osam­na­e­sto­ro unu­ča­di. U stva­ri, Je­le­na i Vi­to­rio su bi­li obič­ni lju­di sa neo­bič­nom sud­bi­nom u vre­me­nu ide­o­lo­gi­ja ko­je su kao ura­gan bri­sa­le lju­de ši­rom svi­je­ta. Ba­vlje­nje po­li­ti­kom Je­le­na je svje­sno iz­bje­ga­va­la že­le­ći da se po­sve­ti po­ro­di­ci, da ži­vi jed­no­stav­nim ži­vo­tom i pro­vo­di ča­so­ve ba­ve­ći se svo­jim omi­lje­nim ho­bi­jem do­bro­čin­stvom, po­put Bo­go­ro­di­ce, pri­jem­či­ve za po­tre­be svih lju­di. No­si­la je u se­bi naj­u­zvi­še­ni­je od do­brih dje­la, dar mi­lo­sr­đa. Ni­je za­to čud­no da je bi­la kra­lji­ca ko­ju su Ita­li­ja­ni mo­žda naj­vi­še vo­lje­li, ne­za­vi­sno od to­ga da li su bi­li po­li­tič­ki opredije­lje­ni za mo­nar­hi­ju ili re­pu­bli­ku. Je­le­ni Sa­voj­skoj su Ita­li­ja­ni zbog nje­ne do­bro­te, hu­ma­no­sti i mi­lo­sr­đa, ko­je je na­ro­či­to po­ka­za­la na­kon ve­li­kog ze­mljo­tre­sa u Me­si­ni 1908. go­di­ne, po­di­gli spo­me­nik za ži­vo­ta. Je­le­na je je­di­na ita­li­jan­ska kra­lji­ca ko­ju oni i da­nas, zbog nje­nog ne­sva­ki­da­šnjeg od­no­sa pre­ma lju­di­ma, na­zi­va­ju „Kra­lji­com Mi­lo­sr­đa” (Re­gi­na del­la Ca­ri­ta).
Zbog za­slu­ga na po­lju me­di­ci­ne, do­bi­la je po­ča­snu di­plo­mu me­di­ci­ne Rim­skog uni­ver­zi­te­ta. Edvard Sed­mi od En­gle­ske od­li­ko­vao je zlat­nom me­da­ljom bri­tan­skog kra­ljev­skog Cr­ve­nog kr­sta, nje­mač­ki car Vil­helm po­slao joj je Ve­li­ku zvi­je­zdu kra­lji­ce Lu­i­ze, Al­fon­so Tri­na­e­sti od Špa­ni­je or­den re­da Do­bro­čin­stva, ru­ska ca­ri­ca Ka­ta­ri­na or­den Cr­ve­nog kr­sta, a srp­ski kralj Pe­tar Ka­ra­đor­đe­vić krst Sve­tog Sa­ve. O nje­noj po­pu­lar­no­sti svje­do­či i kli­ni­ka „Kra­lji­ca Je­le­na”, ko­ja je osno­va­na nje­nim do­bro­volj­nim pri­lo­gom, 1933. go­di­ne, kao i Ve­li­ki in­sti­tut za li­je­če­nje ra­ka, ko­ji i da­nas no­si nje­no ime. Za­slu­ge Je­le­ne Sa­voj­ske za ita­li­jan­ski na­rod bi­le su to­li­ke da je ka­to­lič­ki bi­skup Ri­šar iz Mon­pe­ljea ini­ci­rao da se pro­gla­si za sve­ti­cu.
Kra­lji­ca Je­le­na Sa­voj­ska je kao lič­nost bi­la naj­bo­lji am­ba­sa­dor Cr­ne Go­re, ne zbog po­li­tič­kog umi­je­ća, već zbog vi­so­kih etič­kih vri­jed­no­sti ko­je su bi­le od­li­ka kće­ri, se­sta­ra, že­na i maj­ki cr­no­gor­skih. Du­blje gle­da­no sve po­ča­sti kra­lji­ci Je­le­ni su i po­ča­sti že­na­ma Cr­ne Go­re, jer isto­rij­ski gle­da­no one su mno­go vi­še za­slu­ži­le, ne­go što im je da­to pro­sto­ra u na­šoj li­te­ra­tu­ri i dru­gim ob­li­ci­ma stva­ra­la­štva.
Za raz­li­ku od nas, Ita­li­ja­ni su na pi­je­de­stal po­di­gli maj­ku i že­nu ne sa­mo kao sim­bol ma­te­rin­stva već i kao lič­no­sti. Mi smo „sa­kri­li” lič­nost Cr­no­gor­ke, ko­ja je u svim ne­vo­lja­ma kroz isto­ri­ju uvi­jek bi­la po­red, iza, a če­sto po mu­dro­sti i is­pred Cr­no­gor­ca. Ona je bi­la ve­li­ki dio nje­go­vog te­me­lja, ta­ko da na­rod­na iz­re­ka „ku­ća ne sto­ji na ze­mlji, već na že­ni” ima mno­go du­blje zna­če­nje od onog ko­je mu u sva­ko­dnev­nom ko­ri­šće­nju da­je­mo. Ako se mo­že re­ći da su Cr­no­gor­ci bi­li „po­se­ban soj” lju­di u ne­pre­sta­noj oslo­bo­di­lač­koj bor­bi za „Krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu” mo­že se slo­bod­no re­ći da do­brim di­je­lom he­ro­i­ka Cr­no­gor­ke i nje­na eti­ka či­ni upra­vo te­melj i po­za­di­nu ta­kvog so­ja. Ni­je slu­čaj­no kralj Ni­ko­la svo­je naj­bo­lje dram­sko dje­lo po­sve­tio baš ta­kvim Cr­no­gor­ka­ma. Je­le­na je ima­la to i od ko­ga na­u­či­ti, ne sa­mo u užoj već i u ši­roj po­ro­di­ci.
Nje­no ve­li­čan­stvo kra­lji­ca Ita­li­je i prin­ce­za od Cr­ne Go­re – Je­le­na Sa­voj­ska upo­ko­ji­la se u eg­zi­lu i sa­hra­nje­na je 1952.g. van otadž­bi­ne u Mont­pe­ljeu (Fran­cu­ska). Op­šti­na Ce­ti­nje i „Na­ci­o­nal­ni in­sti­tut za odr­ža­va­nje ča­sti gro­bo­va Pan­te­o­na” iz Ri­ma po­di­gli su spo­me­nik kra­lji­ci Je­le­ni u Mont­pe­ljeu 1988.go­di­ne. Na­še uče­šće u iz­ra­di spo­me­ni­ka bi­lo je sim­bo­lič­no oda­va­nje za­slu­že­ne po­ča­sti kćer­ki, se­stri, že­ni i maj­ci Je­le­ni od nje­nog rod­nog gra­da. Uče­stvo­va­nje u po­di­za­nju spo­me­ni­ka Je­le­ni Sa­voj­skoj bi­la je čast sa uz­vi­še­nim osje­ća­njem po­no­sa.
Na sve­ča­no­sti u op­šti­ni Mont­pe­lje po­vo­dom 50 go­di­na od upo­ko­je­nja kra­lji­ce Je­le­ne Sa­voj­ske, mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko–pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je od­li­ko­van je za hu­ma­ni­tar­ni do­pri­nos Me­da­ljom do­bro­čin­stva, 23. no­vem­bra 2002. go­di­ne.
Jo­van B. Mar­kuš


Eti­ka Cr­no­gor­ki

Jed­na po­uč­na i sta­ra pri­ča, ko­ja u na­rod­nom pam­će­nju ži­vi i da­nas, do­volj­no go­vo­ri o eti­ci Cr­no­gor­ke. Ka­da su Nje­gu­ši oda­va­li po­štu mr­tvom vla­di­ki, vla­da­ru i pje­sni­ku Pe­tru II Pe­tro­vi­ću Nje­go­šu, nje­go­va maj­ka Iva­na obra­ti­la im se sle­de­ćim ri­je­či­ma:
„Bra­ćo Nje­gu­ši, so­ko­lo­vi Cr­no­gor­ci! Ni­je to li­je­po što či­ni­te, što pla­če­te i ku­ka­te za Vla­di­kom. Ni­je se on ro­dio za pla­ka­nje, ni­ti je ra­dio za ku­ka­nje. Ra­dio je o do­bru, o ve­li­či­ni ime­na na­šeg i srp­skog, i za­to za njim ne tre­ba pla­ka­ti no ra­di­ti ka­ko je on va­zda pre­po­ru­či­vao i na­rod učio. Pre­sta­ni­te sa pla­čom, plač ne mo­gu slu­ša­ti”. A on­da se okre­nu­la pre­ma mr­tvom Nje­go­šu i re­kla:
„Ja za to­bom ne­ću ni­ka­da pla­ka­ti, moj pre­li­je­pi si­ne, jer kad bih to ura­di­la, ne bih bi­la tvo­ja pra­va maj­ka. Tre­ba da pla­ču i ku­ka­ju one maj­ke ko­je ra­đa­ju iz­daj­ni­ke i po­ga­ni ljud­ske a ne ja.
Sla­va i hva­la, ne­ka je Bo­gu i Sve­toj Tro­ji­ci, ko­ja me da­ro­va­la da­rom mi­mo že­ne. Ja sam bi­la i sa­da sam naj­sreć­ni­ja maj­ka ka­da sam vo­ljom Bož­jom ro­di­la, od­go­ji­la i spre­mi­la te­be, ko­ji si bio naj­ljep­ši me­đu naj­ljep­ši­ma, ne sa­mo ti­je­lom, ne­go i du­šom.
Ti si se odu­žio sva­ko­me svo­me, odu­žio si se Bo­gu i na­ro­du. Pro­sto ti, si­ne, ma­te­rin­sko mli­je­ko, pro­sta ti srp­ska hra­na, sla­va Bo­gu ko­ji mi te ta­ko li­je­pog dao i uzeo, bar će i on ima­ti što ta­mo da vi­di”.