-„Ka­ko bi­ti glu­mac do smr­ti, jer ka­da pre­sta­nem da glu­mim, pre­sta­će i moj ži­vot, jer ži­vot bez po­zo­ri­šta za me­ne i ni­je ži­vot”, re­če­ni­ca je ko­jom je za­po­čeo su­sret i in­ter­vju sa na­ma Vla­sta Ve­li­sa­vlje­vić (91), naj­sta­ri­ji srp­ski glu­mac, ko­ji i da­nas igra u šest pred­sta­va pr­ko­se­ći či­nje­ni­ci da je pre­va­lio de­ve­de­se­tu go­di­nu ži­vo­ta. Na­la­zi­mo se u Klu­bu za glum­ce Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta gdje ži­vot pra­vi još jed­nu re­ži­ju, jer je tač­no pri­je 79 go­di­na na ovom pro­sto­ru bio Ma­njež, ta­da­šnja sce­na Na­rod­nog po­zo­ri­šta na ko­ju se kao 12-go­di­šnjak pr­vi put po­peo i za­i­grao u Nu­ši­ću, a sa­da na­kon in­ter­vjua, Vla­sta od­la­zi pod po­zo­ri­šne re­flek­to­re da po­no­vo za­i­gra u Nu­ši­će­vom „Sum­nji­vom li­cu” u re­ži­ji Ja­go­ša Mar­ko­vi­ća.
– Glu­mi­ti sve ove go­di­ne, ka­ko re­koh, do smr­ti, mo­gu­će je po­šte­nim od­no­som pre­ma ovom po­zi­vu, ta­len­tom ko­ji ni­je sa­mo ono od­go­zgo, već rad na se­bi, na ulo­ga­ma, pa se tu mi­je­ša isti­na, po­šte­nje, ži­vot, sve što či­ni čo­vje­ka. A, kad si čo­vjek on­da mo­žeš da bu­deš i glu­mac za­u­vi­jek. Va­žno je bi­ti čo­vjek i glu­mac, ka­že Vla­sta Ve­li­sa­vlje­vić, re­ne­san­sna lič­nost srp­ske kul­tur­ne sce­ne. Op­ti­mi­zam i sko­ro ti­nej­džer­ski duh na­pro­sto vas za­tek­nu u su­sre­tu sa Vla­stom, ko­ji je naj­ši­ru po­pu­lar­nost ste­kao glu­me­ći epi­zo­du – ma­gi­stra Đor­đe­vi­ća u „Bo­ljem ži­vo­tu”, jed­noj od naj­gle­da­ni­jih se­ri­ja u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Naj­sta­ri­ji srp­ski glu­mac je uz broj­na pri­zna­nja 2017. go­di­ne ovjen­čan je i „Zlat­nim ću­ra­nom” za ži­vot­no dje­lo na ja­go­din­skoj smo­tri ko­me­di­je. Od­i­grao je za ži­vo­ta vi­še od 350 ulo­ga u po­zo­ri­štu, na fil­mu i te­le­vi­zi­ji, a pri­vat­no, ona ko­ja bi bi­le naj­za­ni­mlji­vi­ja i naj­dra­ma­tič­ni­ja ži­vot­na pri­ča be­o­grad­skog dje­ča­ka ko­ji na as­fal­tu po­ku­ša­va da pre­ži­vi, ko­ji sti­če zna­nja od ru­ske emi­gra­ci­je, ko­ji uspi­je­va da po­bjeg­ne iz nje­mač­kog kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra Da­hau, ko­ji zbog lju­ba­vi pre­ma Ru­si­ma do­spi­je­va na Go­li otok, s ko­ga iz­vla­či ži­vu gla­vu jer je bio glu­mac i čo­vjek, onaj ko­ji ni­je uspio da opro­sti že­ni­nu iz­da­ju. Za „Dan” u ovom in­ter­vjuu ovaj ve­li­kan po­zo­ri­šne sce­ne ot­kri­va dio se­be, stva­ra­la­štva i ži­vo­ta. I kre­će­mo nje­go­vom re­če­ni­com: „Ja sam me­đu glum­ci­ma je­di­ni gre­šnik u ži­vo­tu, i da­lje gri­je­šim...”
● Za­što ovaj epi­tet gre­šni­ka?
– Za­to što vo­lim Ru­se. Mo­žda je to gri­jeh...
● Is­pa­šta­li ste zbog to­ga?
– Ma­lo (smi­jeh), sve sa bra­ćom Cr­no­gor­ci­ma od 1950. do 1953. go­di­ne. Bi­lo je to su­ro­vo vri­je­me In­for­mbi­roa, vri­je­me u ko­jem se ni­je mo­glo vo­lje­ti, već sa­mo da mr­ziš. Ako do­bro umi­ješ da mr­ziš, ti si do­bar. Či­tam sad u ne­kom felj­to­nu re­če­ni­cu da „ako ni­si spo­so­ban da ubi­ješ, ni­si ko­mu­ni­sta... ne mo­žeš da bu­deš član par­ti­je...” Za­mi­sli­te to, ali to ni­je bi­la ide­o­lo­gi­ja i to je stvar­no bi­lo van ko­mu­ni­stič­kih ide­a­la, to je bi­la po­li­ti­ka, po­gub­na, stra­šna.
● Vi ni­ste bi­li u par­ti­ji. Ka­ko ste is­po­lji­li da vo­li­te Ru­se i bi­li uhap­še­ni?
– Ni­sam bio u par­ti­ji. Imao sam dru­ga Du­ša­na Maj­ce­na, pu­kov­ni­ka JNA, na­čel­ni­ka ka­te­dre na Vi­šoj voj­noj aka­de­mi­ji, ko­ji mi je bio kum na vjen­ča­nju, ali ni­sam di­je­lio nje­go­va po­li­tič­ka uvje­re­nja... Iako s tim iz­ja­šnja­va­nji­ma za i pro­tiv Sta­lji­na ni­sam imao ni­šta, od­bio sam da cin­ka­rim ku­ma i uhap­si­li su me. Bio sam stu­dent tre­će go­di­ne Aka­de­mi­je dram­skih umet­no­sti i od­ve­den naj­pri­je u za­tvor na Ba­nji­ci, a on­da na Go­li otok. Bio sam u gru­pi za­tvo­re­ni­ka ko­ja ni­je is­pa­šta­la kao one pret­hod­ne, ko­je su uhap­še­ne pr­vih mje­se­ci na­kon Re­zo­lu­ci­je In­for­mbi­roa 1948. Ali, ne bih o to­me da­lje go­vo­rio, jer ja sam to vri­je­me za­bo­ra­vio... Na mo­ju su že­nu tih go­di­na vr­ši­li pri­ti­sak da me se od­rek­ne. I od­re­kla me se, ali me je če­ka­la, mi­sle­ći da ću ra­zu­mje­ti i da će­mo na­sta­vi­ti ta­mo gdje smo sta­li. Ka­ko da na­sta­vi­mo? To ne mo­že. Ako vas ne­ko u naj­te­žem tre­nut­ku iz­da, ako vas se od­rek­ne, on­da ne vri­je­di, go­to­vo je. Ni­sam htio da joj opro­stim, po­seb­no jer sam znao su­pru­ge ko­je se ni­su od­re­kle svo­jih mu­že­va, a pre­tr­pje­le su sva­šta i iz­ba­ci­va­nja iz sta­na na uli­cu...
● Ka­že­te da je glu­ma Vaš ži­vot, a Go­li otok Vam je po po­vrat­ku u Be­o­grad od­u­zeo i glu­mu i ži­vot?
– Je­ste, ali se ni ta­da ni­sam dao. Uni­štio mi je ono što se zo­ve ka­ri­je­ra, ali sre­ćom, eto, is­pli­vao sam na ne­ki na­čin i da­nas sam glu­mac, ko­ji je sa­mo pri­vid­no fin na­kon tog ro­bi­ja­nja....(smi­jeh). Ša­lu na stra­nu, vra­tio sam se u moj Be­o­grad u ko­me ni­sam mo­gao da ra­dim, čak su me i iz­ba­ci­va­li iz be­o­grad­skih po­zo­ri­šta. Ura­dio je to ta­da­šnji uprav­nik Po­zo­ri­šta na Te­ra­zi­ja­ma, re­ci­mo. Kao go­lo­o­to­ča­nin, ni­gdje ni­sam mo­gao da na­đem po­sao u Be­o­gra­du.
● I dok su Vas se lju­di ov­dje od­ri­ca­li otvo­ri­li su Vam vra­ta Mo­star­ci?
– Je­ste, je­dan di­van čo­vjek, uči­telj po stru­ci, uprav­nik po­zo­ri­šta u Mo­sta­ru Sa­fet Či­šić. O nje­mu bi tre­ba­lo da se, što se ti­če po­zo­ri­šne umjet­no­sti, na­pi­še knji­ga. Do Či­ši­ća sam sti­gao, pak, na pre­po­ru­ku pri­ja­te­lja, div­ne mo­star­ske po­ro­di­ce Ša­in. U tom Mo­sta­ru sa­mo naj­bo­lji su do­la­zi­li, iz Lju­blja­ne, Za­gre­ba, Be­o­gra­da, Sko­plja, ino­stran­stva... Umio je Sa­fet da vo­di po­zo­ri­še i bio je te­a­tar u pra­vom smi­slu ri­je­či, ali i ne­ka vr­sta pe­da­go­ške ško­le za mno­ge glum­ce, ko­ji su do­bi­li pri­li­ku da pad­nu u ru­ke re­di­telj­skoj ve­li­či­ni kao što je, re­ci­mo Ma­ta Mi­lo­še­vić.
● Bio je i Vaš pro­fe­sor, bi­li ste u nje­go­voj kla­si na Aka­de­mi­ji?
– Da, i eto po­no­vo smo se sre­li u Mo­sta­ru i tu sam opet imao sre­ću. Iako sam u Mo­star do­šao kao IB-ovac, kao biv­ši go­lo­o­to­ča­nin, za­hva­lju­ju­ći Dže­ma­lu Bi­je­di­ću ni­ko ni­je smio da me po­pre­ko po­gle­da, a ka­mo­li da me pip­ne. Šti­tio me je i po­li­tič­ki i na sva­ki dru­gi na­čin, i sa­da kad god odem u Sa­ra­je­vo, po­sje­tim grob svog za­štit­ni­ka. Ne­ko­li­ko go­di­na sam ne­sme­ta­no ra­dio u tom po­zo­ri­štu u ko­jem je umjet­nič­ki di­rek­tor bio pje­snik Sken­der Ku­le­no­vić. On je kao i ja, ve­o­ma vo­lio ri­bo­lov, pa bi­smo če­sto za­jed­no od­la­zi­li na Ne­re­tvu na pe­ca­nje. Uve­če bi­smo sje­dje­li u ka­fa­ni sa sli­ka­rom Mir­kom Ku­ja­či­ćem, s ko­jim sam ži­vio za­jed­no. Mir­kov otac, dr Sto­jan Ku­ja­čić, bio je ru­ski đak, lič­ni pri­ja­telj La­va Ni­ko­la­je­vi­ča Tol­sto­ja, pre­veo je „Ili­ja­du” i „Odi­se­ju”, bio lje­kar cr­no­gor­skog kra­lja Ni­ko­le. Imao je sto go­di­na kad je umro i to me­ni na ru­ka­ma. Bi­lo je to div­no vri­je­me sve dok ni­je do­šlo do raz­mi­ri­ce iz­me­đu Ku­le­no­vi­ća i me­ne, a ta­da sam i shva­tio da je vri­je­me da se po­mje­rim iz Mo­sta­ra. Sje­ćam se da smo jed­ne no­ći Sken­der, Mir­ko i ja sje­dje­li u ka­fa­ni i da su, za raz­li­ku od me­ne, njih dvo­ji­ca ci­je­lo ve­če ogo­va­ra­li Ru­se, da ne­ma­ju na­u­ku, da ni­šta ne zna­ju, i sve u zna­ku ni­hi­li­zma... Sle­de­će zo­re, kao i mno­go pu­ta do ta­da, Sken­der i ja smo oti­šli na ma­lu ri­je­ku Dre­žan­ku, u ri­bo­lov. Sa so­bom sam uvi­jek no­sio ne­ki sta­ri ma­đar­ski ra­dio na ba­te­ri­je i slu­šao ga da mi ne­ka in­for­ma­ci­ja ne bi pro­ma­kla. I ta­ko ču­je­mo na vi­je­stima da je SSSR uspje­šno lan­si­rao pr­vi vje­štač­ki sa­te­lit u sve­mir „Sput­njik 1”. Smi­jao sam se slat­ko i pi­tao: „Sken­de­re, je­si li čuo so­vjet­ski sa­te­lit u sve­mi­ru?” Sve se od tog mo­men­ta me­đu na­ma pro­mi­je­ni­lo, i usko­ro sam spa­ko­vao ko­fe­re za Tu­zlu i za­i­grao u ta­mo­šnjem po­zo­ri­štu.
● Ta­ko je na­sta­vio svoj put stu­dent pr­ve ge­ne­ra­ci­je glu­ma­ca na Aka­de­mi­ji iz kla­se pro­fe­so­ra Ma­te Mi­lo­še­vi­ća?
– Ži­vot me je vo­dio da­lje, a da­nas sam ostao sam iz te pr­ve ge­ne­ra­ci­je Ma­ti­nih glu­ma­ca. Do pro­šle go­di­ne sa mnom je ovaj put di­je­lio i Đu­za Sto­jilj­ko­vić, moj kla­sić. Vo­lje­li smo da se sret­ne­mo u Ate­ljeu 212, ako on ima go­re pred­sta­vu, a ja do­lje ili obrat­no. Ja­ko smo vo­lje­li taj za­jed­nič­ki tre­nu­tak po­sli­je pred­sta­ve ka­da bi se na­šli u bi­feu i ma­lo po­pi­li. Đu­za je pio vi­ski, a ja be­van­du, sa­mo je on bio tri pu­ta ja­či. Dok ja jed­nu ča­šu be­van­de, on tri vi­ski­ja. A ja mu ka­žem: „Pa, ne­moj Đu­zo, na­šta to li­či?” On uz­vra­ti sva­ki put: „Kad vo­lim...”
Dru­ži­li smo se ta­ko sve do mo­men­ta kad je pao, i kad je oti­šao u bol­ni­cu, i ka­da su ga od­ve­li u taj sta­rač­ki dom. Išao sam ta­mo kod nje­ga... do po­sled­njeg da­na... (su­ze).
● Ka­ko je iz­gle­da­la cr­no­gor­ska pu­bli­ka ka­da ste do­šli da za­i­gra­te na tr­gu, na Ce­ti­nju?
– Bo­lje da me ne pi­ta­te, jer je to bi­lo od­mah po­sli­je ra­ta. Po­sje­tio sam na­rav­no onu ma­lu Nje­go­še­vu ka­pe­lu, vi­dio i ovaj Me­štro­vi­ćev ma­u­zo­lej, ali ne­mam ri­je­či. Ne­u­po­re­di­vo je i ža­li­ću za pr­vo­bit­nom vječ­no. Bio sam go­re jed­nom ko­li­ma, stao on­dje po­red Iva­no­vih ko­ri­ta s na­mje­rom da vi­dim ka­ko iz­gle­da ne­ka ma­la cr­kvi­ca po­red. Ta­mo u da­lji­ni ne­ki no­vi ho­tel šta li je, i sa te te­ra­se vi­ču njih pet – šest: Vla­sto, Vla­sto... Po­mi­slih, Bo­že, ko me je ov­dje pre­po­znao, a još sa te uda­lje­no­sti i zo­ve ime­nom. Vi­čem i ja: Ko ste vi? Ču­jem od­go­vor: Mi smo če­tvr­ta gru­pa...(smi­jeh). To su bi­li Go­lo­o­to­ča­ni, ko­ji­ma je Cr­na Go­ra pri­zna­la i staž i mu­ke i pat­nje, čak i uli­ce no­se nji­ho­va ime­na. I ka­žem stal­no ov­dje Dra­go­sla­vu Mi­ha­i­lo­vi­ću: E, šta su Cr­no­gor­ci na­pra­vi­li, a ov­dje ni­šta u Be­o­gra­du... Ša­lim se, na­rav­no. Ja sam Go­li otok, ka­ko već re­koh, za­bo­ra­vio...
● Da li se po­sli­je mno­gih de­ce­ni­ja za­bo­ra­vi po­če­tak?
– Ja ni­sam za­bo­ra­vio. Ov­dje gdje smo, bi­la je ne­ka­da jed­na zgra­di­ca, sa ma­lom sa­lom gdje su se vr­ši­le pro­be za pred­sta­ve u Ma­nje­žu, ko­ji je u to vri­je­me bio dio Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du. I tu je do­šla Nu­ši­će­va kćer­ka Gi­ta Pre­dić, sa svo­jim „Ro­di­nim po­zo­ri­štem”. Me­đu nje­nim dje­ča­ci­ma – glum­ci­ma, bio sam i ja. Gi­ta je ov­dje na­pra­vi­la pra­vi re­per­to­ar­ski dječ­ji te­a­tar. Kao di­je­te, u „Ro­di”, ko­je je pre­te­ča „Bo­ška Bu­he”, igrao sam mno­go ulo­ga, od ke­sten­dži­je i Ri­ste Spor­ti­ste u jed­no­čin­ka­ma za dje­cu do Nu­ši­će­vog „Pu­ta oko sve­ta”. Dra­ma­tur­ški sve je bi­lo isto kao u ve­li­kom te­a­tru, sa­mo što su glum­ci bi­li dje­ca, a Jo­van­ču Mi­ci­ća je igrao, sje­ćam se, Mi­ki­ca Far­kić. Igrao sam cr­nač­kog po­gla­vi­cu, pje­vao sam cr­nač­ku pje­smu: „Ha­li ja­ka, ja ba­ba...” Upam­tio sam je, a pje­smu je kom­po­no­va­la i pra­ti­la na kla­vi­ru pro­fe­sor­ka Doj­ran, Ru­ski­nja. Eto, i tu su me Ru­si pra­ti­li. Ov­dje sam po­sli­je za­te­kao i Pe­ri­cu Slo­ven­skog, a tu su dje­ca glum­ci bi­li i Žar­ko Mi­tro­vić, Ol­gi­ca Spi­ri­do­no­vić, Re­na­ta Ul­man­ski...
● S Oli­ve­rom Mar­ko­vić ste za­i­gra­li u „Bo­ljem ži­vo­tu” ko­ji Vam je do­nio ši­ro­ku po­pu­lar­nost?
– Da, a ima­li smo tu sre­ću da smo se u jed­nom ka­dru pr­vi put po­sli­je to­li­ko de­ce­ni­ja na­šli za­jed­no nas tro­je sa kla­se, Oli­ve­ra, Pe­pi La­ko­vić i ja. Re­koh, daj da na­pra­vi­mo taj sni­mak, ko­ji je sa­ču­van, a pri­dru­žio nam se na nje­mu i re­di­telj Mi­haj­lo Vu­ko­bra­to­vić. Pr­vi put u ka­ri­je­ri smo bi­li za­jed­no u ka­dru, na­pro­sto ne­vje­ro­vat­no. Oli­ve­ra i Pe­pi su bi­li iz­u­zet­ni glum­ci i iz­u­zet­ni lju­di, a taj sni­mak je ostao za ana­le. Oli­ve­ra i ja smo, ina­če, bi­li par na kla­si kod pro­fe­so­ra Ma­te Mi­lo­še­vi­ća, čak mi Go­ran Mar­ko­vić ka­že da je vi­dio do­ku­men­ta­rac na ko­me smo nje­go­va maj­ka i ja. Da, ka­žem mu, on­da ni­ko dru­gi ni­je sli­kan. Do­ku­men­ta­rac su sni­mi­le Film­ske no­vo­sti, a autor tog pri­lo­ga bi­la je ta­da no­vi­nar­ka, pa po­tom spi­ker­ka Mi­ra Traj­lo­vić, ko­ja je do­gu­ra­la do uprav­ni­ce Ate­ljea 212, od ko­ga je na­pra­vi­la ču­do. I pri­je nje su, dok su još bi­li u zgra­di „Bor­be”, Stu­pi­ca i osta­li re­di­te­lji i glum­ci uda­ri­li te­me­lje tog te­a­tra, ali je ona pro­ši­ri­la i na­pra­vi­la bum. Uvi­jek sam že­lio da odem u Ate­lje i za­i­gram, ali mi se že­lja ni­je is­pu­ni­la. Po­zi­vi su sti­gli po­sli­je nje­nog od­la­ska, pr­vo da za­i­gram u skan­di­nav­skom, vr­lo bru­tal­nom ko­ma­du „Pro­sla­va”, i to još ne­kog dje­da, pa Hi­tle­ra u ko­man­du Ta­nje Man­dić Ri­go­nat... I ta­ko sam sti­gao na po­zor­ni­cu to­li­ko že­lje­nog Ate­ljea 212.
● Igra­te da­nas u šest pred­sta­va i to sa la­ko­ćom i na na­čin ko­ji pli­je­ni pa­žnju pu­bli­ke či­je sim­pa­ti­je ste odav­no po­bra­li?
– Da, ali ono što mo­ra­te da za­bi­lje­ži­te kao cr­no­gor­ska no­vi­na je­ste da je moj po­sled­nji re­di­telj bio Pe­tar Bo­žo­vić i za­i­gra­li smo na sce­ni Ate­ljea 212, ti „Ro­di­nov­ci” ne­ka­da­šnja dje­ca od 10 do 12 go­di­na – Re­na­ta Ul­man­ski i ja (smi­jeh).
Mi­ljan Nje­guš


Zlat­ni or­den
● Još vo­zi­te ko­la?
– Vo­zim da, i to mi je ve­li­ki pro­blem, jer tri da­na iz­gu­bim na pre­gle­di­ma, pa on­da u mi­li­ci­ju, pa on­da u ban­ku upla­te... I još to če­ka­nje, jer ni­sam od onih ko­ji idu pre­ko re­da. Sko­ro sam do­bio or­den, zlat­ni, od pred­sjed­ni­ka Re­pu­bli­ke Sr­bi­je i mi­slim se na tom pri­je­mu gdje su svi na­gra­đe­ni, od pred­sjed­ni­ka SA­NU do vr­hun­skih spor­ti­sta, sje­dio sam baš po­red Iva­ne Špa­no­vić, ka­ko da za­mo­lim pred­sjed­ni­ka da mi da­ju do­zvo­lu da se ne mal­tre­ti­ram sva­ke go­di­ne s tim pre­gle­di­ma. Na­rav­no, to si­gur­no ne bi ra­zu­mje­li kao ša­lu (smi­jeh). A, mo­žda i ni­je sa­mo ša­la (smi­jeh).