U ma­si­vu Ve­ljeg br­da ko­ji sa sje­ve­ro­za­pa­da šti­ti i za­kla­nja pod­go­rič­ku ko­tli­nu, na lo­ka­li­te­tu Cr­ve­na sti­je­na na ru­bu na­se­lja To­lo­ši, tek dva­de­se­tak mi­nu­ta ho­da od pu­ta ko­jim Pod­go­ri­ča­ni sva­ko­dnev­no vr­ve ka po­zna­tom iz­le­ti­štu Ma­re­za, po­sto­je osta­ci ve­o­ma za­ni­mlji­ve tvr­đa­ve, ko­je ne­ma ni u ka­kvim tu­ri­stič­kim pro­spek­ti­ma i za ko­ju zna­ju i tek ri­jet­ki Pod­go­ri­ča­ni, zna­ti­želj­ni­ci i za­lju­blje­ni­ci u ova­kve atrak­ci­je.
Uz str­mu pa­di­nu, do ko­te od oko 220 me­ta­ra, na ko­joj se na­la­zi tvr­đa­va, na­zi­ru se tra­go­vi sta­ze ko­jom se do nje ne­koć sti­za­lo. Sa­da sa­mo ponegdje sto­je su­vo­zi­da­ne pod­zi­de za­ra­sle u tra­vu­lji­nu i bo­dlji­ka­vu ku­kri­ku ta­ko da tim pu­tem-bes­pu­tom sa­da kre­će sa­mo ko mo­ra i ko­ga no­si i vu­če zna­ti­že­lja. A ko iz­dr­ži, ko­ga upor­nost ne iz­da ili tr­nje ne za­u­sta­vi, ne za­ža­li kad se na­đe u zi­di­ni tvr­đa­ve, na vi­di­kov­cu ko­ji do­mi­ni­ra na sve če­ti­ri stra­ne svi­je­ta.
Sem Pod­go­ri­ce i Zet­ske rav­ni­ce, na jed­noj stra­ni, Bje­lo­pa­vli­ća sa Spu­žom i Da­ni­lov­gra­dom sve do Ostro­ga, na dru­goj, oda­tle vi­dik za­kla­nja tek vi­je­nac vi­so­kih pla­ni­na, od Lov­će­na, sa ju­ga, pre­ko Bu­sov­ni­ka, Ru­di­ni­ce, Si­lje­vi­ce, Sta­vo­ra, Ko­pit­ni­ka, Gar­ča, Bu­do­ša, Ostro­ga, Šti­to­va, Pre­kor­ni­ce, Li­sca, Ka­me­ni­ka i Brot­nji­ka, sve do Ko­mo­va, Pro­kle­ti­ja, Su­tor­ma­na, Ru­mi­je i pa­štrov­skih br­da ko­ja za­tva­ra­ju krug.
A tvr­đa­va, po­vr­ši­ne od oko 1.500 me­ta­ra kva­drat­nih, opa­sa­na je be­de­mom elip­tič­nog ob­li­ka, du­gim oko 160 me­ta­ra i vi­so­kim oko če­ti­ri do pet me­ta­ra. Lič­ni, spo­lja­šnji dio be­de­ma, zi­dan je gru­bo te­sa­nim ka­me­nom sa kreč­nim mal­te­rom, ko­ji je vri­je­me ta­ko­đe pre­tvo­ri­lo u ka­men. De­blji­na zi­da se kre­će od me­tra, gdje­gdje i do me­tar i po, a na tvr­đa­vi po­sto­ji sa­mo je­da­na luč­na ka­pi­ja ši­ro­ka i vi­so­ka oko tri me­tra. Zi­da­na je fi­no te­sa­nim ka­me­nom (ne­ki vje­ru­ju znat­no ka­sni­je od sa­mog be­de­ma).
U unu­tra­šnjem di­je­lu tvr­đa­ve sto­je do­sta do­bro oču­va­ni zi­do­vi pra­vo­u­ga­o­ne zgra­de 30 me­ta­ra du­ge i 15 ši­ro­ke. Ri­ječ je sva­ka­ko o ka­sar­ni ko­ja je ima­la po­drum­ski dio bez pro­zo­ra i sprat na ko­jem je bi­lo 20 do­sta ve­li­kih pro­zo­ra – po osam na du­žim i po dva na kra­ćim, če­o­nim stra­na­ma. Ulaz se na­la­zi na ju­žnoj če­o­noj stra­ni, na­spram glav­ne ka­pi­je, sa ko­jom je pot­pu­no iden­ti­čan i po di­men­zi­ja­ma i po ob­li­ku i po ma­te­ri­ja­lu od ko­jeg je sa­zi­dan, što je sva­ka­ko neo­bo­riv do­kaz da ih je gra­di­la ista ne­i­mar­ska ru­ka.
Po­da­ci o to­me kad je i u ko­je svr­he po­dig­nu­ta, vr­lo su raz­li­či­ti, ne­si­gur­ni i kon­tra­dik­tor­ni. Si­gur­no je, ipak, da ona po­ti­če iz tur­skog ze­ma­na, da je po­dig­nu­ta to­kom če­ti­ri vi­je­ka tur­ske vla­da­vi­ne na ovim pro­sto­ri­ma, i da pred­sta­vlja jed­nu od naj­va­žni­jih ka­ri­ka u lan­cu tur­skih utvr­da oko Pod­go­ri­ce, od ko­jih je sva­ka­ko naj­moć­ni­ja i naj­slič­ni­ja ovoj bi­la ona na Spu­škoj gla­vi­ci.
– Već i pr­vi po­gled na zid­na plat­na upu­ću­je na ne­mar­nu tur­sku grad­nju. A da je tvr­đa­va pr­vo­bit­no bi­la tur­ska, uka­zu­je i ne­mar­no gra­đe­ni svod iz­nad glav­ne ka­pi­je – na ko­ju su austrij­ski gra­di­te­lji na­knad­no do­gra­di­li ka­pi­ju od fi­no te­sa­nog ka­me­na – sma­tra Slo­bo­dan Ču­kić, no­vi­nar i pu­bli­ci­sta, po­zna­ti is­tra­ži­vač ova­kvih kul­tur­nih sta­ri­na.
Ne­ma sum­nje da je tvr­đa­vu ko­ri­sti­la i austro­gar­ska ca­re­vi­na to­kom tro­go­di­šnje kr­va­ve oku­pa­ci­je Cr­ne Go­re, ali ni u do­ku­men­ti­ma ni u sje­ća­nji­ma Sta­ro­pod­go­ri­ča­na ne­ma si­gur­nih po­da­ta­ka šta su i u ko­joj mje­ri do­gra­di­li na ovoj for­ti­fi­ka­ci­ji. Iz­vje­sno je, ipak, da je la­nac pu­škar­ni­ca na­čič­ka­nih vr­hom be­de­ma i vi­še ti­je­snih, okru­glih stra­žar­ni­ca (do sa­da je do­tra­ja­la i pot­pu­no sa­ču­va­na sa­mo jed­na), dje­lo austro­u­gar­skih ne­i­ma­ra, a u to vri­je­me je naj­vje­ro­vat­ni­je iz ne­kih raz­lo­ga za­zi­da­no i ne­ko­li­ko pro­zo­ra na ka­sar­ni.
To što je još pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka tvr­đa­va pro­gla­še­na za­ko­nom za­šti­će­nim kul­tur­nim do­brom, ni­je oči­gled­no bi­lo od ve­li­ke ko­ri­sti. Nju je, ma­kar i u ova­kvom ru­šev­nom sta­nju, do da­nas, po sve­mu su­de­ći, sa­ču­va­lo sa­mo to što je osta­la ne­pri­stu­pač­na i bes­pu­ti­com od­sje­če­na i sklo­nje­na od oči­ju onih ko­ji ne za­zi­ru da uda­re na ova­kve gra­đe­vi­ne i nji­hov ka­men is­ko­ri­ste za svo­je dvo­ro­ve i be­de­me.
Ko će bi­ti br­ži, oni ko­ji bi mo­ra­li hit­no ne­što uči­ni­ti da je za­šti­te od da­ljeg ru­še­nja i pro­pa­da­nja, od­no­sno da je uči­ne do­stup­nom za po­sje­ti­o­ce, ili oni ko­ji će kad-tad po­seg­nu­ti da je uni­šte i obez­li­če, osta­je da se vi­di.
Bu­do Si­mo­no­vić


Si­gu­ran znak

A da tvr­đa­va po­ti­če iz tur­skog vak­ta, naj­si­gur­ni­ji bi­ljeg i do­kaz je je­dan ka­men u tje­me­nu luč­nog nad­vrat­ni­ka glav­ne ka­pi­je na ko­jem je re­ljef­no is­kle­san po­lu­mje­sec. Iako je taj znak dje­li­mič­no na­čeo i ošte­tio zub vre­me­na, on se ipak ja­sno na­zi­re i po­tvr­đu­je da su ime­na ne­i­ma­ra za­me­li vje­ko­vi ca­ro­va­nja oto­man­ske im­pe­ri­je na ovim pro­sto­ri­ma.


Zin­dan

Na is­toč­nom di­je­lu tvr­đa­ve, po­red ka­sar­ne, na de­se­tak me­ta­ra pod ze­mljom, na­la­zi se do­bro oču­va­na tam­ni­ca, kla­sič­ni tur­ski zin­dan, ko­ji i sad uli­va strah, jer je te­ško i za­mi­sli­ti mu­ke ono­ga ko je do­spio u taj za­tvor. Do nje­ga vo­di uski, pet­na­e­stak me­ta­ra du­gi str­mi hod­nik iz ko­jeg se kroz uza­na i ve­o­ma ni­ska vra­ta sa li­je­ve stra­ne ula­zi u ta­mu kva­drat­ne me­mlji­ve pro­sto­ri­je di­men­zi­ja tri pu­ta tri me­tra sa gru­bim ka­me­nim po­dom i do­sta vi­so­kom svol­ta­nom ta­va­ni­com, ali bez ijed­nog pro­zo­ra i bi­lo ka­kve dru­ge ve­ze sa spolj­nim svi­je­tom.


Bi­sti­jer­na

U tvr­đa­vi je po­sto­ja­la i ve­li­ka bi­sti­jer­na u ko­joj se i da­nas za­dr­ža­va vo­da (ko­li­ko se kroz uza­ni ka­me­ni „šaht“, za­tr­pan i „osi­gu­ran“ gra­njem, mo­že vi­dje­ti i pro­ci­je­ni­ti – mo­žda oko dva me­tra du­bi­ne), iako ci­je­la tvr­đa­va le­ži na ka­me­ni­tom i vo­do­pro­pu­snom te­re­nu.