Pri­re­dio: Alek­san­dar ĆU­KO­VIĆ


Še­sna­e­sti dan: Ne znam ka­ko to uvje­žba­še da se pri su­sre­tu sa mnom lju­be, a sve bi da­li da sam već upo­ko­jen. To ra­de vje­ru­ju­ći još da sam to­li­ko na­i­van i ne znam da se pri­je sva­kog po­ljup­ca opa­šu re­po­vi­ma đa­vo­la i ši­ro­kom opu­tom od smi­je­ha nji­ho­va, da me za­va­ra­ju.
Bo­že dra­gi, ka­ko pri­ka­zu­ju svo­je ni­šta­vi­lo, pred onim ko­ji gle­da u Bo­ga, ogr­će se si­ro­ma­štvom svo­jim li­še Du­ha i Ri­je­či.
Se­dam­na­e­sti: Zvo­na ma­na­sti­ra Sa­vi­na, ču­jem iz­bli­za, Bo­gu i čo­vje­ku nji­hov zvon, tre­zvon i od­zvon, slu­šam dok Sun­ce iza vi­so­kog bri­je­ga svo­jom mo­ći osva­ja mir­no mo­re, sti­je­ne i šu­mu u bri­je­gu i mo­ju olov­ku na te­ra­si, tu olov­ku pam­ti­li­cu ko­ja se ju­tros sje­ća Nje­go­ša, nje­go­vog đa­ko­va­nja kod Tro­po­vi­ća u Her­ceg No­vom. Sve ima svo­je klju­če­ve: ne­bo ju­tre­no, mo­re du­bo­ko, čo­vjek ne­is­pi­ta­ni, ti­ši­na, mo­ja mi­sao, zlat­ni pr­sten na vr­hu čem­pre­sa. Sve se za­klju­ča­va u ne­iz­go­vo­re­nu taj­nu, ot­klju­ča­va kad ugra­bi svoj čas i opet za­ni­je­mi.
Ovo je Nje­go­še­vo ju­tro, on ga ča­ti pred uči­te­ljem, ja mi­slim ka­ko je on ju­tra ovog bli­zu; čim ču­je ju­tar­nja zvo­na po­tr­či...
Osam­na­e­sti: Sa te­ra­se ho­te­la u Me­lji­na­ma, kao tek pro­bu­đen čo­vjek, vi­dim ka­ko su br­da, isto­vi­da, ta­la­si­ma mor­skim na­re­đa­na, sva ob­ra­sla šu­mom, mla­dom, gu­stom – sve do vi­so­ke i go­le, si­ve gla­vi­ce pod­nož­ja Or­je­na, a iza či­ta­vog tog vi­do­kru­ga pla­vet ne­ba mir­na, kao ne­vje­sta tek do­ve­de­na na pu­tu do mor­ske oba­le, na ko­joj se mo­ra za­sta­ti i udah­nu­ti ve­dri­na sa pu­či­ne.
Tu su se su­sre­le dvi­je ve­dri­ne, jed­no mo­re i čo­vjek že­ljan lje­po­te i mi­ra. Di­šu za­jed­no kao jed­na plu­ća.
Ro­di se ta­ko mi­sao sa pu­to­va­nja po Ki­ni 1984. go­di­ne, ne­da­le­ko od han­džoa, ko­ga Ki­ne­zi na­zi­va­ju raj u ra­ju, sje­dio sam jed­ne ve­če­ri či­stog mje­se­ca, u šu­mi ra­ja pro­stra­noj i mi­ri­snoj, po­sma­trao tu skit­ni­cu – mje­sec, stal­no mi­sle­ći da to ni­je onaj isti ko­ji mi je svi­je­tlio put kroz ka­njon Pi­ve, ilu­zi­ja isto­vjet­no­sti ni­je po­sto­ja­la, ali sve to u na­šem raz­go­vo­ru, za­ne­ma­ri ka­da mi poč­ne pri­ča­ti, ta um­na sve­stra­no obra­zo­va­na Ki­ne­ski­nja, o zlo­či­ni­ma ko­je je or­ga­ni­zo­va­la Ma­o­va že­na, u to­ku ki­ne­ske kul­tur­ne re­vo­lu­ci­je: lo­mlje­nje skulp­tu­ra, kul­tur­nih spo­me­ni­ka, za­tr­pa­va­nje ži­vih lju­di u ze­mlju bul­do­že­rom, ubi­ja­nje in­te­lek­tu­a­la­ca, pro­gon u lo­go­re u ko­ji­ma su lo­go­ra­ši ra­no uju­tru vje­ša­li o vrat pa­ro­le na ko­ji­ma je pi­sa­lo: ,,Ja sam na­rod­ni ne­pri­ja­telj”.
Sa­da po­sli­je ovog sje­ća­nja, br­zo za­vr­ša­vam za­pis, jer je ne­pri­rod­no spo­ji­ti lje­po­tu pred­je­la i te­ror hi­ste­rič­ne vla­dar­ke.
De­vet­na­e­sti: ,,Lu­ča će se vječ­no pri­zi­ra­ti na grob­ni­cu va­šu osve­šta­nu” Nje­goš
Ta­ko pi­še na obe­li­sku vi­so­kom se­dam me­ta­ra kod ma­na­sti­ra Sa­vi­ne, u No­vom, po­dig­nu­tom žr­tva­ma za krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu, na­rod­nim mu­če­ni­ci­ma 1914-1984, stri­je­lja­nim za vri­je­me svjet­skog ra­ta u Bo­ki ko­tor­skoj 1914, 1915. i 1916. go­di­ne.
Ime­na pa­tri­o­ta su: Ni­ko­la Ra­di­no­vić, Fi­lip Ha­dži­ja, Mi­kan Sr­zen­tić, Ivo Po­po­vić, Pe­tar Ra­do­vić, iz Ne­ve­si­nja, Va­so Mi­li­šić, Jo­van La­zić, Ni­ko­la Pe­jo­vić, Mar­ko Ra­da­no­vić, Ivo Po­po­vić, Sa­vo An­đus, La­zar Sr­zen­tić, Đu­ro Ze­no­vić, Kr­sto Vu­ko­vić, Mar­ko Ka­lo­štro, Stje­po Zec, Ni­ko Pa­vlo­vić, Mi­lo Mi­tro­vić, Jo­vo Vuk­šić.
Na spo­me­ni­ku je i va­jar­ski rad: go­lub ko­ji sli­je­će na to mje­sto, sim­bol lju­ba­vi i mi­ra.
Ta­ko, kao kao tek sle­tje­la pti­ca i sad, Bo­ke­lji, a sa nji­ma i ne­po­kor­ne Kri­vo­ši­je, lu­ču svo­ju osve­šta­nu, usred ta­me Austro­u­gar­ske, dr­že na vi­đe­lu i kad je noć, jer ljud­ski za­vjet pred Do­mo­vi­nom, kao pred iko­nom i kan­di­lom, ne ga­si se si­lom, ni­ti to­ne u vječ­ni za­bo­rav pa­kla. Lu­ča se pri­zi­re da joj je svje­tlost traj­na, uvi­jek pro­bu­đe­na kad se ju­na­ci žr­tvu­ju za ovo ne­bo, za ovu ze­mlji­cu uz mo­re, uz Sve­tu Sa­vi­nu.
Ne­ma tu od­u­sta­ja­nja, ni mli­na ko­ji će sa­mlje­ti nji­ho­ve ko­sti, jer ih je vla­di­ka Ra­de osve­štao. Ju­na­ci vi ži­vi­te ne­bom vi­so­kim!
Dva­de­se­ti: U ba­ze­nu ,,Me­lji­ne” pr­vi put po­sli­je dva­de­set go­di­na, ne­ka­da­šnji dje­čak i mo­mak, ne­u­mo­ran pli­vač na piv­skim ri­je­ka­ma, ro­ni­lac kroz ze­le­ne vi­ro­ve i ri­bar, si­la­zi u to­pli ba­zen i kre­će u pr­vi za­mah, po na­vi­ci, ali mi­ši­ći ,,zar­đa­li” br­zo pa­da­ju u za­mor.
Ne mo­gu se­be da pre­po­znam, po­či­nje ne­ki strah u mo­joj steg­nu­toj du­ši i drh­ta­vi­ci. Po­sli­je ne­ko­li­ko za­ma­ha, kra­ul, po­sti­djeh se sam se­be. Ta­ko ži­vot ci­je­di i sma­nju­je čo­vje­ka na ne­ku bez­oč­nu bes­po­moć­nost ko­ja je za­vje­re­nič­ki u ovom ča­su moć­na.
Osta­je na­da da će sju­tra kre­nu­ti bu­đe­nje sna­ge i di­ja­frag­ma ne­će ko­či­ti.
Sje­ća­nja uz­ne­mi­re­na, ze­le­na, pri­zi­va­ju vi­ro­ve mo­je ri­je­ke, svi­je­tle, ti­tra­ve, u svje­tlo­sti žar­koj, ilin­skoj, iskon u ka­njo­nu, mir i lje­po­tu one slo­bo­de u pro­sto­ru, gdje je čo­vje­kov zov ri­jet­ka po­ja­va, a osje­ća­nje ra­do­sti u lič­nom sop­stvu kao da­ro­va­ni duh.
Ne­ma mo­ra ko­je ta­ko zdra­vo di­še kao ze­le­ni vi­ro­vi mo­jih za­vi­čaj­nih ri­je­ka. A di­še i žal za tim po­to­plje­nim vi­ro­vi­ma mog dje­tinj­stva i mla­do­sti.
Po­sli­je nji­ho­vih oči­ju, u pla­vo ne­bo za­gle­da­nih, mo­ja du­ša ne umi­je ži­vje­ti, lje­po­tom isko­na, a ovaj ba­zen u ko­me ju­tros za­pli­vah tro­mo i ne­si­gur­no, li­či mi na ko­ri­to, ogra­ni­če­ni če­tvo­ro­u­gao.(Na­sta­vi­će se)