Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić


Po­sto­ji jed­na li­je­pa pri­ča ko­ju du­hov­ni uči­te­lji če­sto pri­ča­ju svo­jim uče­ni­ci­ma. Je­dan cr­nač­ki dje­čak je na se­o­skom saj­mu gle­dao čo­vje­ka ko­ji je pro­da­vao ba­lo­ne. Tr­go­vac bi pu­stio cr­ve­ni ba­lon da se vi­so­ko dig­ne u va­zduh, za­tim bi pu­stio i pla­vi ba­lon, pa žu­ti, pa bi­je­li. Svi su se di­za­li u va­zduh sve dok ne bi ne­sta­li iz vi­do­kru­ga. Cr­ni dje­ča­čić je du­go sta­jao po­red te­zge i gle­dao u cr­ni ba­lon, a po­tom i upi­ta: “Go­spo­di­ne, ako pu­sti­te taj cr­ni ba­lon, ho­će li se i on ona­ko di­ći vi­so­ko kao i dru­gi"? Pro­da­vac ba­lo­na se lju­ba­zno na­smi­je­ši dje­ča­ku, po­tom pu­sti ko­nac ko­ji je dr­žao ba­lon, i dok se ba­lon di­zao u va­zduh re­če: "Sin­ko, ne ra­di se o bo­ji. Ono što je u nje­mu di­že ga u zrak".
Naj­va­žni­ji či­ni­lac u na­či­nu ne­či­jeg ži­vo­ta je vje­ra ili fi­lo­zo­fi­ja ko­ja je nje­go­va po­tka, a ko­ja (fi­lo­zo­fi­ja) obo­ga­ću­je i raz­vi­ja ili osi­ro­ma­šu­je ne­či­ji duh. Kat­ha Upa­ni­ša­da, je­dan ve­o­ma star i na­dah­nut in­dij­ski sve­ti spis, po­ka­zu­je put ka mu­dro­sti ko­ju tre­ba­mo tra­ži­ti: „Do­bro je jed­na stvar, a ugod­no dru­ga. Ove dvi­je stva­ri raz­li­ku­ju se u ci­lje­vi­ma, a obje su sprem­ne za dje­lo­va­nje. Bla­go­slo­vlje­ni oni ko­ji iza­be­ru do­bro: oni ko­ji iza­be­ru ugod­no, pro­ma­šu­ju cilj. Čo­vje­ku se pri­ka­zu­je i do­bro i ugod­no. Mu­dri, pro­u­čiv­ši obo­je, raz­li­ku­je jed­no od dru­gog, bu­da­la­sti, go­nje­ni tje­le­snim že­lja­ma, pret­po­sta­vlja­ju ugod­no do­bro­me“.
U de­ve­de­se­tim go­di­na­ma XX vi­je­ka u Cr­noj Go­ri je do­šlo do ru­še­nja ne­kad pri­hva­će­nih dru­štve­nih mje­ri­la i obi­ča­ja, tr­ži­šte ko­je kao uspje­šnost vred­nu­je sa­mo moć, pro­fit, na­si­lje, vlast, sla­vu, po­sta­lo je je­di­na mje­ra vri­jed­no­sti. Čo­vjek po­sta­je ro­ba ko­ja ima svo­ju ku­pov­no-pro­daj­nu vri­jed­nost i je­di­ni cilj mu je da na tom i ta­kvom tr­ži­štu po­stig­ne što vi­so­či­ju ci­je­nu. To­me je sve pot­či­nje­no. Du­hov­ni kva­li­te­ti, mo­ral, prin­ci­pi­jel­nost, zna­nje, ne­što su što po­sta­je te­ma iz­ru­gi­va­nja. Osta­li smo bez tra­di­ci­o­nal­nih mo­ral­nih mje­ri­la i uzo­ra, otvo­ri­li put pre­ma po­je­di­nač­noj i dru­štve­noj slo­bo­di ko­ja na­di­la­zi gra­ni­ce zdra­vog ra­zu­ma, pa sad kao že­tvu ža­nje­mo bo­lest, na­pe­tost i stres, zlo­u­po­tre­bu dro­ga, ko­mer­ci­ja­li­za­ci­ju sek­sa, rat ulič­nih ban­di po­red ko­jih se ma­fi­ja či­ni kao na­pred­na ci­vi­li­za­ci­ja.
Za­bo­ra­vlja­ju­ći da smo od psi­ho­pa­ta na vla­sti na taj na­čin kon­tro­li­sa­ni, ju­ri­mo za za­do­volj­stvi­ma što ih pru­ža­ju dro­ge, al­ko­hol, ta­ble­te, pro­mi­sku­i­tet­ni seks, fil­mo­vi i knji­ge ko­je bu­de ni­ske stra­sti i že­lju da bu­du što pri­je i što lak­še za­do­vo­lje­ne, na­no­se­ći ta­ko šte­tu se­bi i svi­je­tu oko se­be, umje­sto da se pri­sje­ti­mo i pro­u­či­mo ko­rist i ra­dost što ih, ka­ko to ka­že Kat­ha Upa­ni­ša­da, do­no­si „do­bro“.
Za­što ne raz­mi­šlja­mo o to­me ka­ko ži­vi­mo? Ne­djelj­no pa­li­mo i si­je­če­mo na hi­lja­de hek­ta­ra šu­ma, as­fal­ti­ra­mo i u be­ton „obla­či­mo“ plod­nu ze­mlju, za­ga­đu­je­mo u na­sle­đe osta­vlje­ne kri­stal­no či­ste ri­je­ke i je­ze­ra, tru­je­mo va­zduh di­mom i kan­ce­ro­ge­nim tva­ri­ma. Je­de­mo lo­šu hra­nu za ko­ju zna­mo da ni­je zdra­va, udi­še­mo loš va­zduh, stva­ra­mo na­pe­tost u se­bi (a ti­me i u svo­joj oko­li­ni) zbog ne­za­do­vo­lje­nih že­lja ko­je se stal­no go­mi­la­ju. Tr­ka za bo­gat­stvom ni­je nam do­ni­je­la sre­ću, mir ili si­gur­nost, ni po­je­din­ci­ma ni dru­štvu u cje­li­ni. Dok ju­ri­mo za „bo­ljim“ ži­vo­tom, uni­šta­va­mo istin­ska sred­stva ko­ja taj ži­vot či­ne pra­vim i bo­ljim.
Sek­su­al­na re­vo­lu­ci­ja je­ste uz­dr­ma­la vik­to­ri­jan­sku ću­tlji­vost, su­zdr­žlji­vost i dvo­stru­ki mo­ral, ali je seks iz in­ti­me spa­va­ćih so­ba do­vu­kla na te­le­vi­zi­ju i na film­sko plat­no, ko­mer­ci­ja­li­zo­va­la ga i de­hu­ma­ni­zo­va­la. Bi­ti mlad i sek­si­pi­lan po sva­ku ci­je­nu je po­sta­lo ži­vot­ni mo­to, pa se mi­li­jar­de eura tro­še na ko­zme­ti­ku, odje­ću i pla­stič­nu hi­rur­gi­ju. Za­bo­ra­vi­li smo da lje­po­ta ni­je u ob­li­ku, da je lje­po­ta u du­hu. Ka­ko to li­je­po u jed­nom ese­ju ka­že Emer­son, lje­po­ta sa “plit­kim du­hom” je bez iz­ra­za, uma­ra, po­sta­je ne­za­ni­mlji­va. Mo­gu ta li­ca da nas na pr­vi po­gled odu­še­ve, ali nam, po­sli­je iz­vje­snog vre­me­na, po­sta­ju pra­zna, do­sad­na... A ima li­ca na ko­ji­ma je iz­raz ta­ko flu­i­dan, ko­ja su ta­ko buj­na i ta­la­sa­va pod kre­ta­njem, du­bi­nom i bo­gat­stvom mi­sli, da smo je­dva u sta­nju ra­za­bra­ti je li im nos ve­li­ki ili ma­li, gla­va to­li­ka ili to­li­ka, usta si­me­trič­na ili ne... Pre­o­vla­da­va tri­jumf iz­ra­za, bo­gat­stvo mi­sli, lje­po­ta du­ha. A du­hom se lje­po­ta i pre­po­zna­je. Ima slu­ča­je­va da ne zna­mo za­što nas baš ne­ki gest, ne­ki smje­šak, iz­raz li­ca (ma ko­li­ko nam se u pr­vom tre­nut­ku či­nio ne­e­ste­tič­nim) us­hi­ću­ju, ne­ka ri­ječ opi­ja, ali je po­znat fa­kat da od ne­či­jeg po­gle­da, bo­je gla­sa, ne­be­sa otva­ra­ju svo­ja raj­ska vra­ta. Duh pro­go­va­ra du­hu, a mi to na­zi­va­mo „he­mi­jom“.
Sva­ka pri­rod­na lje­po­ta – ne­be­sko pla­vet­ni­lo, pla­nin­ski po­tok, zvje­zda­no ne­bo, ras­cvje­ta­na li­va­da – ima u se­bi, ka­že da­lje Emer­son,  ne­što što je op­šte, ne­ku ko­smič­ku oso­bi­nu ko­ja je iz­di­že iz­nad in­di­vi­du­a­li­te­ta i svje­do­či o cen­tral­nom do­bro­čin­stvu ko­je je du­ša Pri­ro­de. U ovoj lje­po­ti na­la­zi­mo ne­što ne­iz­mjer­no, ne­što bo­žan­sko, ne­što što ot­kri­va svo­ju naj­du­blju ve­zu sa ne­pro­la­znim, vječ­no­šću. A to se, kao ne­ra­zlu­či­vom di­je­lu Pri­ro­de, na­la­zi u sva­kom čo­vje­ku. Ne­gdje, du­bo­ko, u naj­du­bljem di­je­lu sr­ca, no­si­mo zna­nje o vječ­no­sti...vječ­nost pre­bi­va... I sve ono iz­va­na što nas aso­ci­ra na nju (bi­la to pri­ro­da ili čo­vjek), što nas pri­bli­ža­va vječ­nom, bez­vre­me­nom u na­ma, li­je­po nam je. Mo­žda, zbog to­ga, lje­po­tu “vi­di­mo”  sr­cem!? A nju, ta­kvu lje­po­tu, bo­žan­sku i ne­pro­la­znu, ne mo­že ima­ti skal­pe­lom is­pra­vljen i uob­li­čen lik, “si­lom” pod­mla­đe­no ti­je­lo.
Unu­tra­šnja rav­no­te­ža i sa­mo­di­sci­pli­na, kul­ti­vi­sa­nje svi­je­sti i raz­mi­šlja­nje o ri­je­či­ma i mi­sli­ma mu­drih, osla­nja­nje na do­ka­za­ne tra­di­ci­o­nal­ne du­hov­ne vri­jed­no­sti, pru­ža­ju osno­vu za ra­zu­man iz­bor iz­me­đu „do­brih“ i „ugod­nih“ okol­no­sti i iza­zo­va na ko­je na­i­la­zi­mo. Oso­ba za­vi­sna od sek­sa, dro­ga, al­ko­ho­la ili jur­nja­ve za pro­la­znim za­do­volj­stvi­ma, ni­je u sta­nju urav­no­te­že­no i svje­sno bi­ra­ti, ne­spo­sob­na je da na­pre­du­je u ži­vo­tu, da uži­va u nje­go­voj pu­no­ći i ne­spo­sob­na je da spo­zna­je i raz­vi­ja se do svo­jih kraj­njih mo­guć­no­sti.
Otvo­re­nost i po­što­va­nje pre­ma svim kul­tu­ra­ma, re­li­gi­ja­ma, na­ci­ja­ma i ra­sa­ma, pri­mje­nji­va­nje usvo­je­nih etič­kih nor­mi u prak­si, a ne sa­mo u ri­je­či­ma, po­što­va­nje dru­gog i dru­ga­či­jeg, oču­va­nje oko­li­ne, pri­bli­ža­va­nje i pre­po­zna­va­nje tog cen­tral­nog do­bro­čin­stva ko­je je du­ša ka­ko nas ta­ko i Pri­ro­de, te naj­du­blje ve­ze sa ne­pro­la­znim, sa vječ­no­šću, stvo­ri­će mu­dre i za­do­volj­ne lju­de ko­ji će uži­va­ti u ži­vo­tu i nje­go­vim sit­nim ra­do­sti­ma. Ka­da shva­ti­mo da obra­zo­va­nje ne za­vr­ša­va sa sred­njom ili fa­kul­tet­skom di­plo­mom, da je ci­je­li ži­vot uče­nje i sa­mo­u­sa­vr­ša­va­nje, „da naj­bo­lje uvi­jek tek tre­ba da do­đe“, da je ono pra­vo što za­i­sta vri­je­di u na­ma i ni­gdje dru­go, on­da će na­ša unu­tra­šnjost, ne oba­zi­ru­ći se na spolj­ne či­ni­o­ce, da ra­ste i da “nas di­že u zrak” do naj­ve­ćih mo­gu­ćih vi­si­na – do na­še istin­ske ljud­ske, bo­žan­ske, pri­ro­de.