Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić


Ne­ću o to­me sa ko­jim je odu­še­vlje­njem po­zdra­vio no­vo­i­za­bra­ne van­red­ne aka­de­mi­ke Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti, po­seb­no ono­ga sa ko­jim se, ko­li­ko do ju­če, ča­šća­vao epi­te­ti­ma ko­ji su vi­še do­li­ko­va­li ulič­no–pi­jač­noj at­mos­fe­ri ne­go aka­dem­skim vi­si­na­ma. Još ma­nje o to­me ko­li­ko je taj iz­bor re­zul­tat naj­vi­ših do­me­ta u obla­sti kul­tu­re ko­je su svo­jim stva­ra­la­štvom do­se­gli no­vo­i­za­bra­ni, a ko­li­ko is­hod oza­ko­nje­nog pri­ti­ska da se CA­NU u sta­tu­su i pra­vi­ma iz­jed­na­či sa jed­nom ne­vla­di­nom or­ga­ni­za­ci­jom i pri­mi je u svo­je kri­lo. Ma­da, gre­ho­ta bi bi­lo ne pod­sje­ti­ti se iz­ja­ve do­ma­ći­na ko­ja ob­ja­šnja­va sve: „Iza­bra­ni ste za­to što ste ta­kvi, a ne za­to što je to ne­ko htio“. Da­kle, ne mo­ra se bi­ti aka­de­mik da bi se do­ku­či­lo da je aka­dem­ski ot­por le­gal­nih čla­no­va Aka­de­mi­je pao pred či­nje­ni­com da je ka­sa kod mi­ni­star­ke Vla­ho­vić, ko­ja je otvo­re­no uci­je­ni­la CA­NU da pri­gr­li DA­NU. I kad je do­gor­e­lo do no­ka­ta, kad je sta­la iz­grad­nja no­ve zgra­de Aka­de­mi­je, kad su iz­o­sta­li aka­dem­ski do­da­ci, pa­re za pro­jek­te, itd. Pa­li su šti­to­vi a sa nji­ma to­pli za­gr­lja­ji i još to­pli­ji po­ljup­ci do­bro­do­šli­ce do­ju­če­ra­šnjim ne­po­me­ni­ci­ma.
Ri­ječ je, sva­ka­ko, o pred­sjed­ni­ku Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti, aka­de­mi­ku Mo­mi­ru Đu­ro­vi­ću i ne­dav­no odr­ža­noj sve­ča­no­sti, upri­li­če­noj po­vo­dom pri­je­ma no­vo­i­za­bra­nih (ili no­vo­po­sta­vlje­nih) van­red­nih aka­de­mi­ka. Či­nu ko­ji je i de fak­to po­tvr­dio pret­hod­nu de jupe od­lu­ku o uta­pa­nju CA­NU, par­don, DA­NU u CA­NU. Pro­ti­šte, do­du­še, kao kroz zu­be, aka­de­mik Đu­ro­vić i o to­me ka­ko sa­da­šnja vlast Aka­de­mi­ju ne tre­ti­ra ni­šta bo­lje od pret­hod­ne, ko­mu­ni­stič­ke. Ali ne re­če ni ri­je­či o to­me da su se od vas­ci­je­le Evro­pe još je­di­no u Cr­noj Go­ri ko­mu­ni­sti, ka­mu­fli­ra­ni pr­vo u džem­pe­re a on­da, bog­me, u naj­fi­ni­je en­gle­ske što­fo­ve, odr­ža­li i dan-da­nas.
Ali, to što je CA­NU po­pu­sti­la pred ucje­na­ma Vla­de i svoj aka­dem­ski dig­ni­tet spu­sti­la u po­drum nje­na je stvar. Ako re­no­mi­ra­nim i u svi­je­tu po­zna­tim struč­nja­ci­ma, na­uč­ni­ci­ma i umjet­ni­ci­ma ne sme­ta dru­štvo ne­kva­li­fi­ko­va­nih fri­ze­ra, za­što bi sme­ta­lo ne­kom dru­gom. U svi­je­tu po­re­me­će­nih vri­jed­no­sti, sro­za­nog mo­ra­la, pr­vo­bit­ne, kri­mi­nal­no–lu­pe­ške, aku­mu­la­ci­je ka­pi­ta­la, u sve­ko­li­koj ka­lju­zi u ko­joj ži­vi­mo ovo je tek sit­ni­ca i ne vri­je­di vi­še od jed­ne hu­mo­re­ske. Me­đu­tim jed­na opa­ska aka­de­mi­ka Đu­ro­vi­ća, iz­re­če­na sko­ro kao us­put, za­vre­đu­je ako ni­šta dru­go a ono ne­ko­li­ko pi­ta­nja. Ri­ječ je o na­ja­vi da će CA­NU već to­kom ovo­ga mje­se­ca štam­pa­ti pr­vi tom Rječ­ni­ka cr­no­gor­skog je­zi­ka, ko­ji će, kad bu­de za­vr­šen, sa­dr­ža­va­ti 100 000 ri­je­či. Na­ja­vlju­ju­ći re­a­li­za­ci­ju ovo­ga pro­jek­ta, aka­de­mik Đu­ro­vić je pod­vu­kao da sa „iden­ti­tet ne do­bi­ja za­ko­ni­ma i for­mi­ra­njem dr­ža­ve, već je­zi­kom, a je­zik ni­je­su pra­vo­pis i gra­ma­ti­ka, već je to rječ­nik“. Ne spo­re­ći ni naj­ma­nje ovo aka­de­mi­ko­vo aka­dem­sko do­mi­šlja­nje o je­zi­ku i iden­ti­te­tu jed­nog na­ro­da, ova iz­ja­va zah­ti­je­va od­go­vo­re na naj­ma­nje tri pi­ta­nja:
Aka­de­mi­če Đu­ro­vi­ću,
1. Ako se tek je­zi­kom, od­no­sno nje­go­vim rječ­ni­kom, sti­če iden­ti­tet jed­nog na­ro­da, a rječ­nik cr­no­gor­skog je­zi­ka, i to nje­gov pr­vi tom, tek tre­ba da se po­ja­vi, na če­mu je on­da na­rod ov­da­šnji, kr­sti­li ga Sr­bi­ma ili Cr­no­gor­ci­ma, a mo­že i za­jed­no, gra­dio svoj iden­ti­tet i sve one pre­ro­ga­ti­ve za­sno­va­ne na nje­mu? Ka­ko se na­rod ko­ji tek tre­ba da stek­ne rječ­nik i ozva­ni­či je­zik kao osnov iden­ti­te­ta u vje­ko­vi­ma una­zad spo­ra­zu­mi­je­vao, ka­ko je stva­rao i pam­tio, ka­ko je i na ko­jem je­zi­ku pi­sao, pje­vao, le­le­kao, pso­vao, kleo i bla­go­si­ljao, aka­de­mi­če? Ko­jim je to je­zi­kom Nje­goš na­pi­sa­no „Gor­ski vi­je­nac“ i je li se u du­gim, bez­mje­seč­nim no­ći­ma, u pu­stoj Bi­ljar­di grd­no na­pa­tio bez je­zi­ka i rječ­ni­ka svog, aka­de­mi­če?
2. Ako ovaj na­rod, a i Vi sa njim, tek tre­ba da ina­u­gu­ri­še je­zik i rječ­nik ka­ko bi ri­je­šio pi­ta­nje svog iden­ti­te­ta, na ko­jem ste to, on­da, je­zi­ku ste­kli sva ta svjet­ske sla­ve do­stoj­na zna­nja i zva­nja ko­ja su Vas do­ve­la na naj­vi­šu ste­pe­ni­cu, aka­de­mi­če? Ako ste to ra­di­li, a mo­ra­lo je ta­ko bi­ti jer ovaj sa­da­šnji je­zik, rječ­nik i iden­ti­tet su tek u na­sta­ja­nju, na ne­kom stra­nom je­zi­ku, on­da po Za­ko­nu o Aka­de­mi­ji Vi u naj­bo­ljoj va­ri­jan­ti mo­že­te bi­ti tek do­pi­sni član a ni­ka­ko njen pred­sjed­nik.
3. Ako iden­ti­tet jed­nog na­ro­da ko­šta „jed­no sto­ti­nak hi­lja­da eura“, ka­ko to Vi pro­ci­je­ni­ste, aka­de­mi­če, što ne re­ko­ste to ra­ni­je pa da ne se­ka­mo uza­lud na le­đi­ma ovo­li­ko bre­me isto­ri­je, pam­će­nja, tra­di­ci­je, sla­ve i mi­to­va ko­ji su nas odr­ža­li od Ko­so­va naova­mo? A sve na ne­kom tu­đem je­zi­ku. Da­mo sto­ti­nak hi­lja­da eura, „za­po­sli­mo još lju­di da bi to br­že išlo“ i eto na­ma no­vog iden­ti­te­ta, no­ve na­u­ke, knji­žev­no­sti i raz­go­vo­ra sva­ko­ja­ko­ga, da uza­lud ne ore­mo dru­mo­ve kao onaj sad­ko­zna­či­ji Mar­ko Kra­lje­vić. Zar ni­je lak­še, aka­de­mi­če?
A o to­me ka­ko će­te se ovih da­na u ime Aka­de­mi­je, u ko­joj Vam je sta­tus vi­še ne­go ne­de­fi­ni­san, obra­ti­ti za po­moć mi­ni­stru kul­tu­re Go­ra­no­vi­ću, ko­je­ga ste, gle ču­da, upra­vo za­gr­li­li kao no­vog aka­dem­skog ko­le­gu, na ivi­ci je vi­ca. Ali, u Cr­noj Go­ri je ovih da­na i go­di­na mno­go to­ga na ivi­ci vi­ca od ko­je­ga, ka­ko bi to re­kao onaj sad već stra­ni pi­sac, Pe­tar Ko­čić, „od mi­li­ne je­dva di­še“, pa ne­ka bu­de i to. I ne bri­ni­te, sa­da ka­da ste, za raz­li­ku od Ma­ša­na „pre­lo­mi­li u mo­zgu“ pa je­zik i rječ­nik ime­no­va­li ka­ko „car­ski (od­no­sno Mi­lu ca­ru) va­lja i tre­bu­je, ne bri­ni­te, ta si­ća od sto­ti­nak hi­lja­da evra ima da se od­mah obez­bi­je­di. Iden­ti­tet je to, bre! A Va­ma, go­spo­di­ne aka­de­mi­če i pred­sjed­ni­če CA­NU­DA­NU, pri­li­či­lo bi da ili no­stri­fi­ku­je­te di­plo­me ko­je ste ste­kli na ov­dje stra­nom i ne­zva­nič­nom je­zi­ku ili da vra­ti­te aka­dem­sku len­tu, obo­je ne mo­že. Jer, ka­ko re­ko­ste, ni­je ri­ječ o pra­vo­pi­su i gra­ma­ti­ci, krup­ni­je je to. Ri­ječ je o ele­men­tar­noj na­u­ci zva­noj lin­gvi­sti­ka u ko­joj po­li­ti­kant­skim i no­vo­i­den­ti­tet­skim eks­pe­ri­men­ti­ma ne­ma mje­sta. A ko je po­zva­ni­ji da šti­ti na­u­ku od vas aka­de­mi­ka, aka­de­mi­če? Da­kle,.na Va­ma je da od­lu­či­te. Ka­ko god da od­lu­či­te, isto­ri­ja će da za­pam­ti a bog­me i da za­pi­še.