Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


U vre­me­nu ovom, u dav­de­set pr­vom vi­je­ku, jed­na go­spo­đa te­le­fo­ni­ra is­pred tra­fi­ke si­nu, pi­ta ga ko­ji strip da mu ku­pi, ko­ji ima ku­ći itd. Slu­ša in­struk­ci­je, či­ta na­slo­ve sa iz­lo­ga i opet slu­ša. Sve se to de­ša­va pred oči­ma mo­jim, u sred Nik­ši­ća! Sje­tih se vre­me­na kad je strip va­žio za vo­će za­bra­nje­no. O, da, mla­di na­ra­šta­ju! Is­pri­ča­ću vam ka­ko su sta­ja­le stva­ri osam­de­se­tih go­di­na dva­de­stog vi­je­ka.
U to vri­je­me, tra­fi­ke su iz­gle­da­le ma­lo dru­ga­či­je ne­go sa­da. (Ka­že li se tra­fi­ka ili ki­osk?) ni­su bi­le blin­di­ra­ne, sta­klo je bi­lo tan­ko, no­ću su svi­je­tli­le. Mi­slim, po­sle rad­nog vre­me­na. U iz­lo­gu je bi­lo sve­ga i sva­če­ga – no­vi­ne, IGRAČ­KE, olov­ke, du­van i lju­bav­ni vi­kend ro­ma­ni. Pro­zor­če kroz ko­ji su te­te iz­da­va­le ku­plje­no i pri­ma­le no­vac se za­klju­ča­vao sa­mo jed­nim šraf­či­ćem. Sa­da­šnji ,,ak­ti­vi­sti'' ko­ji ne lju­be za­kon bi se na­smi­ja­li i ušli u ta­ko obez­bje­đe­nu tra­fi­ku kao u svoj špajz. Ali je ma­lo ko­me pa­da­lo na pa­met da ura­di ta­ko šta. Onog ko­ji bi se dr­znuo da po­ha­ra na­rod­nu imo­vi­nu ne bi spa­si­li ni advo­ka­ti, ni ova i ona NVO, ni sva ljud­ska pra­va ta­da­šnje SFRJ. Ključ­ne ri­je­či nje­go­ve pat­nje bi bi­le – pen­drek, po­drum, za­tvor. Sud bi mu do­šao kao de­se­rt.
Elem, ono što je ma­mi­lo ta­da­šnje dje­ča­ke iz tih iz­lo­ga, po­red pi­što­lja ,,pla­šljiv­ca'' su bi­li stri­po­vi. Blek Ste­na, Za­gor, Ko­man­dant Mark, Ka­pe­tan Mi­ki, Kit Te­ler, Teks Vi­ler, Mi­ster No, Mar­ti Mi­ste­ri­ja, Di­lan Dog. Te­ško je bi­lo re­ći ko je iz ove dru­ži­ne hra­bri­ji i po­šte­ni­ji. I sklo­ni­ji avan­tu­ri.
Mla­di na­ra­šta­ju, u to vri­je­me za­ba­ve je bi­lo ma­lo. Film, na cr­no-bi­je­lom te­le­vi­zo­ru je bio r­jet­kost. Ovih pa­met­nih so­ko­ća­le ko­ja je­zde in­ter­ne­tom, na­rav­no, ni­je bi­lo. Ni di­sko­te­ka ni ka­fi­ća. U kre­vet se išlo ra­no, spa­va­lo se na si­lu. Mi, ta­da­šnji, sa­mi se­bi smo smi­šlja­li za­ba­vu – jur­ca­li smo za lop­tom, žic­ka­ri­li ,,je­dan krug'' ne­kom sreć­ni­ku ko­ji je imao po­ni bi­ci­klo. Igra­li smo se kli­ke­ri­ma, sa­mo­lje­plji­vim sli­či­ca­ma po­zna­tih spor­ti­sta. Ni­smo ih li­je­pi­li u al­bu­me (što im je bi­la na­mje­na) već smo igra­li ,,bli­že'' i ,,po­kla­pe''. (Jed­nom me je Mi­ko mo­lio i pre­mo­lio da mu po­zaj­mim JED­NU sli­či­cu a on će je tog da­na u ško­li umno­ži­ti na bez­broj i sve to bla­go mi po­klo­ni­ti. Pri­stao sam. Uve­če se vra­tio sa pe­de­se­tak sli­či­ca, me­ni vra­tio onu jed­nu. Ta­ko je i vuk ostao gla­dan i sli­či­ca iz­gu­žva­na od ,,po­kla­pe''.)
Ali su stri­po­vi za­u­zi­ma­li po­ča­sno mje­sto u na­šem dje­ča­štvu. KO­MAN­DANT MARK, ne­u­stra­ši­vi vo­đa ni­šta ma­nje hra­brih Vu­ko­va sa On­ta­ri­ja. No­sio je kr­zne­nu ka­pu na­lik šu­ba­ri, sa da­bro­vim re­pom ko­ji mu je pa­dao na ra­me­na. Za po­ja­som ku­bu­ra i tan­ki fi­ni mač. Mr­skim Cr­ve­nim mun­di­ri­ma je za­da­vao gla­vo­bo­lje ci­je­log svog pa­pir­nog ži­vo­ta, ta­ko šti ih je ta­ma­nio.
BLEK STE­NA, pla­vo­ko­si džin, u svo­joj ka­ri­je­ri ni­je obu­kao ni­šta to­pli­je od ne­kog đi­le­ta kr­zne­nog bez ru­ka­va. Ona­ko ras­kop­čan, na go­la pr­sa. Cr­ve­ni mun­di­ri su če­sto ima­li pri­li­ku da osje­te čvr­sti­nu nje­go­ve gvo­zde­ne pe­sni­ce.
ZA­GOR je ži­vio u Dar­kvu­du (ka­sni­je sam sa­znao da ta ri­ječ kod nas zna­či – mrač­na šu­ma), u dr­ve­noj ku­ći­ci. Bio je pri­ja­telj po­šte­nim In­di­jan­ci­ma, znao je je­zik nji­ho­vih bub­nje­va, pu­to­vao je šu­mom ta­ko što je ,,le­tio'' sa dr­ve­ta na dr­vo uz po­moć du­gih li­ja­na...
Sva­ko od nas je uvi­jek imao po ne­ko­li­ko stri­po­va. Raz­mje­nji­va­li smo ih me­đu­sob­no. I SVE TO KRI­LI OD RO­DI­TE­LjA! Oni (na­ši ro­di­te­lji) su do­ži­vlja­va­li stri­po­ve kao ne­ku đa­vo­lju ra­bo­tu. Bi­li su ubi­je­đe­ni da, ko či­ta TO, ne­će uči­ti, ne­će us­pje­ti u ži­vo­tu, pro­pa­šće i za­vr­ši­ti ko zna gdje. Mo­ra­li smo se do­vi­ja­ti ka­ko da ih dr­ži­mo u ku­ći a da ne bu­de­mo ot­kri­ve­ni. U slu­ča­ju da ne­le­gal­na ro­ba ipak bu­de pro­na­đe­na, po­te­zao se po­sled­nji adut – NI­SU MO­JI, ŽI­VO­TA MI! NI­SU, SVE PO­KO­PA!
Ne­kad bi to upa­li­lo (AKO NI­SU TVO­JI, ČI­JI SU?!) a ne­kad bi ba­ti­ne za­pje­va­le a ka­zne pod­vri­ski­va­le... Ka­ko god, stri­po­va se ni­smo od­ri­ca­li. A i ka­ko bi? U nji­ma je bi­lo sve ono što smo že­lje­li da ima­mo, što smo že­lje­li da bu­de­mo – usa­mlje­ni hra­bri ja­hač ko­ji slo­bod­no lu­ta pre­ri­jom, pra­ved­ni ren­džer ko­ji br­zi­nom mu­nje po­te­že kolt na ne­va­ljal­ce ra­znih fe­la, ne­u­stra­ši­vi ko­man­dant ko­ji svo­jim ma­čem di­je­li lek­ci­je mr­skim oku­pa­to­ri­ma. A što je naj­pri­ma­mlji­vi­je bi­lo, ni­kom ni­su po­la­ga­li ra­ču­ne, NI­SU MO­RA­LI U KRE­VET KAD IM SE NE SPA­VA! Na­rav­no, ni­ko od ovih ti­po­va ni­je išao u ško­lu...
Vre­me­na se mi­je­nja­ju, mla­di na­ra­šta­ju. Ko zna šta će va­ma iz­ma­mi­ti osmjeh i zbog če­ga će­te osje­ti­ti no­stal­gi­je dah za, re­ci­mo, dva­de­se­tak go­di­na...